Ne postoji mnogo primera u kojima se jedno društvo suočavalo sa gorkom lekcijom autokratije dva puta u periodu od tridesetak godina. Zbog toga je od izuzetnog značaja pred svake izbore postaviti pitanje – da li nam se preporučuje neka ličnost „posebnih kvaliteta“ ili je naglasak na poštovanju zakona i institucija.

Trideset godina nakon, u svakom smislu pogubne politike Slobodana Miloševića, zemlje Zapadnog Balkana koje su bile na udaru ideoloških opsesija i uzurpatorskih dejstava ovog autokrate i njegovih saradnika i sledbenika, nisu se, nažalost, sasvim revitalizovale. U Srbiji je, po prirodi stvari, senka njegove autoritarne matrice najgušća i najteže razgradiva. Zanovljene pretnje novim, opet „nametnutim“ sukobima (jer svuda su „neprijatelji“ – kako spolja tako i iznutra) čini da se građani barem dve susedne države već godinama osećaju nesigurno, često i uzurpirano antidemokratskim pasažima, zastrašeni od novih „istorijskih“ rešenja u koje bi potencijalno mogli biti uvučeni političkim aspiracijama poslednjeg autokratskog režima u agoniji njegove, sve izglednije, završnice. U interesu svih – i Srbije i zemalja koje je okružuju, jeste da se drama četrnaest godina dugog, drugog autokratskog ciklusa u Srbiji rezreši na predstojećim parlamentarnim izborima. A lokalni izbori koji će se za manje od deset dana dogoditi u deset mesta u Srbiji, biće više od izbora – biće u funkciji svojevrsnog indikatora koji će jasnijim učiniti, kako metode, tako i mogućnosti njenog demokratskog preobražaja i društvenog reseta.

Prema izveštaju švedskog instituta V-Dem, a reč je o jednom od najrelevantnijih svetskih centara za merenje demokratije, Srbija je već dvanaestu godinu za redom u grupi zemalja koje se označavaju kao izborne autokratije, dakle, kao sistemi u kojima formalno postoji demokratska procedura (izbori, višepartijski sistem, institucije), ali u njima nema stvarne slobode i ravnopravnosti. Srbija je prepoznata kao fasadna demokratija u kojoj su mediji kontrolisani, zastrašivanja i pritisci na birače od strane vlasti sve češći, u kojoj se uporno vrši zloupotreba državnih resursa u kampanjama i u kojoj postoje ljušture institucija ali ne i njihova stvarna nezavisnost. Prema proceni autora izveštaja, „Srbija je bila izborna demokratija kada je počeo njen period autokratizacije. Demokratija se transformisala u izbornu autokratiju 2014. godine, kada su predsednik (i prethodno premijer) i njegova Srpska napredna stranka počeli sve više da narušavaju kvalitet izbora, koji se više ne smatraju slobodnim i fer“. Danas je Srbija, uz Kambodžu i Obalu Slonovače, definisana kao zemlja u kojoj je u prethodnom periodu uočeno opadanje kvaliteta slobodnih i fer izbora i autonomije izbornih tela (V-Dem Institute, Democracy report 2025, 25 Years of Autocratization – Democracy Trumped?, Nova RS).

U intervjuu s Jovanom Gligorijević (Intervju Vremena, Youtube), Tamara Džamonja Ignjatović, psihološkinja i profesorka Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, ukazuje da je psihička tortura režima nad građanima uporna i neprestana i da, kao takva, ostavlja posledice na mentalno stanje nacije: „Dodajmo tome strah od građevina koje mogu da nam padnu na glavu, brutalne prizore prebijanja i hapšenja građana, strah od gubitka posla i dobijamo „savršenu oluju“ koja ostavlja trajne psihičke posledice“, jer, „represija jeste psihičko zlostavljanje“. Ova masovna represija o kojoj psihološkinja govori, zapravo je i okvirna priča izbora koji očekuju građane u Srbiji.

Uoči predstojećih lokalnih izbora, vrlo su očigledne različite tehnike kršenja predizbornih pravila i standarda. Od ucenjivanja birača do pretnji i zastrašivanja, uz jednu inovaciju – poziva se na ne-izlaženje na izbore. I to se čini prema onima koji su procenjeni da nisu siguran glas za režimske liste. Upravo je ovih dana organizacija Transparentnost Srbija informisala javnost da je Agenciji za sprečavanje korupcije podnela prijave za 69 prekršaja aktuelnog predizbornog procesa. Prema njihovom uvidu, „među najčešćim prekršajima su predstavljanje javnih ulaganja kao partijskih, zloupotreba javnih sredstava – korišćenje prostora i mehanizacije javnih preduzeća za stranačke promotivne spotove, promocija jedne liste na sajtu opštine, kao i predstavljanje javnog funkcionera koji navodno u tom svojstvu posećuje opštinu, kako podržava listu vladajuće koalicije“.

I prema rezultatima monitoringa Instituta za istraživanje korupcije Kareja, u deset lokalnih samouprava uočeno je „više pojavnih oblika izbornog kriminaliteta“ – kupovina glasova, pretnje, ucene, iznuđivanje „sigurnih glasova“, zloupotrebe korisnika socijalnih primanja i drugih marginalizovanih grupa, zloupotreba javnih resursa u funkciji predizbornih kampanja, zloupotrebe biračkih spiskova, političko nasilje i zastrašivanje građana, ali i pokušaji dovođenja birača u zabludu putem fantomskih izbornih lista (mojnovisad.com).

Ma kako svi ovi navedeni slučajevi delovali (iznova) razočaravajuće, oni su suštinski inherentni autokratskom sistemu. Za razliku od demokratije, podsetimo se, autoritokratija ne počiva na bilo kakvoj volji naroda, već je utemeljena na ideji „harizmatskog lidera“. Aktuelnom autokrati (najčešće predsedniku države ili vlade) pripisuje se niz posebnih osobina, odnosno „kvaliteta“ („inteligencija“, „politička vizija“, „natprirodna energija“, „šarm“, „lični odnosi sa svetskim liderima“ i sl.), na osnovu kojih se legitimizuje urušavanje društvenog ugovora – privremenog prenošenja suvereniteta građana na izabrane funkcionere. U autoritarnom razumevanju političke konstelacije, „obični građani“ nisu u stanju da do kraja razumeju sve izazove koje vođenje države nosi sa sobom, tako da je neophodna „posebna ličnost“ koja će to raditi ne u ime njih, već – umesto njih. Problem, dakle, nastaje kada se, u skladu s tom logikom, uzurpira transmisija suvereniteta i kada autokrata prekine povratnu relaciju s voljom naroda, zakonima i institucijama, zamenjujući sve to sopstvenom voljom.

Verovatno ne postoji društvo koje, tokom sopstvene istorije, nije imalo tu vrstu problema. Ali, isto tako, ne postoji mnogo primera u kojima se jedno društvo suočavalo sa gorkom lekcijom autokratije dva puta u periodu od tridesetak godina. Zbog toga je od izuzetnog značaja pred svake izbore postaviti pitanje – da li nam se preporučuje neka ličnost „posebnih kvaliteta“ ili je naglasak na poštovanju zakona i institucija. Izbor između ovih dilema i jeste ultimativni test inteligencije svakog društva.

(Antena M/karikatura: STUPS)