Nedavno je otkrivena nova masovna grobnica na teritoriji Srbije. Srećom, ako se masovna grobnica može nazvati srećom, ona nije iz naše nedavne ratne istorije, već iz ljudske – praistorije. Masakr se dogodio pre oko 2.800 godina, i tela 77 osoba sahranjena su na nalazištu Gomolava pored Hrtkovaca u Vojvodini. Tačnije, ovi ostaci su pronađeni još pre 50 godina i preneti u Muzej Vojvodine u Novom Sadu.

Tadašnje analize utvrdile su da su ovi ljudi verovatno preminuli od pandemije. Međutim, najnovije analize (objavljene 23. februara u vrhunskom naučnom časopisu „Nature Human Behaviour“) ukazuju na mnogo mračniju istinu. Svi oni bili su poubijani iz neposredne blizine tupim oružjem (uglavnom po glavi). A žrtve? Mahom žene i deca. Naime, 87 odsto žrtava bili su ženskog pola, a više od dve trećine bila su deca (od 77 osoba, 40 su bila deca uzrasta od jedne do dvanaest godina, a 11 su bili adolescenti). Po svemu sudeći, ovo je možda i najveća praistorijska masovna grobnica u Evropi.

Kao da to nije dovoljno, većina žrtava uopšte nije bila u srodstvu – i dolazili su iz različitih oblasti. Dakle, radilo se o sistematskom i selektivnom (po starosti i polu) uništavanju čitavih zajednica. To jest, o organizovanom masovnom ubistvu regionalnih razmera. Ipak, među žrtvama su pronađene razne dragocenosti (posude za piće, bronzani ukrasi), što može da implicira da ih je nakon zločina neko (drugi?) pažljivo sahranio. A možda i da su ih ubice izložile kao svojevrsne trofeje ili ratni plen, demonstrirajući svoju moć. Uzgred, ima neke istorijske ironije da je ova masovna grobnica smeštena odmah pored Hrtkovaca – mesta zloglasnog ratnog zločina iz maja i juna 1992. godine. Na podsticaj Vojislava Šešelja, Hrvatima iz ovog vojvođanskog sela su podmetali eksplozive, razbijali prozore i bacali bombe u dvorišta, uz ubistvo jednog meštanina. Do avgusta 1992. godine, iz Hrtkovaca se iselilo gotovo 450 hrvatskih i etnički mešovitih porodica. Tradicija duga 2.800 godina se nastavlja.

A ista tradicija rata, progona i nasilja je i duža od toga. Dvoje planinara su 1991. godine pronašli zapanjujuće dobro očuvani leš u Tirolskim Alpima. Bio je star čak 5.300 godina, sa preko 60 tetovaža na telu i bronzanom sekirom u ruci. Nazvan je „Ledeni čovek Oci“ i – stradao je nasilnom smrću u 45. godini života. Naime, u njegovom levom ramenu pronađen je vrh strele koji je presekao važnu arteriju, što je izazvalo brzo unutrašnje krvarenje i smrt. Na telu su pronađene i posekotine na rukama (možda je učestvovao u borbi neposredno pre smrti) i tragovi povrede glave (možda je udaren, a možda je pao nakon što je pogođen). Nosio je odeću od kozje ili ovčije kože i krzna, kapu od medveđe kože, i nepromočive kožne čizme (zaštićene travom od vlage). U rancu je nosio i pečurke sa medicinskim svojstvima, a patio je od bolesti srca i zglobova. U svakom slučaju, bio je ubijen u zasedi, sa leđa, dok je i sam bio dobro naoružan (sekira, bodež, tobolac sa strelama). Bilo je to nimalo plemenito, divlje i jezivo vreme za život i smrt.

Slične priče pričaju i gotovo svi ostali ostaci praistorijskih ljudi, odnosno drugi arheološki „selebritiji“ poput Ocija. Jedan od njih, „Čovek iz Kenevika“ otkriven je 1996. godine i živeo je pre čak 9.400 godina. I, zaboden u njegovoj karlici, nalazi se kameni projektil. Iako je kost delimično zarasla (što ukazuje da nije umro od te rane), forenzički dokazi su jasni: Čovek iz Kenevika je bio pogođen projektilom. Slično tome, savršeno očuvani Čovek iz Lindoua, izložen u Britanskom muzeju, star je oko 2.000 godina. Lobanja mu je razbijena tupim predmetom, vrat mu je bio slomljen konopcem, a prerezano mu je i grlo za svaki slučaj. Nebrojeni drugi ljudi iz ovog perioda bili su zadavljeni, pretučeni, izbodeni ili mučeni. Otkrivane su i lobanje koje su namerno odsecane od ostatka tela. U jednoj grobnici u Nemačkoj, staroj 4.600 godina, pronađeni su ostaci (najstarije poznate) nuklearne porodice – muškarac, žena i njihova dva sina. Ubijeni su zajedno ili u isto vreme, stradavši od nekog pljačkaškog pohoda.

Međutim, za stvarno nasilje velikog obima potrebna je – civilizacija. Mi danas čitamo Homerovu „Ilijadu“ i „Odiseju“ kao velika dela zapadne i/ili svetske književnosti, ali su to i svedočanstva o totalnom i genocidnom ratu. U Ilijadi (napisanoj između 800. i 650. godine p.n.e.), Agamemnon objašnjava kralju Menelaju svoje planove za rat: „O Menelaju mili, a zašto se za ljude staraš toliko? Ni prekoj smrti ni rukama našim od njih ne pobeg’o niko – ni ono dete što mati još ga pod srcem nosi, ni ono ne pobeglo, ko sav propao ilijski grad bez glasa, bez ikakva traga!“ (Šesto pevanje, 55-60; prevod Miloša N. Đurića).

Dakle, nikoga ne ostaviti u životu, sve do beba u majčinim utrobama, i zbrisati ceo narod sa lica zemlje, tako da ih se niko i ne seća više. Kako je izgledalo ratovanje „plemenitih“ starih Grka? Brzi, plitki brodovi pristižu na obale, muškarci se obično ubijaju, stoka i druga imovina pljačkaju, a žene odvode da žive među pobednicima kao (seksualno) roblje. Ove priče o masakrima su duboko uznemirujuće čak i po standardima modernih ratnih dokumentaraca. LJudi iz antičkog doba žive u stalnoj mogućnosti nagle i iznenadne smrti, a jedra na horizontu – poput bombardera iz vazduha danas – znače jedino novi ciklus smrti, silovanja i ropstva. Uzgred, ni drevni Persijanci nisu bili „cvećke“, naprotiv, i o njihovim zverstvima, masovnim zločinima i odmazdama protiv čitavih gradova čitamo kod Herodota, Ksenofona, Tukidida, u Knjizi o Jestiri (3:13), i drugih.

A isto je i sa drugim kanonskim tekstom svetske književnosti – „Biblijom“, a posebno njenim Starim zavetom (napisanim između 800. i 400 godine p.n.e.). Jer, u pitanju je i golemi narativ o vaskolikom nasilju i krvoproliću. Uz smrt cele ljudske populacije u Velikom potopu, te gradovima Sodoma i Gomora (Postanje), ili sve prvorođene muške dece Egipćana (Izlazak), tu su npr. i uništenje Amalečana („Zato idi i pobij Amalika, i zatri kao prokleto sve što god ima; ne žali ga, nego pobij i ljude i žene i decu i šta je na sisi i volove i ovce i kamile i magarce“, Prva knjiga Samuilova 15:3).

Tu su i genocidno uništenje gradova poput Jerihona („I pobiše, kao prokleto, oštrim mačem sve što beše u gradu, i žene i ljude, i decu, i starce i volove i ovce i magarce“, Knjiga Isusa Navina 6:21) ili Gaja („A kad pobiše Izrailjci sve Gajane u polju, u pustinji, kuda ih goniše, i padoše svi od oštrog mača, te se istrebiše, onda se vratiše svi Izrailjci u Gaj, i isekoše šta još beše u njemu oštrim mačem. A svih što izgiboše onaj dan, i ljudi i žena, beše dvanaest hiljada, samih Gajana“, Knjiga Isusa Navina 8:24-25). Zatim, zapovest da se unište Madijanci (Brojevi 31:7-18), hananski narodi („A u gradovima ovih naroda, koje ti Gospod Bog tvoj daje u nasledstvo, ne ostavi u životu nijednu dušu živu. Nego ih zatri sasvim…“, Ponovljeni Zakon 20:16-17) i mnogi drugi.

Da li onda treba da iznenađuje što je prostor Bliskog istoka ili topos „velikih“ monoteističkih religija i dan-danas natopljen krvlju? Uzgred, i sam Isus iz Nazareta za sebe je govorio sledeće: „Ne mislite da sam ja došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir nego mač“ (Jevanđelje po Mateju 10:34). Naravno, genocidni ratovi i krvoprolića bili su svakodnevica i u Rimskom carstvu, čitavom srednjem veku, u ranoj i poznoj modernosti podjednako – kulminirajući u dva svetska rata, sve do danas.

I to je, otprilike, sve što treba znati o najnovijem ratu na Bliskom istoku, odnosno ratu Izraela i Amerike protiv Irana, te ratu Irana protivu mnogih suseda. I zato kuknjava zbog „sloma međunarodnog poretka“ koji je počeo juče – promašuje poentu. Umesto plitke geopolitike, valja zauzeti mnogo širi, antropološki fokus. Oružje ili hardver su drugačiji, ali mozak ili softver su isti. LJudska vrsta je oduvek brutalno istrebljivala ljudsku vrstu, a kratki periodi mira su izuzetak, a ne pravilo. Ne postoje genocidni narodi, ali postoje genocidne vrste – i ljudska je jedna od njih.

(Danas, foto: Autonomija)