Svaki autoritarni režim prepozna, ranije ili kasnije tačku preokreta. U njoj, vlastodršcima postaje jasno da više ništa nije i ne može da bude kao ranije, da je „zlatno doba“ skladnog funkcionisanja autokratske mašinerije prošlost, da je potrebno još više i uvek sve više resursa za namirivanje zupčanika koji održava mehanizam iluzije i sile, da je potrebno sve više utvrđivati lojalnost (a ona je u autokratijama izuzetno krhka kategorija, budući da ne počiva na uverenju nego na dobiti), da je neophodno sve više i sve surovije koristiti represivni državni aparat da bi se, koliko toliko, građani i dalje držali u okvirima straha i svesti o neproporcionalnoj kažnjivosti i obeleženosti, izbačenosti iz sistema.

Prava panika počinje onda kada autokrate propoznaju da više ni crna propaganda, ni beskrajni niz privođenja i pritvaranja, ni batinjanja policije ne ostvaruju svoje osnovne ciljeve – zastrašenost i sluđenost kritične mase. Kada se, najzad, u toj i tako modelovanoj masi odnos snaga, uprkos svim tretmanima, promeni tako da dotadašnja manjina postane većina, tada autoritarni režim manifestuje paradoksalni strah od građana, kao simptom svog završnog urušavanja. Tada je, prema procenama onih koji su se i teorijski bavili uspostavljanjem i razgradnjom autoritarnosi, sklon tome da bude najagresivniji i najsuroviji, pa u grčevitom pokušaju da sebi produži rok trajanja pribegava ultimativnoj diskriminaciji, segregaciji i pokušaju socijalnog eleiminisanja (odstranjivanja) suprotstavljenih građana.

Ono što se prvih dana marta 2026. godine dogodilo studentu Vukašinu Đinoviću i njegovoj majci, koji su poželeli da u Srpskom narodnom pozorištu slušaju koncert mađarskog violiniste Zoltana Mage, sadrži u sebi sve navedeno – i diskriminaciju, i segregaciju, i pokušaj socijalne eliminacije putem javne stigme – nepodobnosti za ulazak u javnu instituciju i, de facto, zabrane prisustvovanja kulturnom događaju namenjenom svim (barem smo tako mislili) građanima, a ne samo nazočnim funkcionerima vladajuće stranke, državnim zvaničnicima i onima koji su podobni. Pokušavala sam da zamislim nezamislivo – scenu u kojoj ispred ulaza u Srpsko narodno pozorište, dok su stajali zajedno sa svim građanima koji su došli na koncert i pokazivali ulaznice, baš njih dvoje, neposlušni student (koji izgledom podseća na vilenjaka i koji je, pored svojih retkih talenata i naučne izvrsnosti, pre nekoliko meseci tokom protesta od policije dobio razbijen nos) i njegova majka, bivaju označeni, obeleženi, izdvojeni, odvojeni i odstranjeni iz mase podobnih.

Mislila sam i o tome kako se još jedna u nizu nezamislivih scena nakon pada Nadstrešnice u Novom Sadu (obračuna kordona policije s građanima tokom protesta, okupacije Filozofskog fakulteta, zasipanja suzavcem i drugim sredstvima i jurenja studenata, profesora i građana po kampusu, policijskog „čuvanja“ Gradske kuće, zgrade Pokrajinske vlade i Javnog servisa RTV-a) dešava upravo u gradu koji se, ne tako davno, ponosio svojom titulom Evropske prestonice kulture. I ne znam da li mi je bilo lakše ili ipak teže nakon emotivnog i dragocenog saopštenja glumaca Srpskog narodnog pozorišta povodom ovog događaja, jer je u njihovim kratkim rečenicama podrške upisana sva agonija autokratije u rastakanju i nas, građana, koji ih se više ne bojimo, ali smo i dalje njihovi taoci: „Najnoviji događaj posebno uznemirava. Vukašinu Đinoviću i njegovoj majci na ulazu u SNP oduzete su karte za koncert. Ne zato što su ugrožavali bilo koga, ne zato što su kršili pravila, već zato što je neko procenio da nisu poželjni. Ako je moguće da se izbacuju građani iz javne kulturne institucije, uprkos tome što imaju kartu, onda treba da se zapitamo čije je zapravo pozorište. Pozorište je mesto susreta i slobode. Ono pripada publici jednako koliko i umetnicima. I kada iz njega izbacujete ljude, izbacujete ideju otvorenog društva. Najmanje što možemo da kažemo je – Vukašine, izvini. I pored svega, ovo je i dalje tvoje pozorište“.

Strah od građana, režim će i dalje i sve žešće manifestovati upravo nastojanjima da se oni ponize – nazivaće ih „blokaderima“, „teroristima“ i „ustašama“, odstranjivati kao nepodobne iz institucija koje će sve paničnije čuvati od njihovih pravih vlasnika, stavljaće im imaginarne trake/etikete označavanja, sve bestijalnije i bestidnije. Svoju sopstvenu akademsku mladost progoniće s dodatnim žarom nazivajući ih „metastaziranim kancerom društva“… Činjenicu da je većina građana postala lišena straha, pokušaće da ignorišu do kraja. Ovaj epilog i ishod autoritarnosti u agoniji, međutim, nisu nepoznati – završiće se kasnije ili pre, upravo onako kako su se autoritarni režimi oduvek završavali – propašću i odgovornošću. Za sve.

(Antena M/foto: Zborovi Novog Sada)