Koautor ovog teksta je Jason Hickel

Moramo hitno preuzeti odgovornost. Naš postojeći ekonomski sistem nije sposoban da rešava društvenu i ekološku krizu s kojom se suočavamo u 21. veku. Kad pogledamo oko sebe, vidimo jedan izvanredan paradoks. S jedne strane, dostupne su nam moćne nove tehnologije i kolektivna sposobnost za proizvodnju više hrane, više stvari nego što nam je potrebno ili što planeta može da podnese. A ipak se milioni ljudi zlopate u uslovima teške oskudice.

Šta je uzrok tog paradoksa? Kapitalizam. Kad to kažemo, ne mislimo na tržišta, trgovinu i preduzetništvo, koji su postojali hiljadama godina pre uspona kapitalizma. Imamo na umu nešto vrlo čudno i vrlo konkretno: ekonomski sistem koji se svodi na diktaturu sićušne manjine koja kontroliše kapital, a to su velike banke, najveće korporacije i onaj 1% stanovništva koji poseduje većinu investicione imovine. Čak i ako živimo u demokratiji i imamo izbor u našem političkom sistemu, kao da naši izbori nikad ne menjaju ekonomski sistem. Kapitalisti odlučuju o tome šta će proizvoditi, kako će upotrebljavati naš rad i ko će na kraju imati koristi od toga. Mi ostali – ljudi koji zapravo obavljaju proizvodnju – nemaju pravo odlučivanja.

A za kapital, cilj proizvodnje nije pre svega zadovoljavanje ljudskih potreba ili ostvarivanje društvenog napretka, a pogotovo ne ostvarivanje ekoloških ciljeva. Cilj je maksimizacija i akumulacija profita. To je najvažniji cilj. To je kapitalistički zakon vrednosti. A da bi maksimizovao profite, kapital mora neprestano da raste – i da stalno povećava agregatnu proizvodnju ne obazirući se na to da li je ona potrebna ili štetna.

Zato na kraju imamo iracionalne oblike proizvodnje: dobijamo masovnu proizvodnju stvari kao što su sportska terenska vozila (SUV), vile i brza moda jer su te stvari za kapital vrlo unosne, ali hronično nedovoljnu proizvodnju očigledno neophodnih stvari kao što su stanovi po pristupačnoj ceni i javni prevoz jer se one kapitalu mnogo manje isplate ili čak uopšte ne donose profit.

Slično stoji stvar i sa energijom. Obnovljivi izvori energije su već mnogo jeftiniji od fosilnih goriva. Nažalost, fosilna goriva su tri puta profitabilnija. Kapital prisiljava vlade da vežu cenu električne energije za cenu najskupljeg prirodnog gasa u tečnom stanju, a ne za jeftinu solarnu energiju. Slično tome, izgradnja i održavanje autoputeva je mnogo profitabilnije za privatne kompanije, proizvođače automobila i naftne kompanije nego što je to moderna mreža superbrze javne železnice. Zato kapitalisti i dalje pritiskaju naše vlade da subvencionišu fosilna goriva i izgradnju autoputeva iako naš svet gori.

Od izbora Donalda Trampa mnoge velike investicione kompanije s oduševljenjem su napustile klimatske obaveze koje su ranije prihvatile, a kojima je njihova profitabilnost bila ograničena u korist zajedničkog dobra. Taj primer nam jasno pokazuje kako stoje stvari: kapitalizam brine o budućnosti naše vrste kao što vuk brine o jaganjcima.

I sad smo tu: zarobljeni u skupu prioriteta kapitalizma, koji nanose štetu čovečanstvu. Ljudska dosetljivost nam je podarila divne tehnologije i sposobnosti. Ali kao neko surovo božanstvo, kapital ne samo što nas sprečava da ih koristimo za opšte dobro, već nas prisiljava da ih koristimo za našu zajedničku propast.

Sistem nas takođe baca u beskrajne cikluse imperijalnog nasilja. Akumulacija kapitala u razvijenim ekonomijama oslanja se na masovni jeftini rad i prirodna bogatstva globalnog juga. Da bi održao to stanje stvari, to jest da bi ekonomije južnih zemalja držao u podređenosti, kapital se služi svim sredstvima koja su mu na raspolaganju – dužničkim ropstvom, sankcijama, državnim udarima, pa čak i direktnom vojnom invazijom.

Rešenje prosto bode oči. Moramo hitno da prevaziđemo kapitalistički zakon vrednosti i da demokratizujemo našu ekonomiju kako bismo mogli da organizujemo proizvodnju oko hitnih društvenih i ekoloških prioriteta. Na kraju krajeva, mi smo proizvođači robe, usluga i tehnologija. Reč je o sudbini našeg rada i blaga naše planete. Zato mi moramo zahtevati pravo da odlučujemo o tome šta se proizvodi, kako i za koje svrhe.

Kako se to može učiniti? Tri uslova su neophodna za preobražaj naše ekonomije iz bezizlazne diktature u funkcionalnu i ekološki održivu demokratsku ekonomiju.

Pri uslov je nova finansijska arhitektura koja kažnjava destruktivne privatne „investicije“ i omogućuje javno finansiranje za javne svrhe. U središtu te arhitekture potrebna je nova investiciona banka koja, zajedno s centralnim bankama, preobraća dostupna likvidna sredstva u investicije koje su u skladu sa zajedničkim održivim blagostanjem.

Drugi uslov je široka upotreba deliberativne demokratije za odlučivanje o sektorskim, regionalnim i globalnim ciljevima (na primer, u vezi s rastom ili čak smanjivanjem različitih vrsta proizvodnje); ka njoj bi morala biti usmerena nova javna finansijska sredstva.

Treći uslov je Zakon o velikoj korporativnoj reformi, čija je svrha demokratizovanje korporacija i koji bi favorizovao i promovisao stvaranje kompanija u skladu s načelom „jedan zaposleni, jedna deonica, jedan glas“.

Živimo u senci sveta koji bismo mogli stvoriti. Sveta u kom bismo mogli da predupredimo bezmalo izvesnu ekološku propast umesto da čekamo da nas kapitalizam natera da prekoračimo tačku bez povratka. Svet u kom je moguće ukinuti ekonomsku nejednakost, neizvesnost, siromaštvo, nezaposlenost i ponižavajući život. Svet u kom ljudski život ima smisla u planetarnim granicama. To nije neostvariv san, već opipljiv projekat.

Prevela Slavica Miletić (Peščanik/The Guardian/foto: Pixabay)