Rat u Ukrajini 24. februara ulazi u petu godinu totalne ruske agresije. Od svakodnevnih nemilih izveštaja iz ukrajinskih gradova, stradanja civila i dece, ostaje nejasna slika kuda vodi ovaj rat i da li je mir sa takvim neprijateljem kakav je Rusija uopšte moguć?

Protivrečni su svi zaključci koji mogu da se izvuku iz četiri pune godine najmodernijeg ratovanja u ljudskoj istoriji. Pre svega, kome i do koje mere ovaj sukob u svetu ide na ruku, kao i ko i u kojoj meri je gubitnik ovog rata. Najnevidljiviji je uspeo da ostane glavni igrač bez koga Rusija ovaj sukob nikad ne bi počela, a to su Kina i Putinov najveći saveznik – Si Đinping.

Rat u Ukrajini od samog početka nije bio regionalni. Iza tog sukoba stala je Kina i lično njen lider pružajući političku, ekonomsku i posrednu vojnu podršku Rusiji. Kina najviše benefitira od svega što je izazvao rat u Ukrajini i ona jedina može da obuzda Putina koji joj je trenutno vazalski podređen. Trampova igra podilaženja Putinu je pridobijanje ruskog lidera ne samo da zaustavi rat i potpiše mirovni sporazum, već da se Rusija uz ogromne lične interese izvuče iz zavisnosti od Kine.

Iako je nakon Ukrajine najviše ugrožena, Zapadnoj Evropi istovremeno do određene mere odgovara da taj sukob traje kako Putin ne bi preusmerio hibridni rat protiv NATO i EU. Prisetimo se, povlačenje NATO-a bio je jedan od prvih Putinovih zahteva još pre napada na Ukrajinu. Alijansa je učinila suprotno – proširila se na Finsku i Švedsku.

Predsednik Ukrajine Volodimir Zelenski pokazao se ne samo kao dobar u ulozi predsednika, već i vrhovnog komandanta i lider napadnute države oko čije sudbine se prekomponuje i sudbina transatlantskog partnerstva. Četiri godine Zelenski konzistentno u kadru pažnje drži dinamiku odbrane Ukrajine, kako za svoje građane, tako i za zapadne saveznike koji povremeno gube entuzijazam.

Međutim, vremenom se kabinet ukrajinskog predsednika pretvorio u neformalnu vladu, a demokratske institucije vlasti u Ukrajini tokom ratnog stanja počele su da gube svoju primarnu ulogu. Prošlogodišnje korupcionaške afere i pokušaj da se u uslovima rata kontrolišu specijalni sudovi za borbu protiv korupcije – izveli su ukrajinsku omladinu na ulice. To nisu studenti u Srbiji da se stalno pravdaju da ne žele „obojenu revoluciju“ i da ruše vlast, već odlučna deca iskusnih revolucionara „Narandžaste“ (2004) i „Revolucije dostojanstva“ (2013/14) na Majdanu, koji su Zelenskom, vladi i parlamentu dali rok od odmah da vrate antikorupcijske zakone, što je i učinjeno. To bi trebala biti lekcija za Srbiju.

Nije floskula da se Evropa brani krvlju Ukrajinaca. Zbog stalne vazdušne uzbune, vreme u Ukrajini se meri na sate. Pogotovo na hladnoći od -20 C. Još jedna protivrečnost je svet kojem je teško da izgovori očiglednu i Putinom više puta zvanično izjavljenu nameru da se u Ukrajini već četvrtu godinu odigrava – genocid. Smrzavanje civila je samo novi oblik uništenja jednog naroda. Ako reč „genocid“ izgovore na Zapadu, znači da nisu sposobni da reaguju i zaustave dželata. Ako je izgovore na globalnom Istoku, znači da dželata podržavaju. Kao obično u takvim situacijama, kupuje se vreme i čeka se reč međunarodnih sudova…

Iako je utisak iz vesti da ruske snage svakodnevno zauzimaju metar po metar ukrajinske teritorije, Rusija je najveći gubitnik rata koji je započela. Rat u Ukrajini treba gledati očima carske Rusije, čijim se parametrima orijentiše ruski predsednik. Izmenivši Ustav Ruske Federacije i pripojivši četiri ukrajinske oblasti (Donjecku, Lugansku, Hersonsku, Zaporižsku) i Krim, ruski predsednik je obnovio ruski imperijalizam. Putin je u tom kontekstu trenutno gubitnik, jer osim Krima nije useo da u potpunosti kontroliše ni jednu od pomenute četiri oblasti. I tu svi mirovni pregovori padaju u vodu, ma koliko ubedljivo sve to zvučalo u medijima.

Putin je izgubio kontrolu nad južnim Kavkazom, Centralnom Azijom i Bliskim istokom. Rusija polako gubi uticaj u svetu, koji preuzimaju Kina i druge države.

Cena rata ljudskih žrtava je najveća. Na ruskoj strani kao topovsko meso ranjenih i ubijenih je oko 1,3 miliona, dok je sa ukrajinske nekoliko stotina hiljada.

U ljudskoj je prirodi dvoličnost, da se umori od bola smrti i patnje, posebno tuđe. A to se događa sa zapadnim susedima Ukrajine i društvima koji su kada je počela agresija žrtvi davali sve, da bi je kasnije gledali kao teret.

Gde je u svemu tome Srbija? Možda najviše protivrečna. (Pro)ruska propaganda stvorila je medijski privid da je Srbija najveći saveznik Kremlja i neprijatelj Ukrajinaca. I doista, poslednja istraživanja govore da je krvnik Putin najpopularniji u Srbiji i da bi na imaginarnim izborima pobedio Aleksandra Vučića. Realnost je nešto optimističnija. Srbija je uglavnom podržavala Ukrajinu pri glasanju o rezolucijama u Generalnoj skupštini UN-a. Ono što je najvažnije, Srbija snabdeva Ukrajinu krajnje neophodnom municijom, što posebno iritira Moskvu.

Dobrota je svakako bez suze empatije i dobro proračunata u rusofilskom Beogradu. Ukrajina formalno ne priznaje nezavisnost Kosova, a municija je Vučićevo kupovanje ljubavi na Zapadu u novom vrlom militantnom svetu.

I najvažnije, da li će i kada stati rat u Ukrajini? Da, jedino ako bude Rusija poražena – vojno ili ekonomski. Ukoliko Rusija dobije barem delimično ono što traži u aktualnim mirovnim pregovorima, Putin će ići dalje. Ako četiri oblasti barem formalno ne budu pod kontrolom Kijeva, a Rusija pristane na neki mirovni sporazum, Putin istovremeno može da pokrene novi konflikt, recimo na baltičke republike kako bi testirao član 5 Ugovora NATO. Verovatno ih niko tamo neće braniti a Putinov zahtev o totalnom povlačenju NATO-a iz jugoistočne Evrope tek tada će da postane aktuelan.

Ako se, pak, ugasi crvena lampica terminatoru i ruska mašinerija rata bude zaustavljena, Rusiju može da čeka implozija. Kao za vreme raspada SSSR-a. Ovako začaurena sankcijama Ruska Federacija još dugo može da funkcioniše i posle biološkog nestanka Vladimira Vladimiroviča. Međutim, unutrašnja duboka kriza mogla bi da izazove sukobe na Kavkazu, koji je inače najosetljiviji deo Ruske Federacije. Tada i najbliži saveznici, poput Kine mogu postati ruski rivali i podsetiti Kremlj kako se u belim rukavicama grabilo teritorije za vreme Opijumskih ratova i oslabljene Kine u XIX veku.

Boris Varga, novinar i politikolog. Magistrirao je na Lavovskom nacionalnom univerzitetu u Ukrajini, na Fakultetu žurnalistike (2000) i doktorirao na Univerzitetu u Beogradu, na Fakultetu političkih nauka (2012). Autor je i dugogodišnji saradnik više međunarodnih i regionalnih medija (BBC na ukrajinskom, Al Jazeera Balkans, Vreme, Autonomija) i nevladinih organizacija. U novinarstvu i istraživanjima bavi se međunarodnim temama, regionom bivše Jugoslavije i bivšeg SSSR.

(Novi magazin/foto: Beta/AP)