Todor Kuljić, profesor sociologije Filozofskog fakulteta u Beogradu u penziji, retko se pojavljuje u javnosti. Kad se i oglasi o važnim društveno-političkim temama, uglavnom napiše tekst za Peščanik ili za Danas. Retko daje intervjue. Ipak, profesor Kuljić, autor studija Fašizam, Teorije o totalitarizmu, Oblici lične vlasti, Prevladavanje prošlosti, Kultura sećanja, Sećanje na titoizam, Anatomija desnice… za Danas je odlučio da napravi izuzetak.

* Kako vidite stvarnost Srbije?

– Kao dugi sukob trga i kapitaloparlamentarizma. Trg (agora) je opšta građanska volja, spontana i javna, a ne izlobirana iza kulisa parlamentarnih frakcija. U dugom protestu u Srbiji vidim ustanak neubrojivih na trgu, skrivenu nepriznatu plebejsku komponentu neposredne demokratije. Tolerancija trga nije akt milosti države nego ustavnopravni zahtev. Ali u protestu nema radikalne demokratije koja traži i dublje promene u svetu rada. Trg i kapitaloparlamentarizam su komplementarni delovi jedne celine, srpskog kapitalizma. Protest je njegova vrtoglavica, a ne nesvestica.

* Kad smo se pripremali za intervju rekli ste da ste analizirali prošlogodišnji studentski bunt protiv nepravde. Šta ste zaključili?

– Da je važno i održivo nepoverenje. Bez neinstitucionalizovanog nadzora trga parlamentarna procedura je izuzeta od kontrole. Duga većinska oligarhija donosi zakone po svojoj volji. Što je vlast duža korupcija je drskija. Otpor na trgu pokazuje da demokratski postupak nije okončan sa izborima. Iako se ključna demokratska ustanova u Srbiji naziva Narodna skupština ista jeste kapitalistički parlament u koji se ne može ući bez podrške novca i u kojoj se štite nelegalni tokovi novca. Da bi se kontrolisao parlament platežno sposobnih nužna je neinstitucionalna kontramoć neplaćenog trga. Najvažnije u protestu je što nacionalno jedinstvo nije ugušilo građansku neposlušnost.

* Koje poruke imate da pošaljete studentima, a koju vlastima?

– Studenti treba sebe da vide kao legitimnu kontramoć u ustavnom patriotizmu. Ustav je brana samovolji, a građanska neposlušnost je kontrolni deo pravne države. Nije izvan nje nego je iskazivanje narodnog suvereniteta i nužni kontrateg proceduri. Studentsko-građanska protivmoć čini plebs ustavnim narodom. Otpor neubrojivih i neizbrojanih na trgu je nužni korektiv izbrojanih glasova.

Vlast ne treba da podstiče demofobiju ni da se brani isključivom pozitivističkom proceduralizacijom prava. Demokratija nije gola procedura niti pravo čine samo zakoni. Nije trg ulica ni razularena masa nego otvoreno mesto okupljanja građana (agora), glas odozdo koji traži da se čuju svi, a ne samo poslanici u parlamentu. Procedura jeste nužna, ali je njena nedemokratska dimenzija oduzimljiva.

* Kako mislite da će se završiti ovaj studentsko građanski protest/bunt, koji je počeo zbog toga što je vlast pokušala da zataška pogibiju 16 ljudi ispod nadstrešnice u Novom Sadu?

– Trg i vlast jesu snažno zakavžene, ali ne i dovoljno antagonizovane sastavnice celine iz čijih napetosti bi moglo nastati novo. Dvosmislenost protesta je u tome što se narod u Srbiji probudio, a da nije narušena klasna tišina. Ključni vizuelni simbol protesta je krvava šaka, simbol korupcije a ne eksploatacije. Učinak protesta može biti samo poboljšanje postojećeg, bolji kapitalizam. To su socijalne granice koje protest ne može da prekorači jer ih nameću globalni odnosi moći i hegemona epohalna svest užeg i šireg okruženja. Živimo u veku u kom su bogati prestali da se plaše levice. Koliko god bio masovan, protest u maloj zemlji ne može svladati ove epohalne granice.

* Da li se po epohalnim granicama protesti iz 1968. i 1990/91. razlikuju od aktuelnog 2024-26?

– Otprilike je tako. U prvom slučaju bilo je u buntu upadljivo socijalno i antikapitalističko, u drugom nacionalno i antikomunističko, u trećem proceduralno. Okvir prvog protesta je bio interkontinentalni, drugog evropski, trećeg državni. Vizija neprijatelja je definisana unutar antikapitalizma, antikomunizma i antikorupcije. Radnički interes, nacionalni interes i građanski interes. Subjekt prvog protesta bio je savez studenata i levičarskih intelektualaca (profesora), u drugom su nezadovoljne mase vodili nacionalni intelektualci i disidenti. Kod trećeg su akteri studenti i opozicioni građani pretežno iz srednjeg sloja. Minimum pravde je 1968. bio klasni interes, 1990/91. nacionalni interes, a 2024. legalizam, nepristrasni mediji i pošteni izbori. Kao što je 1968. u borbi protiv birokratije bilo nezamislivo tražiti poštene izbore, tako je 2024. klasna pravda anahrona. Uprkos tome, kod sva tri protesta manje ili više kanalisanog nezadovoljstva vidljiv je generacijski otpor mladih starijima.

* Kako vidite ulogu medija i intelektualaca u ovoj stalnoj naprednjačkoj tabloidnoj medijskoj propagandi i stvaranju kulta vođe od A. Vučića?

– Mediji su moćni, a intelektualci bezopasni. Ne osporavaju temelje sistema, kritikuju samo proceduralne nedoslednosti vlasti. Traže samo bolje izborne uslove i neutralnije medije. U duhu liberalne teleologije intelektualci stavljaju krst na istoriju (T.Piketi) jer je kapitalizam za njih bezalternativan. Prosto rečeno sve je manje udara na bogate. Reč intelektualac levičar dugo je bila pleonazam, a danas je oksimoron (spoj nespojivog). Kapitalizam pretvoren u sudbinu traži malo socijalne, a malo više nacionalne pravde sa crkvom kao proverenim osloncem nacionalne samosvesti. Doduše intelektualci povremeno moralistički kritikuju egoizam tajkuna, a ne i sistemski legalizovano prisvajanje tuđeg rada. Ovaj smer i dubina kritike ne pogađa Vučića jer vlast počiva na polukolonijalnom statusu države prema stranom kapitalu. I na kontroli medija. Neoliberalna teška industrija moralizovanja profitabilnosti se u Srbiji nimalo ne kosi sa etnomoralizmom. Naprotiv, to su komplementarni sadržaji. Najugledniji su bogati, a moja nacija je najveća žrtva. Vučiću više i ne treba od intelektualaca.

* Deluje kao da ljudima nije bilo dovoljno kultova – od kralja, preko Tita, Miloševića i sad Vučića? Kako to objašnjavate?

– Snažan vođa je potreban partiji, ali nisu svi kultovi vođe isti u socijalnom niti u političkom pogledu. Tito je bio levičarski državnik priznat i uticajan u svetu, Milošević izolovani balkanski samodržac, a Vučić desni ekstremista. Ali aktuelni protest je presekao normalizaciju ekstremne desnice u Srbiji. To je do sada najjači udar na prerušeni šešeljizam. Malo li je?

* Na čemu počiva Vučićeva harizma?

– Ako je ima, harizma mu je neprogresivna. Kontrolor je slepog patriotizma, dozira šovinizam, kanališe mržnju prema susedima u regionu u ljubav prema Kinezima i Rusima. Genocidni Hrvati i brat Si su koordinate njegove diplomatije. Deo je provincijskog i banalnog revanšizma kao ključne ponude smisla krajnje desnice u regionu. Osigurati status osvetnika prolivene bratske krvi je strateški rezervoar desnog ekstremizma. Tuga bez suza.

* Ako to privlači birače, gde je tu manipulacija?

– Ima je poprilično. Ko u javnosti osigura status slepog patriote koji ne oprašta tuđinu nacionalnu krivicu lakše protura ostale političke laži. Čim te uhvate u laži i krađi drži se Jasenovca i udaraj po izdajnicima. Gvozdeni zakon kleptokratije je denunciranje demosa kao ohlosa, protesta kao rulje. Putevi uspona Vučića posuti su podgrevanjem strahova od nacionalnih izdajnika i od suseda u regionu. I hapšenjem Miškovića kome sada država umesto Vučića isplaćuje ogromnu odštetu. Dobro odabrana i emocionalizovana izdaja zamagljuje laži. Domaća ekstremna desnica kroji glavni budžetski rebalans ekonomije srpske krvi. Ispod ekstatičnog nezaborava srpskih žrtava krijumčari korupciju i političku laž. Ko tebe korupcijom ti njega izdajom Kosova. Neposustalim refrenom o izdaji se naprednjačka politika dokopala monopola na javni prezir.

* Nedavno je bilo organizovano obeležavanje rođendana čoveka koji je sebe zvao srpska majka, a u stvari je bio saradnik nacista. Kako objašnjavate to novo povampirenje fašizma u Srbiji, koja je opasno stradala baš od nacista?

– Na delu je višestruka konverzija. Treba poći redom. Najpre su komunisti srpsku majku, Nedića, proglasili za domaćeg izdajnika, zatim su bivši komunistički intelektualci proglasili komuniste za nacionalne izdajnike, a potom Nedića 1993. pretvorili u znamenitu nacionalnu žrtvu. Ko su zapravo izdajnici? Nedić, komunisti ili novi antikomunisti? Negacija negacije jeste afirmacija, ali je u ovom slučaju samo naizgled dijalektička. Nije to začarani krug izdaje u kom se u ovim prostorima od iskona moralo prevjeravati zbog preživljavanja. To je kultura sećanja dubljeg ritma periodičnih trgovačkih zorli konverzija. Tranzicija uma u kojoj intelektualci naprasno zaboravljaju vlastitu prošlost. U slučaju Nedića tu možda ne spada bivši predsednik SANU koji je Nedića 1993. uvrstio u knjigu „100 najznamenitijih Srba“, a koji je proveo okupaciju u muzeju Kneza Pavla, a ne u šumi. Ni istoričar, sin generala JNA, koji je u knjizi napisao patriotsku odrednicu o Nediću. Nisu izdajnici ni ekstremni desničari koji su obeležavali 80 godina smrti Nedića na ulici u Beogradu.

* Znači nema izdajnika?

– U suštini nema izdavanja nego iznajmljivanja angažmana raznim poslodavcima. Od antifašizma ka anti-antifašizmu, od Tita Draži i Nediću. U pomenutoj knjizi iz 1993. se anti-antifašizam iskazao kod urednika, akademika. Nedića su dekontaminirali bivši komunisti i intelektualci koji su u socijalizmu ćutali, a potom se naglo probudili. U središtu dugog procesa iznajmljivanja opredeljenja je nepriznata konverzija staleža koji je sinonim uma. Nije to napredna verzija radikalnog svladavanja starog. To je konverzija lišena nostalgije i melodrame. Opori tržišni i duboko antiintelektualni pragmatični angažman. Istinski angažman je otpor duhu vremena prepunom konformizma. Poslekomunistički antikomunizam je konformistički. Nije rizičan. Meri rep mrtvom kurjaku. Nije to javno suočavanje sa vlastitom, danas neprihvatljivom prošlošću nego je uvek upiranje prstom na druge. Nerefleksivni zaokret do zla boga. Zato što je lišena samorefleksije konverzija nije izdavanje nego je iznajmljivanje vlastitog opredeljenja intelektualaca u tranziciji. Rent a reason. Pljačkaška privatizacija samopoštovanja. Treba dodati da je reč je o kratkom dahu nepromišljenog i zato kolebljivog opredeljenja. Palanački konformističkog. Promišljena opredeljenja se lako ne napuštaju. Da li palanka pravi greške iz kojih ne može učiti ili je više od toga kod srpske humanistike spoj iskustva i očekivanja palanački?

* Kako vidite sve veći i jači uspon ekstremne desnice u Evropi i na Balkanu, koji ima sve pojavne oblike fašizma – medijska i politička dehumanizacija, medijski i policijski progon, hapšenja, premlaćivanje, napadi aktivista, napadi na porodice, video-spotovi u kojima se targetiraju neistomišljenici…?

– U Evropi ekstremna desnica jača u otporu migrantima, u regionu je njen motor mržnja prema susednim srodnim nacijama. Nakon građanskog rata 1990-ih se po potrebi aktivira maligni etnocentrični nerv. Cilj je da se neutrališu ravnodušni, jer je ravnodušnost sunarodnika izdajnička. Nisu rodomrsci samo kritički sunarodnici nego su to i ravnodušni. Izvikivanje vođe „Aco Srbine“ svedoči o neobično žilavom etnomoralizmu ekstremne desnice iz kog je vođa istekao. Ali ne samo u Srbiji. Posvuda u regionu onaj ko je bio desni ekstremista važi za nekoga ko ne može da izda i ko je uvek budan, čak i kada se naizgled izmenio. Pouzdan je zbog prošlosti. Ovo poverenje u izvorne desne ekstremiste je izopačeni rezon etnomoralista. Drugim rečima, Tompsonovog sindroma ima svuda. „Loša bila četres peta“ peva se i u Srbiji.

* Napisali ste u jednom eseju da je nacionalizam izdaja patriotizma. Zašto to mislite?

– To je rekao Emanuel Makron. Složio sam se i dodao da treba izdavati one koji žive od retorike o nacionalnoj i plaćenoj izdaji. Njoj nasuprot, javna neskrivena izdaja je organizovana sumnja koja razara bespogovornu poslušnost poretku, sinonim je nepoverenja trga i emancipatorski demokratski akt. Ovako prevrednovana izdaja nije konverzija ni neverstvo nego nepristajanje i nepoverenje. Uskraćivanje poverenja slepim patriotima i sinonim sumnje. Vlast je izdala nacionalnu i socijalnu jednakost, to je ustanak koruptivnih i meritokratskih elita, a ne masa. Pobuna elita u našem veku je izdaja demokratije. Zato slepi patriotizam i meritokratija zaslužuju izdaju.

* Proteklih decenija imamo sveopštu krizu demokratije. Da li je demokratija zapravo nemoguć poredak?

– Dilema je pomalo nihilistička, jer nikada nije bilo zlatnog doba demokratije u kojoj su političari bili pošteni. Politika je uvek bila manje ili više manipulacija poluistinama i neistinama. Danas je i u misli o društvu istina relativizovana, a u politici se neistina još manje krije. Glas savesti ne prožima opštenje, savest je izgubila svoje oštre zube, novac i moć su joj otupeli ujed. Laži više ne smetaju političarima i stoga što novi mediji sve brže šire nove informacije koje se sustižu pa se gubi razlika između istinitog i novog obaveštenja. Vlast reguliše uverljivost javne laži, a motivi i učinci političkog obmanjivanja su različiti. Katkad je pohlepa za vlašću važnija od mrve profita. Neretko idu u paru. Politička laž bi bila oprostiva nepromišljenost da nije onih koji veruju. Tek poverenje čini političku laž delatnom, a praštanje je deo odgovornosti onoga koji prašta lažovima. Demokratija je izglednija što je više nepoverljivih. Zato protest u Srbiji obećava.

* Da li otvorena upotreba laži rađa sumnju vlast ili u demokratiju?

– Samouverenost političke neistine zavisi od moći na koju se oslanja. U tom pogledu je A.Vučić sigurniji od V.Koštunice i B.Tadića. A Tramp je danas signatura postfaktičkog doba. Njegova volja odlučuje o vanrednom stanju i pravda se neistinama. Trampove neistine su najuticajnije zbog snage SAD: ponavlja da je klimatski problem izmišljotina, da je Obama osnovao islamsku državu, a njegov ministar je govorio da je đavo vodio Darvina kada je izmislio teoriju evolucije. Naravno uvek ostaje otvoreno pitanje koliko političke laži mogu podneti birači i onda kada im se govori ono što žele da čuju? A kada se probudi nepoverenje sasvim je sigurno da laž političarima nije zadnja linija odbrane nego prva.

* Proteklih 13 godina vlasti SNS-a, odnosno bivših radikala, svedoče o totalnom slomu državnih institucija. Poslednja je režimsko-tabloidna hajka na Specijalno tužilaštvo za borbu protiv organizovanog kriminala zbog krivičnog postupka protiv njihovog ministra Selakovića. Kako će se sve to završiti?

– Glajhšaltovanje (doterivanje u korak) sudstva u Srbiji nije trijumf nego prkos kadijske pravde. Ova pravda briše granicu istine i laži: naši tužioci i naši predsednici sudova od osnovnog do ustavnog. Valja taktički dozvoliti korupciju partijskim kadrovima (operativnim polugama vlasti) da bi se strateški sačuvao oslonac vlasti. Potom osigurati izbor čelnih državnih kadrova koji štite privilegije i interese partije (moramo imati svoga javnog tužioca da npr. „reši“ partijsku nepriliku kada sin našeg gradonačelnika bude uhvaćen u dilovanju droge). Nema sprovodljive politike bez jedinstvene partije, a ove nema bez namirenja apetita kadrova. Iako nije siguran u vlastitu neugroženost Vučić planski preuzima odgovornost grešnih kadrova. Time pruža sigurnosti i drugim kadrovima da će biti spasavani. Ranjenici se ne ostavljaju na bojištu. Zauzvrat traži slepu lojalnost kadrova. Svi za jednoga, jedan za sve. Ruka ruku mije i u korupciji. Vođi su najlojalniji grešnici koje drži na kratkom povocu. Trpe moralne šamare vođe koji preuzimajući njihovu odgovornost sugerira vlastitu snagu, nesebičnost, rizik i hrabrost. I radikalski prkos. Realna osnova njegove samopripisane fiktivne odgovornosti je uzajamna vernost vođe i kadrova. Vođa štiti partiju bez koje nema autoriteta. Ali i rizikuje da bude prvi na udaru ako dođe do sunovrata. Preti mu trg. Zato strah goni vođu da preuzme odgovornost za nedela kadrova, ali sa istog razloga kadrovi se katkad i planski žrtvuju („A onda Mićo nešto drugo da radiš“). Žrtvuju se u nuždi, a štite se preventivno. Finale će biti novi talas preletača koji će žrtvovati vođu. Već poznata osveta lakeja.

(Danas, foto: screenshot YT Clio)