Eksperiment je organizovan u okviru projekta pod nazivom „Next Door Family“, koji za cilj ima da poboljša integraciju stranaca tako što ih okuplja za „jednim stolom“. Projekat je počeo u Češkoj.

Napolju je hladan i sivi novembar, ali ovde, u skromnom stanu u predgrađu Praga, atmosfera je topla i prijatna, dok Jiri Nemec i njegova partnerka Leona Dankova spremaju kasni nedeljni ručak. Pripremaju bečke šnicle i kuvane krompire, sa pilećom supom. Za dezert – pita od jabuka. Oko njihovog stola su veoma posebni gosti.

Gosti iz Nigerije

Tu su Kenet i Vivijan Manonje, oboje iz Nigerije, koji su se preselili u Prag, jer se Kenet zaposlio u jednoj IT firmi. Sa Jirijem i Leonom imaju mnogo toga zajedničkog, oba para su u tridesetim godinama i imaju dvoje male dece. Česi imaju reputaciju da su dosta neprijatni prema strancima – ponekad čak i na ivici ksenofobije. Šta Kenet misli o tome posle osam godina u Pragu?

„Kažete da su neprijatni – ne slažem se sa tim. Ali jesu hladni. Ne svi, ali većina njih jesu. To ne znači da su neprijatni. Jako su prijatni ako ih upoznate, mada je ponekad teško započeti taj proces.“

Ručak na slepo

Dva para učestvuju u projektu koji se zove „Next Door Famliy“. Svake godine u novembru, oko 100 porodica u Češkoj idu na „ručak na slepo“ – strani gosti dolaze u goste porodicama iz Češke, i stranci primaju Čehe u svoj dom. I u ovom stanu, Kenet i Vivian spremaju se da probaju Leoninu bečku šniclu.

„Opisala bih sebe kao otvorenu osobu, često putujemo – bili smo u Africi i Aziji mnogo puta, i uživali smo u razlikama, jako nam se dopalo, i pomalo nam sve to nedostaje ovde u Češkoj. Nema toliko stranaca, a želim i da mojoj deci pokažem razlike među narodima“, priča Leona.

U Češkoj živi oko pola miliona stranaca po poslednjem popisu – to je pet posto populacije zemlje od 10,2 miliona ljudi. U Pragu, udeo dostiže 15 odsto, uglavnom Ukrajinaca i Vijentamaca. Vijentamci imaju gotovo eksluzivan monopol na male prodavnice voća i povrća koje su otvorene do kasno. Ali Česi i Vijetnamci nemaju gotovo nikakvog kontakta osim razmene novca na kasi. Leoninom parneru Jiriju to očigledno smeta. “Na primer, Vijetnamci. Ne znamo ništa o njima, a ima ih puno. Ne volim kako se ljudi ponašaju prema njima. Zato bih i voleo da ih, na primer, pozovem na večeru“, žali se Jiri.

Češka uzdržanost

Dakle, najveći problem nisu rasizam ili ksenofobija, već češka uzdržanost – da se ona prevaziđe, potrebne su godine. To važi i za druge Čehe – makar su tako Kenetu rekli njegovi češki prijatelji.

„Rekao bih na početku, kada sam tek stigao u zemlju, mislio sam da to ima veze sa rasom, ali kasnije sam otkrio da su takvi i jedni prema drugima, to je njihov način života. Verovatno je i deo njihovog identiteta. Ako ne možemo da ga promenimo, moraćemo da živimo sa tim“.

Od početka 2004. u „Next Door Family“ projekat uključilo se oko hiljadu porodica. Nevladina organizacija koja ga realizuje, Slovo 21, kaže da oko 60 odsto njih ostaje u kontaktu nakon prvog ručka, neke sklope čvrsta prijateljstva. Ove godine učestvuju i druge evropske zemlje, poput Belgije, Španije i Malte. To pokazuje da Česi nisu jedina nacija koja uči kako da se bude otvorena prema strancima.

(Rob Kameron/Darko Janjević, Deutsche Welle)