Godišnjice rođenja i smrti Vase Stajića redovno prizivaju njegovo standardno definisanje: prosvetitelj, pedagog, rodoljub, stradalnik, Vojvođanin. Taj niz epiteta jeste tačan, ali je istovremeno i problematičan, jer Stajića pretvara u statičnu figuru – u čoveka koji je „uvek bio isto“. Zapravo se radi o svestranom intelektualcu, strastveno opredeljenom za istinu. To je i dovelo do toga da vremenom menja stavove, dominantne teme kojima se bavi i probleme koje nastoji da markira, ogoli, analizira, vidi.

Ta promena stavova dešavala se pod pritiskom istorijskih promena, ali je kroz njih Stajić prolazio dostojanstveno, racionalno i bez iluzija. Drugim rečima, u traganju za istinom, Vasa nije štedeo ni sebe ni druge. To ga čini jednim od najpoštenijih i najupečatljivijih analitičara koje smo ikada imali na ovim prostorima. To je, takođe, jedan od bitnih razloga što nije bio pogodan ni jednom vremenu i ni jednoj vlasti.

Takođe, to ga čini i jednim od najčešće svojatanih mislilaca iz Vojvodine. Jer, nacionalisti citiraju njegove stavove iz perioda borbe za nacionalno osvešćivanje vojvođanskih Srba, autonomaši/republikanci/separatisti citiraju njegove rečenice o neophodnosti borbe za Vojvodinu u Srbiji, antireligiozni njegove stavove o crkvi, EU entuzijasti njegove evropejske stavove… Jedino aktuelna vlast nije uspela kod njega da nađe ništa sebi podobno. A, samo se radi o čoveku koji se celog života borio, stradao i nastojao na sve načine da kaže istinu i izbori se za ono što je pravedno i dobro. Za ljude.

Jedan od najboljih primera našeg „svojatanja“ Vase Stajića je mnogo puta ponavljan „citat“: „Vojvodine će biti onoliko koliko bude borbe za nju!“. Vasa Stajić to nikada nije javno rekao. Ni napisao. Sudeći po njegovim stavovima – mogao je. Ali nije. Istina je da je Stajić u svojim tekstovima i apelima umeo da citira reči Jovana Cvijića, za koga kaže da je govorio: “U novom sklopu države, Vojvodina će dobiti ono što bude umela sebi da otme“.

Od evropskog optimizma do nacionalnog realizma

Mladi Stajić formira se u srednjoevropskom kulturnom prostoru Austro-Ugarske. On studira pravo, zatim filozofiju, on je mladi intelektualac u Budimpešti, Lajpcigu i Parizu… Njegova vera je prosvetiteljska: narod se oslobađa obrazovanjem, školom, kulturnim razvojem. U pedagoškim i publicističkim tekstovima tog perioda škola i obrazovanje su viđeni kao najpouzdaniji instrumenti nacionalne emancipacije.

Međutim, iskustvo mađarizacije razbija taj optimizam. Austro-Ugarskom nagodbom 1867. Ugarska dobija unutrašnju autonomiju u Monarhiji i tada otpočinje planska mađarizacija cele Ugarske. Vasa Stajić, zanet prosvetiteljskim idejama i evropskim građanskim idealima to nije odmah shvatio, što je dalo prostora njegovom prosvetiteljskom delovanju.

Međutim, kao mlad pedagog, ubrzo shvata da administrativni pritisci, školske reforme usmerene ka asimilaciji i politička marginalizacija srpske inteligencije upućuju na probleme koji prevazilaze klasična prosvetiteljska rešenja. Njegovo uverenje da su “škola, pismenost i građansko obrazovanje temelj političke emancipacije.” pretače se u stav da “kultura bez političke moći ne može zaštititi narod”.

Taj prelaz od „evropejstva“ ka srpskom političkom pitanju nije bio romantičarski, nego defanzivno realističan. Prosto, bio je to odgovor na imperijalnu praksu.

Nacionalno pitanje bez mitologije

Za razliku od romantičarskih nacionalista, Stajić ostaje racionalista. I prosvetitelj. U svojim zapisima više puta insistira da se nacionalna svest ne gradi mitom nego obrazovanjem.

To ga dovodi u polemiku i sa sopstvenim okruženjem: zaostalost, nepismenost i političku pasivnost vidi kao unutrašnje slabosti naroda, a ne samo kao posledicu tuđinske vlasti. Ali, on se strastveno posvećuje “dizanju nacionalne svesti”, stiže do Kosova, vodi mlade na poligon za vojnu obuku, piše, objašnjava… što ga i dovodi do suđenja, robije i istinskog stradanja.

Antiklerikalizam kao građanska pozicija

Stajićeva kritika crkvenih struktura često je pogrešno tumačena kao antireligioznost. U stvari, on gotovo nikada ne govori o religiji. Govori o crkvi i pri tom priznaje istorijsku ulogu crkve u očuvanju naroda pod tuđinskom vlašću, ali istovremeno upozorava da ona ne može biti nosilac modernizacije.

A, njegov konačan stav prema crkvi najbolje se ogleda u tome što nije dozvolio popove na svojoj sahrani!

Jugoslovenska ideja: između nade i opreza

Pre 1918. Stajić jugoslovensko ujedinjenje vidi kao istorijsku nužnost — izlaz iz imperijalne podređenosti.

Ali međuratni zapisi pokazuju da Stajić nije bio nekritičan prema mogućim modelima realizacije ideje Jugoslovenstva: “Stvaranje države ne rešava automatski odnose među narodima, niti ukida centralističke tendencije.”

Njegovi stavovi o ulasku Vojvodine u novu državu i otpor prema prethodnom “pripajanju Vojvodine Srbiji”, su poznati, pa ih ovde neću analizirati. Osim toga, to zahteva poseban i ne mali tekst.

Antifašizam bez revolucionarne romantike

Tokom Drugog svetskog rata Stajić podržava borbu protiv fašizma, ali iz građanskog, ne ideološkog uverenja.

Partizanski pokret vidi kao istorijsku nužnost otpora, ali bez potpunog poistovećivanja sa revolucionarnom paradigmom. Sloboda, po njemu, ne može biti svedena na smenu jedne vlasti drugom.

Nova Jugoslavija: kanonizacija i distanca

Posle 1945. nova vlast Stajića afirmiše kao progresivnog pedagoga i antifašistu. Međutim, njegovi memoarski i korespondencijski zapisi pokazuju zadržanu skepsu prema jednopartijskom monopolu.

On ostaje veran ideji da prosveta mora imati autonomiju u odnosu na svaku vlast — imperijalnu, monarhističku ili revolucionarnu.

Vojvodina kao civilizacijski prostor

Stajićevo razumevanje Vojvodine prevazilazi teritorijalni okvir. Za njega je to istorijski prostor susreta naroda i kultura, čija snaga leži u raznolikosti, ne u homogenizaciji.

U savremenim raspravama o autonomiji ta dimenzija njegove misli ponovo dobija aktuelnost — kao alternativa i centralizmu i provincijalnom zatvaranju.

Pisao je: „Šta to znači: Srpska Vojvodina. Da li to znači Banat, Bačka i naša Baranja bez Nemaca, bez Mađara, bez Bunjevaca, Šokaca, Slovaka i banatskih Hrvata, bez Rumuna…? Vojvodina će, prema tome, biti konačno naša, od onoga dana kad mi prezremo sve preživele nacionalističke fraze, kad nađemo način da zadovoljimo raznorodno stanovništvo Vojvodine (…) kad mu ostavimo mogućnost poistovećivanja s Evropom, a ne sa Balkanom, kad mu u prvom poistovećivanju budemo mi prednjačili“.

Vasa Stajić danas?

Gledajući racionalno, kako je to Stajić uvek radio, verovatno bi Vasa Stajić danas bio u zatvoru, ili bar u kućnom pritvoru. Podržavao bi studentski pokret, borio se protiv uticaja religije i nacionalizma na studente, ne bi pristao na ćutanje o položaju Vojvodine u Srbiji zarad „jedinstva borbe protiv aktuelne vlasti“. I verovatno bi stalno ponavljao svoj otpor prema svakoj vrsti „patriotskih laži“, što znači da bi govorio/pisao o Srebrenici, Vukovaru, Kosovu… I, svakako bi aktuelnu vlast nazivao okupatorskom! Moguće i fašističkom. Jer, između svega ostalog, Vasa je bio veliki antifašista. Nikad za jednopartijski sistem, nikad za ukidanje sloboda, uvek protiv fašizma. Uostalom, zato je, na kraju, i otišao u partizane.

Takođe, verujem da bi kao naš savremenik Vasa Stajić sigurno javno govorio i pisao: „Vojvodine će biti onoliko koliko bude borbe za nju!“.

A, to što su jednom Vasi Stajiću ukrali spomenik i ne vraćaju ga? E, Vasa to ne bi pustio! Nikada!

Biografija Vase Stajića

Kompletnu biografiju Vase Stajića, sa delima koja nam je ostavio u amanet, nađite na Internetu. Zanimljiva je i značajna!

(Autonomija)