Protest se istrošio, studenti su se umorili, odustaju… – može se čuti od pesimista. Aleksandar Vučić je zadovoljan, cinično prebrojava demonstrante, nudi mladima pasulj da ponovo izađu na ulice. Nema čestih i masovnih protesta, blokada i pešačenja. Da li je studentski bunt zaista zamro ili je ušao u novu fazu?

Obično, protesti imaju dinamiku meča – izbijanje, omasovljavanje i final postizanje cilja ili razilazak demonstranata. Protesti u Srbiji po prvi put u višestranačju imaju prirodu društvenog maratona i kontinuitet taktike iscrpljivanja.

Protest povodom obeležavanja godišnjice od pada nadstrešnice u Novom Sadu pokazao je da se ne smanjuje broj onih koji su spremni da izađu na ulicu. Protest u Novom Pazaru u decembru prošle godine pokazao je da bunt postoji, iako nije masovan, te da nema potrebe vraćati se fazi „buđenja Srbije“ iz zime prošle godine.

Dok se čeka da predsednik Srbije, koji tvrdi da je pobedio „obojenu revoluciju“, raspiše vanredne parlamentarne izbore, studenti i vlast su se fokusirali na izbore koji će se ove godine sigurno odigrati, a to su lokalni u deset opština.

Mladi ne napuštaju Srbiju

Samouverena vlast ne menja proverenu taktiku osvajanja izbora – sejanje straha i ogoljeno nameštanje izbora. Vučiću su svi ti lokalni izbori važni kako bi prikazao sliku da je pobednik, kako bi odložio raspisivanje parlamentarnih izbora i iscrpeo studentski prokret.

Međutim, studenti takođe uče. Guranje sa kordonom policije je taktički potez protesta, ali ne i način osvajanja vlasti. To je bukvalno gorak ukus od suzavca i škola nasilnih režimskih zamki od prošle godine.

Izbori su strategija i matematika, to je sada novi ispit za mladost koji će biti položen, ali pitanje da li iz prvog. Studenti i opozicija ne mogu da se dogovore o zajedničkom nastupu na izborima, a sigurna formula pobede autokratskog režima je – jedinstvo.

Zato je i dobro da se studentska praksa obavlja na lokalnim izborima, a ne odmah na parlamentarnim. Uostalom, sudeći po svemu, Aleksandru Vučiću se uskoro završava predsednički drugi mandat i on se na parlamentarnim izborima verovatno sprema za premijersko mesto i tako sačuva kompletnu naprednjačku strukturu.

Paralelno, u Srbiji traje nezabeležena od početka devedesetih godina represija nad neistomišljenicima. Ne postoji evidencija žrtava represije u Srbiji 2024-26, ali tamo gde država ima uticaj, režim naprednjaka masovno smenjuje, otpušta, raskida ugovore.

Smenjuje se ne samo šefove javnih ustanova koji su podržali studentske proteste, već i one koji nisu ništa učini kako bi se bunt ugušio. Sve to u atmosferi targetiranja, javnog linča i ponižavanja.

Srbija je – nova Belorusija. Ali, mladi ne napuštaju zemlju kao ranije, jer veruju u svoju pobedu.

Od ranije je poznato da je režim naprednjaka kontrolisao sve od nacionalnog projekta Expo 2027. do seoskih KUD-ova. Sve manje su prikrivene metode pritisaka, ucena i kupovine glasova. Državni funkcioneri iz redova Srpske napredne stranke koordiniraju spiskovima pristalica i neprijatelja vlasti, detaljnim planovima obilaze lokalne sredine i sprovode već ranije uigrane akcije nasilnog dobijanja izbora. Srbija nije imala iskustva sa staljinizmom, ali je putinofilija postala društvena podloga za sprovođenje takvih neototalitarnih metoda.

Oprez – „iranski scenario“

I studenti se spremaju za lokalne i parlamentarne izbore. Mnogi se na njih žale jer ne žele da objave spisak imena kandidata sa glavne studentske liste za parlamentarne izbore. Ljuti su mnogi na studente što se „ograđuju“, ne žele da ujedinjuju srpsku partijsku opoziciju i što su narcisoidni. Ali, sve su to karakteristike mladosti.

Opozicione stranke u Srbiji ne treba da drame, već da se nezavisno od studenata spremaju za izbore. Sarađivaće tamo gde mogu i koliko mogu sa studentima.

Zborovi građana na koje su studenti pozvali pre godinu dana i taktika „student u svakom selu“ ima organizacionih rezultata.

Polako se i tiho formiraju opštinski i mesni štabovi za studentske liste na lokalnim izborima.

Uz neophodnu dozu paranoje, mladi su svesni da ih nedemokratski režim prisluškuje, prati i traži kompromate na njih i njihove najbliže.

Progon univerzitetskih profesora, novinara, umetnika, uništavanje institucija kulture i festivala neće dovesti do društvene propasti Srbije, već do brže smene kriminalizovanog režima. Režim pokušava da vrati vladavinu straha, ali narod je od toga već oslobođen. Represijom raste samo nezadovoljstvo i bes.

Lokalne sredine su pod tako jakim pritiskom politike, da otpor raste i kod starijih generacija koje u pojedinim vojvođanskim selima sa manjinskim zajednicama kolektivno brane svoje sveštenike koji su podržali studentske proteste i blokade.

Srbija je kao nikad do sada podeljena na „ćacije“ i „blokadere“, a nakon pada režima Aleksandra Vučića posledice represije će neminovno pokrenuti pitanje lustracije, koje nije bilo nakon „5. oktobra“ 2000. godine. Srbija je tada ratovala protiv suseda, a sada protiv same sebe.

Nakon 15 meseci protesta jasno je da promene u Srbiji neće ići po mustri „Petooktobarske revolucije“. Trendovi Z-generacije u svetu govore o njihovoj nepredvidivosti i impulsivnosti, što bi moglo izazvati haotičnost pri transferu vlasti.

Ono što je sigurno, izborni autoritarizam u Srbiji i teoretski ne može biti pobeđen na nameštenim ili nasilno pokradeni izborima. Vučić je poručio da on nije Slobodan Milošević i izrazio spremnost da vlast brani silom, što znači ako treba – sa mnogo žrtava. Trenutno zatišje može da bude upravo ono pred buru. Metaforička ocena za oprez – globalne crvene linije nasilja su pomerene, pobuna u Srbiji mogla bi ići čak između „nepalskog“ i nedavnog „iranskog scenarija“, gde su poginule hiljade ljudi.

(Center for Western Balkans Studies/foto: Autonomija)