Na primeru mučnog autokratskog razaranja društva i države u Srbiji, u periodu od 2012. do 2026. godine, mogle bi da se nauče neke važne i univerzalno važeće lekcije; One koje nas uče da prepoznamo populističke trikove budućih autokrata u prvoj fazi njihovog ustoličenja, onda kada autoritarni mehanizam još uvek nije masovno porazio predstavu o slobodi i dostojanstvo građanske volje. Potom i one koje nas upućuju na činjenicu da svako početno prećutkivanje ili stav „mene politika ne zanima“ vodi u dublje nivoe autokratskog pakla. Najzad i one lekcije koje potvrđuju pravilo da represivno razaranje ljudi i institucija, ma koliko ono uznapredovalo, može da zaustavi jedino organizovani građanski otpor, artikulisan u što je moguće širi društveni front. Lekcije o posledicama kolaboracije sa uzurpatorskim režimima i naknadnoj (u slučaju Srbije sada već i neizbežnoj) lustraciji nisu manje važne, čini se da su u hronološkom nizu poslednje, iako bi, prema svojoj delotvornosti, mogle biti i prve.

Svojevrsni zajednički imenitelj svega što bi moglo biti naučeno, jeste da organizovanom i opoziciono široko artikulisanom građanskom frontu posebnu štetu nanose jalovi i zluradi cinizam, defetizam i višak neznalačke i nekonstruktivne analize. I zaista, kome i februara 2026. u Srbiji nije jasno s kakvom smo vrstom režimske hobotnice suočeni, ili je pomračeno zlurad, ili uhvaćen u koruptivnu zamku, ili mentalno, moralno i emocionalno oskudnih kapaciteta. Jer, s druge strane borbe za ljude i institucije u Srbiji nalaze se samo beskrajne mogućnosti ponavljanih represija. Ciklično. I nad institucijama i nad građanima.

Februar 2026. godine je mesec u kojem je u Srbiji pokušan završni udarac provosuđu i koji će ostati zapamćen po rečenicama: „Zato što su krenuli s hapšenjem ministara iz SNS-a. Zato što su hteli na kraju da uhapse predsednika Vučića, da budemo otvoreni. Zato što bi krenuli da hapse ljude. Hteli su da sprovedu obojenu revoluciju do kraja, da sruše državu“ (poslanik SNS-a Uglješa Mrdić, predlagač seta pravosudnih zakona) i „nažalost, došli smo u situaciju da nemamo policiju koja hoće da sarađuje s TOK-om. (…) Ja sam državljanin Srbije. Nikada neću promeniti državljanstvo. Nikada nigde neću otići i pobeći. Beže samo kukavice, a tužioci iz Tužilaštva za organizovani kriminal nisu kukavice, nisu bili, niti će biti“ (Mladen Nenadić, glavni tužilac JTOK).

Ostaće zapamćeno i da je februar 2026. godine mesec u kojem su profesorima Odseka za žurnalistiku Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, nakon ukupnog represivnog tretmana primenjenog nad njima, upućene i bizarne, ali i jezive pretnje. Preteće mailove su dobili šefica odseka prof. dr Smiljana Milinkov, doc. dr Stefan Janjić i asistentkinja Ksenija Pavkov. Stigla im je poruka identičnog sadržaja, kao i u septembru 2025. godine: „Pročitaj. Crna ruka te je obeležila. Sve zna. Čuvaj se. Prijatelj“. Ostaće zapamćen i kao mesec u kojem je gimnazijalac, učenik Pete beogradske gimnazije, zbog „verbalnog delikta“ saslušavan u kabinetu školske psihološkinje. Saslušavanje je trajalo dva sata, a među pitanjima koja su upućena učeniku bila su i: „Da li si plaćen za to što radiš?“, „Da li si nateran da daš izjavu N1?“ (…) Odakle N1 tvoj kontakt? (…) Šta tebi smeta direktorkina Svetosavska nagrada?“.

Početak ove godine pamtiće se i po odjecima primijernog prikazivanja dokumentarnog filma Presedan, Tamare Aćimović, koji je posvećen žrtvama policijske brutalnosti nad građanima i maloletnicima u Valjevu, 14. avgusta 2025. godine. Te večeri u Valjevu pretučeno je više od 40 građana, a među njima i sedmoro maloletnika, od kojih neki i nisu učestvovali u protestu. „Posle filma Presedan imam potrebu da vrištim“, jedan je od komentara gledalaca na društvenim mrežama…

Dok se, često i šapatom koji nalikuje onima iz najmarkantnijih primera diktatura 20. veka, pronosi masovni osećaj da je „kraj“ blizu, bilo bi korisno prvi, drugi ili treći put pogledati film Argentina 1985, reditelja Santjaga Mitrea, čija radnja počine 1974. i obuhvata kraj diktature (u kojoj je stradalo najmanje 9000 građana) i demokratsku tranziciju u ovoj južnoameričkoj državi, a u fokusu je problem zakonske nedodirljivosti čelnika argentinske vojne hunte. Film je zapravo posveta hrabrom tužiocu Huliju Sezaru Staseri i njegovom asistentu Luizu Morenu Okampu, koji istražuju zločine protiv čovečnosti u nemogućim uslovima, i u rekordnom vremenu uspevaju da prikupe dokaze na osnovu kojih su osuđeni Horhe Rafael Vidal, vođa vojne hunte, i njegovi najbliži saradnici. Na kraju završnog izlaganja, Stasera je izgovorio čuvenu rečenicu: „Nikad više!“.

Ono što je sasvim sigurno i izvan ovakvih racionalnih poruka, jeste da se suviše često suočavamo sa situacijama u kojima su na ispitu hrabrost i spremnost društva da se suprotstavi otuđenju i uzurpiranju aparata državne sile. Odgovor na ovo trajno iskušenje predstavlja onu meru koja određuje da li smo slobodni građani ili puki podanici. Jer građani, kao nosioci izvorne suverenosti, i jesu suštinski garanti ustavnog poretka svake republike. Zbog toga i imaju pravo na protest uvek kada zaključe da je ustavni poredak ugrožen uzurpacijom vlasti. I zbog toga je takav protest, neophodan uslov ozdravljenja svakog društva zahvaćenog patološkim procesima.

Najzad, zbog toga, taj proces mora biti završen upravo rečenicom: Nikad više!

(Antena M)