Odluka Senata Univerziteta u Novom Sadu, doneta u proširenom sastavu, da odbije izbor profesorke Jelene Kleut u zvanje redovne profesorke, ne bi bila vest da je praćena onim što se u akademskom svetu podrazumeva – jasnim, preciznim i argumentovanim obrazloženjem. Vest postaje onda kada obrazloženje izostane, a kriterijumi ostanu neimenovani. Jer univerzitet koji odlučuje, a ne objašnjava, polako prestaje da bude univerzitet i počinje da liči na zatvoreni sistem moći. Način na koji je odluka obrazložena je u direktnoj suprotnosti sa osnovnim principima univerziteta kao javne, racionalne i odgovorne institucije.

Prema važećim pravilnicima i javno dostupnim podacima, profesorka Jelena Kleut ispunjava sve propisane uslove za izbor u zvanje, od broja i kvaliteta naučnih radova, preko nastavnog iskustva, do doprinosa struci. Nijedan od tih elemenata u samoj odluci Senata nije suštinski osporen. Umesto argumentovanog neslaganja sa njenim naučnim opusom, javnost je dobila tišinu. A tišina, kada dolazi iz institucije koja odlučuje o karijerama i znanju i sudbini svojih studenata, nikada nije neutralna.

U akademskom svetu, odbijanje izbora u zvanje nije skandal, ali postaje onda kada se odbijanje ne zasniva na kriterijumima, već na tome koliko si poslušan onima sa vrha. U ovom slučaju, Senat se opredelio za najopasniji mogući model odlučivanja, autoritet bez pokrića. Takav model ne štiti kvalitet nastave i nauke, već proizvodi strah, autocenzuru i poruku da se pravila mogu tumačiti proizvoljno, u zavisnosti od toga ko je kandidat.

Crvena nit na koju se svaki mislilac fokusira kako ne bi skrenuo sa teme, danas u Srbiji nije događaj, već suština i kontekst ove države. Ime Jelene Kleut treba da bude suština, ali je samo povod, primer, jedan u nizu onih kojima se smeši slična ili ista sudbina, kada za njih dođe vreme. Jer čak i oni koji nisu upoznati sa njenim naučnim radom ili pedagoškim angažmanom mogu jasno da vide problem, ako se izbor u zvanje može odbiti bez javno razumljivih i dostupnih razloga, onda je svaka akademska karijera u ovom sistemu uslovna i nesigurna. To nije poruka upućena jednoj profesorki, to je poruka upućena svima.

Posebno je važno u ovaj okvir uključiti reakcije studenata. Njihova pisma, protesti i javna istupanja nisu izraz lične lojalnosti prema jednoj nastavnici, kako se ponekad pokušava prikazati, već racionalna reakcija na urušavanje akademskih principa. Studenti nisu reagovali zato što „vole“ Jelenu Kleut, već zato što razumeju da se odluke ovog tipa direktno tiču kvaliteta nastave, odnosa moći na fakultetu i prava na kritičko mišljenje.

U tom smislu, studentske reakcije, kao i reakcija profesora, predstavljaju jednu dragocenu inicijativu, pokušaj da se Univerzitet podseti da nije birokratska mašina, već zajednica nastavnika i studenata. Kada studenti traže obrazloženje odluke, oni ne narušavaju akademski poredak, oni ga brane. I upravo zato su često dočekani sa nipodaštavanjem, ćutanjem ili patronizujućim objašnjenjima o „procedurama koje nisu stvar javne debate“.

Na istom zasedanju na kojem je profesorki Jeleni Kleut odbijen izbor u zvanje, Dejan Madić je odlukom Senata ostao na svojoj poziciji rektora. Sećate li se 5. septembra prošle godine? Tog dana, večeri da budemo precizniji, Dejan Madić je odlučio da posle godinu dana dođe na Univerzitet, u pratnji policije, žandarmerije, vatrogasaca i inspektora, a potom je podneo prekršajne prijave protiv svojih zaposlenih i svojih studenata. U pravom duhu akademskih vrednosti, svedoci smo politike na Univerzitetu.

Vest koja zaključuje dosadašnja dešavanja je ta da je dekan Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja Patrik Drid podneo primedbu na referat za reizbor profesora Vladimira Mihića, uz poruku da će „nadzirati“ postupke onih koji mu se „svide“. Kada se formalni mehanizmi kontrole pretvore u sredstvo lične ili političke procene, akademski kriterijumi prestaju da budu merilo, a univerzitet se udaljava od sopstvenih načela.

Univerzitet koji ne objašnjava svoje odluke, koji proširene sastave koristi kao štit, a ne kao garanciju ozbiljne rasprave, gubi javni legitimitet. Umesto autonomne institucije znanja, ostaje administrativni aparat koji proizvodi strah, nesigurnost i poslušnost, a to je cena koju nijedan Univerzitet ne bi smeo da prihvati.

(Blokada Info)