Već decenijama živimo u razvaljenom društvu, u posledicama sunovrata u koji su čitavu zajednicu gurnule njene političke, intelektualne, vojne, crkvene, kulturne, medijske i sve druge elite. Umesto da misle i razvijaju modele za prelazak iz socijalizma u demokratiju i politički pluralizam, naše umne glave odale su se proizvodnji šovinističke magle, zatvaranju u sopstveni tor, stvaranju mentaliteta vojnog utvrđenja i opsadnog stanja, izdajući sopstveno pozvanje.

Slično su se ponašali i svi drugi pripadnici gornjih, privilegovanih slojeva društva. Umesto da šire veru, ljubav i nadu, crkveni velikodostojnici su raspirivali mržnju među verama i nacijama. Umesto da čuvaju granice zemlje od potencijalnog spoljašnjeg neprijatelja, generali su zapucali na sopstvene narode. Umesto da se bave naukom i umetnošću, članovi Srpske akademije nauka i umetnici pisali su Memorandum, pripremajući teren za sukobe.

Nikad odgovoran, uvek zaveden

O odgovornosti političkih, kulturnih, verskih i svih drugih elita znamo poprilično, o tome se pisalo mnogo i naširoko, što je i logično, pošto su pripadnici elita javne ličnosti prisutne u javnom prostoru svojim tekstovima, nastupima i izjavama, pa je njihov rad lako podvrgnuti kritici, jer je jednostavno dostupan. Međutim, često se zaboravlja na odgovornost onih koji su sledili nacionalističku elitu, na stotine hiljada omađijanih građana bez kojih izvođenje bilo kog političkog ili ratnog projekta ne bi bilo moguće. U srpskoj kulturi postoji duga i stamena tradicija oslobađanja stanovništva, tzv. naroda od svake krivice i odgovornosti za sopstvene postupke.

O tome je između dva rata pisao veliki pisac i prevodilac Stanislav Vinaver u paradigmatičnom tekstu „Srpski humoristi i satiričari“. Baveći se jednim od najvećih satiričara u srpskoj književnosti Jovanom Sterijom Popovićem, Vinaver je jasno definisao taj problem: „Narod je lakoveran, može se od njega učiniti šta se hoće. Iz ovog dubokog uverenja Sterijinoga, koje i on nije dovoljno jarko izrazio u vidu ličnog priznanja, ali koje se vidi iz celog dela Sterijinoga, sleduje, rekli bismo kao osnovna teorema jedno: inteligencija je kriva i vođi su krivi za sve što se zlo dogodi sa tim narodom. Narod je podvrgnut do kraja sugestijama svojih vođa i svojih nadri-vođa, svojih laža i paralaža. Tako se već kod Sterije jasno ocrtava i ostaje kao zaveštanje za buduće naraštaje: narod nije kriv, narod ne može biti kriv, krivi su vođi, kriva je inteligencija.“

Za Vinavera ni Radoje Domanović nije izuzetak: “On se najpre obara na birokratiju i činovništvo, na činovništvo koje u našem društvu oličava takoreći u to doba celokupnu inteligenciju. Ta inteligencija, i po starinskom receptu Sterije Popovića, i po novom demagoškom receptu koji nastaje, kriva je jer ona jedina nosi odgovornost, jer dobri narod i nije odgovoran nego može samo da bude zaveden”.

Pokvarena vasiona

I kod uticajnog socijaliste Svetozara Markovića i njegovih privrženika Vinaver nalazi istu matricu mišljenja: “Celokupnu patrijarhalnu kulturu ljudi kod kojih ideje Svetozara Markovića ostvaruju književni prikaz, osećaju kao nešto zastarelo, ali što se može lako zameniti modernijim, savremenijim, i korisnijim, gotovo isto tako prosto kao što se stara haljina zameni novom haljinom. Važno je da upravljači i vođi budu na svome mestu i da se napregnu kako bi se ta zamena izvršila”.

Ništa bolja situacija nije ni kod Milovana Glišića: „Narod Glišiću ostaje idiličan i nekriv. Glišiću nikad ni na um nije palo da narod ma u čemu i ma zbog čega optuži. U stvari Glišić ne produbljuje ni temu ni odnose pa prema tome zadovoljava se površnim podražavanjem Gogolju. Gogolj je vidio pokvarenog činovnika, pa kroz činovnika prodirućim pogledom video pokvarenog čoveka, pokvareno društvo, i najzad pokvarenu i dosadnu i samu Rusiju, i samu vasionu. A zatim nastaje najtamniji i najstrašniji sukob koji je moguć za religioznog čoveka koji beše Gogolj: pitanje i o samoj dobroti božanstva? Kod Glišića činovnik je pokvaren i njega treba naučiti pameti i naravno promeniti.“

Bavljenje fikcijama i himerama

Da bi život u himerama i fantazmagorijama ideološkog uma uopšte bio moguć, nije dovoljno da elite iz dana u dan lansiraju priče o kosovskom mitu ili o četničkom antifašizmu i sličnim „drvenim šporetima“. Neophodno je da ogroman broj građana u to poveruje, da u svojoj nutrini usvoji prezir prema činjenicama i stvarnosti kao deo svog svetonazora, potrebno je stotine hiljada malih, nevidljivih pristanaka na dominantan ideološki narativ.

Trošenje silnog vremena, energije, emocija, strasti i ostataka zaklanog razuma na Kosovsku bitku, reviziju istorije, rehabilitaciju četnika i ostalih kvislinga, na veličanje slavne srpske vojske u svim ratovima, na zazivanje osvete za ustaške zločine od pre osam decenija, na kopanje po starim ranama – ima vrlo konkretnu, pragmatičnu funkciju. Bavljenje fikcijama i himerama sprečava nas da se suočimo sa sobom, sa sopstvenim jedinim životom. Zašto bismo se uopšte bavili svojim životima? Da bismo se pozabavili tom nezgodnom temom trebalo bi da verujemo da život ipak ima nekakvu vrednost, a bojim se da to uverenje nikad nije uhvatilo dublji koren u našim društvima.

Duh militarizma, negovanje kulta vojnika i ratnih heroja, divinizacija oružanih sukoba i ratničke prošlosti, kolektivizam, konzervativizam, patrijarhalnost – to su neke od osnovnih odlika srpskog društva, razumljive, s obzirom na njegovu istoriju. Takva klima nije baš pogodna za razvoj individualizma niti za ukorenjivanje svetonazora po kojem je vrednost svakog pojedinačnog ljudskog života apsolutna. Ne može se ni lako ni brzo preći put od porodične zadruge do slobodnog građanina. Period socijalizma, jedinog istinski prosvetiteljskog i emancipatorskog projekta na ovim prostorima, trajao je prekratko i nije mogao da nadoknadi zaostajanje od nekoliko vekova za samo 45 godina.

Nelojalna realnost

Sve teme od životnog značaja već decenijama bivaju stavljene u drugi ili pedeseti plan, takoreći – čuvamo ih na hladnom i tamnom mestu, da se ne pokvare. Takve prizmene teme su nužno zlo, kojima se bavimo preko volje, zato što su nam nametnute, a u suštini ih preziremo, jer pripadaju prokletoj realnosti koja uporno odbija da nam se skine s vrata. Uporno žmurimo kako bi realnost nestala, ali čim otvorimo oči shvatimo da smo kapke uzalud zamarali stiskanjem. Takvom nelojalnom ponašanju od stvarnosti se nismo nadali. Pa kako onda da je ne preziremo?

Mirko Kovač u knjizi „Pisanje ili nostalgija“, u poglavlju o Vuku Draškoviću piše: „Ipak sam jednom ugrabio da ga upitam je li ikako moguće da se na skupovima i pred masom svijeta, kad već posjeduje tu karizmu i kad ima svoje sljedbenike, poziva na neke osvjedočene vrijednosti, na demokraciju prije svega, ali on mi je odgovorio odrješito i, vjerujem, iskreno: ‘Nije moguće, prijatelju. Ne zato što ja nisam za demokraciju, nego stoga što to ne postoji u narodu, a ja nisam čarobnjak da oživljavam ono čega nema. Nitko ne zna što je to demokracija, u narodu se o tome ne govori, ne govori se u kući, među djecom, na selu ili na fakultetu, dočim je nacionalizam magma, srž stvari našeg naroda, u svaku je srpsku porodicu utkan barem po jedan nacionalni mit, svatko zna što znači kad se spomene Srbija, ne treba mnogo riječi. I svakoga podilaze srsi i rade emocije, dok na riječ demokracija masa zijeva od dosade, jer to je nešto potpuno strano, ne samo Srbima nego i svim narodima na Balkanu. Obećavati demokraciju, to je kao da obećavaš zagrobni život, jer demokracija je zagrobni život, to ovdje nitko nije doživio ni vidio. Ja ne mogu s govornica nuditi zagrobni život, nego samo ono što je opipljivo, što je njihovo.'“

Ono o čemu piše Kovač eksperimentalno je proverljivo, to zna svaki urednik medija ili novinar. Jednostavno, publika, čak i najemancipovanija, čak i ona oslobođena nacionalističkih ideologema, uvek će radije čitati tekstove o identitetskim pitanjima nego one koji se bave ekonomijom ili ljudskim pravima. Da bismo izašli iz tog začaranog kruga u kom se vrtimo već decenijama, kao na karuselu, neophodno je da se za početak okrenemo stvarnosti.

Korenite reforme

Međutim, ta stvarnost nije nimalo vesela, pogotovo kad se uporedi sa nekim drugim stvarnostima. Primera radi, mnogi američki univerziteti imaju veći budžet od cele države Srbije sa njenih šest i kusur miliona stanovnika. Tako izgleda realnost. Dosta jadno, zar ne? A ni u susedstvu nije mnogo bolje. Živimo u državama koje imaju manji budžet od pojedinih američkih, privatnih univerziteta, to je tužna istina. Pa zar onda nije lakše baviti se identitetskim problemima i izmišljanjem prošlosti?

Međutim, pitanje je da li bi ekonomski razvoj, rast zaposlenosti i plata, porast kupovne moći i životnog standarda, sami po sebi doveli do trajnog rešenja i da li bi mogli da garantuju izgradnju mira i dobrosusedskih odnosa. Ne treba zaboraviti da nacionalistički i ratni projekti u Srbiji nisu eskalirali u vreme siromaštva, već u periodu kad su građani Srbije živeli najbolje u svojoj istoriji, od doseljavanja Slovena na Balkan.

Neophodne su temeljne, korenite reforme, obaranje autoritarnog režima je tek prvi korak ka nekoj mogućoj drugačijoj, boljoj budućnosti. Dug je put od autoritarne svesti do demokratske, pluralističke kulture. Ali svemu tome bi moralo da prethodi pošteno, iskreno suočavanje sa realnošću i sa uzrocima koji su je ovakvom nikakvom napravili. Za početak, ne bi bilo loše bar pročitati one autore koji su takvoj realnosti pružali snažan otpor, još dok je bila u zametku, od Radomira Konstantinovića i Bogdana Bogdanovića, pa redom. Možda odgovori na večno pitanje “Šta da se radi?” već postoje, samo nema ko da ih pročita.

(Antena M)