Preminuo je Miroslav Aleksić, vlasnik škole glume protiv koga se vodio krivični postupak zbog sumnje na silovanje i seksualno uznemiravanje. Nekoliko glumica koje su bile polaznice njegove škole glume tužilo je Aleksića, koji je u januaru 2021. uhapšen. Proces se vodio dugo, ročišta su odlagana, uglavnom zbog zdravstvenog stanja optuženog, na kraju će slučaj ostati bez sudskog raspleta.

Kada su se pojavile optužbe protiv Aleksića, javnost je stala na stranu devojaka koje su smogle hrabrosti da progovore o seksualnom zlostavljanju. Poruke podrške stizale su sa svih strana pod sloganom “Nisi sama”, a došlo je i do lančane reakcije, pa su se ispovesti o seksualnom zlostavljanju i uznemiravanju pojavljivale širom čitavog regiona. Žrtve su najzad osetile da se atmosfera u društvu menja i da je došao trenutak kada mogu da progovore. Nije došlo do nekog ozbiljnijeg raspleta, niti do vidljivijih posledica, ali je bar na trenutak delovalo da se nešto menja.

Naravno, nije moglo da prođe ni bez raznih gnusoba, a pogotovo bez odvratnog pitanja – zašto su žrtve tek sad progovorile. Na bešćutno pitanje o ćutanju koje su u to vreme postavljali razni muškarci možda je najbolji odgovor dao muzičar Damir Imamović. On je na Twitteru napisao: “Lako je, brate: probaj zamisliti da je tebe, kao frajera, silovao profesor kad si imao 17 godina. Jesi zamislio? A sad pokušaj odgovoriti na pitanje: ‘Zašto si šutio do sada?!’ Vidiš kako je jednostavno…” Jeste jednostavno kad postoji makar zrno empatije prema drugom ljudskom biću. Kad tog minimuma empatije nema, onda ostaju samo nepoverenje prema žrtvama i opravdavanje počinilaca.

Na pitanje „Zašto se žrtvama ne veruje?“, moglo bi se odgovoriti kontra-pitanjem: „A kojim se to žrtvama u Srbiji veruje?“ Ako je nešto karakteristično za srpsku javnost, to je sistematsko širenje nepoverenja prema ljudskoj patnji, ruganje žrtvama i negiranje zločina. Ne veruje se Majkama Srebrenice, ne veruje se žrtvama masakra na Markalama, ne veruje se Sarajlijama da su bili pod opsadom, ne veruje se Prijedorčanima da su bili po logorima, negiraju se bele trake, a genocid poriče ko god se nađe u prilici. Ako ne računamo nekoliko marginalnih medija koji su ionako proglašeni izdajničkim, glas žrtava gotovo nigde ne može da se čuje, dočim se ratni zločinci šepure po televizijskim studijima televizija sa nacionalnom frekvencijom, a njihove lažipriče dobijaju počasna mesta u najčitanijim listovima i na mejnstrim portalima.

Ućutkivanje žrtava i glorifikacija zločinaca

Nije naše društvo sistematski radilo samo na ućutkivanju žrtava, već sa podjednakim žarom decenijama promoviše najstrašnije nasilnike i zločince. Činjenica da je elitnu glumačku školu vodio intimus Željka Ražnatovića Arkana, čovek koji je snimao njegove ratne pohode i bio kandidat na listi njegove Stranke srpskog jedinstva dovoljno govori sama za sebe. Kao što reče pisac Faruk Šehić: „Da je Srbija imalo normalna država takav pomagač ratnih zločinaca nikad ne bi imao nikakvu školu glume, već bi bio običan klošar”. Zahvaljujući udarničkom radu srpske političke, intelektualne, medijske, crkvene i svake druge elite na održavanju društva u stanju poricanja – ovde je sve izvrnuto naglavce, pa je tako prijateljevanje sa Arkanom prednost, a ne mana.

Uzalud sva svedočanstva o „slavnom vojevanju“ Arkanovaca po Bosni i Hercegovini u kojima se govori i o silovanjima, uzalud čak i čuvena fotografija Rona Haviva iz Bijeljine na kojoj se vidi mladi pripadnik Srpske dobrovoljačke garde koji šutira cokulom u glavu mrtvu Tifu Šabanović – sve te jezive činjenice ne mogu da naruše zacementiranu sliku o „srpskim herojima“ i „braniteljima ugroženog srpstva“. Nije srpska javnost neosetljiva samo na patnje žrtava drugih nacionalnosti, podjednak stepen ravnodušnosti rezervisan je i za Srbe koje su zlostavljale paravojne junačine.

Tako su, na primer, Arkan i njegovi saborci prisilno mobilisane srpske izbeglice u Erdutu redovno izlagali torturi. Pored uobičajenog premlaćivanja, omiljena kazna za kršenje paravojne discipline bilo je vezivanje i zatvaranje nesrećnika u kućicu za pse. Arkanovci su kažnjenike primoravali da laju, da jedu iz pseće posude i da se oglašavaju rečima „Ja sam obična domaća džukela“. O tretmanu mobilisanih izbeglica ne može se baš mnogo pročitati u tiražnim medijima. Dominantni nacionalistički narativ ispoljava „saosećanje“ prema postradalim Srbima samo kad je njihova žrtva upotrebljiva za širenje mržnje prema drugim narodima. Ako ne može da ispuni tu uzvišenu patriotsku funkciju, patnja Srba dobija isti status kao i patnja Albanaca, Bošnjaka, Hrvata – ona za kreatore javnosti jednostavno ne postoji.

Promovisanje silovatelja

Na normalizaciji nasilja radi se punom parom, a nije retkost ni direktno promovisanje silovatelja. Knjiga osuđenog ratnog zločinca Milana Lukića „Ispovest haškog sužnja“ koju je objavila Srpska radikalna stranka promovisana je 2011. godine u Parohijskom domu pri Hramu svetog Save u Beogradu, a na promociji je učestvovao i jedan sveštenik. Isto izdanje promovisano je i 27. januara 2012. godine, na svetog Savu, na sceni muzeja „Moderna garaža“. Na promociji je govorio i Bratislav Petković, vlasnik „Moderne garaže“, koji je nedugo potom izabran za ministra kulture u Vladi Srbije.

Milan Lukić je jedan od najbrutalnijih ratnih zločinaca u vrlo oštroj konkurenciji. Osuđen je pred Haškim tribunalom na doživotnu robiju za mučenja, pljačku, uništavanje imovine i ubistvo najmanje 132 identifikovana muškarca, žena i dece. Među Lukićevim zločinima, po monstruoznosti se ističe spaljivanje oko 140 živih civila u Višegradu u junu 1992. godine. Lukić je poznat i kao organizator logora za silovanje u hotelu „Vilina vlas“ pokraj Višegrada. Tu su pripadnici Lukićevih „Osvetnika“ i drugih paravojnih formacija dovodili Bošnjakinje, među njima i devojčice koje nisu bile starije od 14 godina, da bi se na njima iživljavali. U istom logoru Bošnjaci su zlostavljani i mučeni do smrti. Pet devojaka koje su vojnici masovno silovali izvršile su samoubistvo.

Hotel „Vilina vlas“ danas najnormalnije radi, funkcioniše i kao rehabilitacioni centar, tako da zainteresovani turisti mogu mirno da odsednu u ovom objektu i da spavaju u istim sobama u kojima su pre nekoliko decenija žene masovno silovane, a muškarci prebijani i ubijani. Kada institucije i istaknuti pojedinci promovišu knjigu ovakvog čoveka, i to memoarsko delo u kojem se zločinac opravdava i laže o sopstvenoj ratnoj prošlosti – to šalje jasnu poruku čitavom društvu da silovatelji uživaju podršku moćnika, što neminovno ohrabruje sve potencijalne nasilnike. Ne mora on da bude gospodar života i smrti, kao Lukić za vreme rata, dovoljno je da se nalazi na poziciji moći.

Silovanja u hotelu „Vilina vlas“ samo su mali deo horora iz ratova devedesetih. Masovna silovanja Bošnjakinja bila su deo ratne strategije. Prema proceni Evropskog parlamenta, tokom rata u Bosni i Hercegovini silovano je oko 20.000 žena. Rat u Bosni osmišljen je u Beogradu, intelektualna elita ove zemlje crtala je mape Velike Srbije, pravila planove za „humana preseljenja“, te kadrirala Radovana Karadžića za vođu SDS-a. Rat su finansirali poreski obveznici iz Srbije, odavde su Vojsci Republike Srpske stizale ratne potrepštine. Međutim, te notorne činjenice i dalje nemaju pravo građanstva u srpskoj javnosti, jer su one snage koje su zdušno radile na pripremi rata, nakon užasa i zločina nastavile da rade na poricanju zločinačke prošlosti. Tako da je srpska javnost i dalje neobaveštena o masovnim silovanjima „srpskih heroja“ po Bosni. Retke knjige u kojima se može o tome nešto pronaći, poput „Pucanja duše“ Janje Beč Nojman ili „Ženske strane rata“ koju su priredile Žene u crnom, nikada nisam video na listama bestselera.

Ruganje žrtvama

Pored popularizacije ratnih zločinaca, jedna od omiljenih disciplina u našoj javnosti je ruganje žrtvama i veselo igranje na njihovim grobovima. U tome se nadmeću brojni mediji, mahom odani vladajućoj kasti, a posebna dostignuća u ovom morbidnom žanru ostvario je Milomir Marić u „Ćirilici“ na TV Happy. Početkom jula 2018. godine, Marić je u svojoj emisiji ugostio par viđenijih ratnih zločinaca, nekoliko advokata koji su branili ratne zločince, te jednog optuženika kog Sud BiH tereti za ratne zločine, ali se on od pravde uspešno krije u Srbiji. Tu je Marić otvorio genocidnu dušu, dajući gostima šlagvort da se verbalno poigraju kostima pobijenih.

„Svake godine kada televizija prenosi, kada dođu strani državnici, oni donose mrtva tela ko zna odakle i sahranjuju u Srebrenici“, izgovorio je Marić mrtav hladan, a njegovi gosti su prihvatili izazov i nadgornjavali se u negiranju genocida. Nije to ni prvi ni jedini put da se u udarnom terminu na televiziji s nacionalnom frekvencijom govori o žrtvama na bestidan način koji se može porediti valjda jedino sa sličnim TV emisijama u Indoneziji koje smo imali priliku da vidimo u jezivim dokumentarnim filmovima Džošue Openhajmera.

Marić i njegovi gosti, poput Vojislava Šešelja, Vinka Pandurevića ili Tome Kovača, samo dovode do paroksizma uobičajenu matricu poricanja i podižu je na novi stepen sramote. U istoj emisiji Šešelj je ovako zborio: “Ti Muslimani uopšte nisu bili vezani, bila je jedna ležerna, opuštena atmosfera, njima je bilo rečeno da će biti pušteni”. Društvo u kojem se ovakve gadosti mogu čuti u medijima, u kojem je najnormalnija stvar gaženje po ljudskom bolu, u kojem se hiljadama članova porodica pobijenih gura prst u ranu – daleko je od društva u kojem je nasilje nešto neprihvatljivo.

Normalizacija zločina

Medijsko poricanje genocida samo je odjek zvanične politike države Srbije. Nema tog državnog funkcionera koji nije negirao genocid u Srebrenici kad god bi se o tome povela reč, počev od Aleksandra Vučića i Ane Brnabić, pa naniže. Nije vladajući dvojac čak ni najradikalniji, pogotovo ako ih uporedimo s Vladimirom Đukanovićem koji ima običaj da 11. jula čestita „oslobođenje Srebrenice“ svima koji slave. Naprednjačka vlast je učinila sve što je u njenoj moći da normalizuje zločin i da rehabilituje osuđene ratne zločince. Čim se neki ubica vrati sa robije, odmah ga čekaju državne počasti. Pod uslovom da je ubijao u ime srpstva, a ne zarad nekih svojih sitnosopstveničkih interesa. Tako je Nikola Šainović odmah po povratku u Srbiju primljen u Glavni odbor Socijalističke partije Srbije, a Veselin Šljivančanin postavljen je u Glavni odbor Srpske napredne stranke.

Dok je obnašao funkciju ministra odbrane, Aleksandar Vulin je objavio da je došlo vreme „tihog ponosa“, pa je u okviru izdavačke delatnosti svog ministarstva pokrenuo i ediciju za ratne memoare ratnih zločinaca. Uz nesebičnu pomoć lojalnih medija, vladajuća kasta je uspela da zacementira sliku o ratovima devedesetih godina koja se uglavnom svodi na floskule Miloševićeve ratne propagande. Istini za volju, ni ranije vladajuće garniture se nisu pretrgle od suočavanja s prošlošću i traženja pravde za žrtve, ako ne računamo kratak period vladavine Zorana Đinđića. Ogroman politički i medijski rad na glorifikaciji masovnih ubica doveo je do stvaranja atmosfere u kojoj nema mesta za žrtve, za njihovu patnju i njihove ispovesti.

Sistematsko zataškavanje

Tako smo dospeli u situaciju da je nekažnjivost zločinaca nešto što ne izaziva čak ni masovno zgražavanje javnosti. Evropska komisija objavila je pre koju godinu redovan polugodišnji izveštaj o trenutnom stanju u poglavljima 23 (pravosuđe i osnovna prava) i 24 (pravda, slobode i bezbednost). U tom izveštaju, između ostalog, navodi se i podatak da se u Tužilaštvu za ratne zločine 2.500 predmeta nalazi u predistražnoj fazi. Što će reći da se bar 2.500 osoba koje su osumnjičene za ratni zločin nalazi na slobodi, a da niko u tome ne vidi ništa strašno niti skandalozno. Ovaj podatak nije izazvao veću pažnju javnosti, jer je valjda normalno da se hiljade ljudi koji se sumnjiče za najužasnija zlodela slobodno šetaju po Srbiji. Nema nikakvog razloga da se javnost uznemiruje, pošto živimo u miru, a ratni zločinci – što i sama reč kaže – nasilničku praksu sprovode samo u ratnim uslovima.

Sistematsko zataškavanje zločina ne sprovodi se samo kad su žrtve nesrpske nacionalnosti, moćnici nemaju nacionalne, verske i rasne predrasude. Slučajevi u kojima je vladika Pahomije bio optužen za seksualno zlostavljanje maloletnika razvlačeni su na sudu dok nisu zastareli. Afera na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u kojoj je nekoliko studentkinja optužilo svog profesora za silovanje završena je tako što je profesor Rodoljub Kubat, koji je zahtevao da fakultet rasvetli ove optužbe, dobio otkaz. Sa komičnim obrazloženjem da “narušava ugled SPC i samog fakulteta”. Milutin Jeličić Jutka osuđen je na samo tri meseca zatvora, a i to samo zahvaljujući ogromnom pritisku javnosti. Sin Željka Mitrovića provukao se sa kućnim zatvorom, iz snimka sa naplatne rampe u Doljevcu volšebno su nestala dva najvažnija minuta, da ne nabrajam dalje. Matrica je jednostavna: ko se nalazi na poziciji moći, tome je sve dozvoljeno; on može i da gazi i da ubija, i da napastvuje i da siluje, a šanse da će biti pravedno kažnjen za svoja zlodela su minimalne.

Patrijarhalnost i mizoginija

Nekažnjivost posebno dolazi do izražaja u slučajevima svakovrsnog nasilja nad ženama, uključujući i seksualno, budući da se navedena matrica savršeno nadovezuje na dominantnu patrijarhalnost i mizoginiju. Prema istraživanju tima Ujedinjenih nacija od pre nekoliko godina, svaka druga žena u Srbiji iskusila je psihičko, a svaka treća fizičko nasilje. U junu 2018. godine Autonomni ženski centar objavio je rezultate istraživanja o seksualnom uznemiravanju među mladima. Na pitanje „Da li ste ikada bili u situciji da neko ugrožava Vaš lični prostor seksualnim ponašanjem (dodiruje Vas ili se trlja o Vaše telo, priljubi se uz Vas, naginje, unosi u lice)?” – potvrdno je odgovorilo 36 posto devojčica i devojaka.

Čak i bezazleni pokušaji da se ukaže na neravnopravnost žena nailaze na masovnu osudu, što se najbolje videlo u martu 2018. godine, povodom akcije „Ljubičaste kecelje“. Tada je grupa feminističkih organizacija okačila kecelje na spomenike zaslužnih muškaraca. Na keceljama su bile ispisane poruke „Podržavam ženski štrajk”, „Nauka je ženskog roda” i „Abortus je žensko pravo”. Pošto je kecelja stavljena i na spomenik patrijarhu Pavlu, to je izazvalo neviđeni bes kod mnogih. Tadašnji patrijarh Irinej nazvao je to „divljaštvom i sramotom”, a predsednica Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost Zorana Mihajlović – skrnavljenjem lika i dela patrijarha Pavla.

Tabloidi koji su, gle čuda, onomad branili žrtve Miroslava Aleksića, tada su objavljivali tekstove sa naslovima “Udarili na svetinju! Feministkinje stavile kecelju na spomenik patrijarhu Pavlu!”, „Strašno, oskrnavljen spomenik patrijarhu Pavlu“ ili „Neće moći: Feminizam ili debilizam“. Ispod tih tekstova mizogina rulja dala je u komentarima oduška svojim mračnim porivima, vređajući aktivistkinje najcrnjim rečima, a tu se našao i popriličan broj otvorenih poziva na silovanje. I nikom ništa.

Duga je tradicija nepoverenja prema žrtvama, podsmevanja ljudskoj patnji, zlostavljanja i marginalizovanja žena, nasilništva nad svakim ko je slab, ranjiv, siromašan, bolestan, potrebit, nemoćan. Dugo će trajati iskorenjivanje takve prakse, i to pod uslovom da se sa tim poslom počne, i to masovno, jer iza te prakse stoje duboka uverenja, okamenjena tradicija, antihrišćanska, antihumanistička. Smena autoritarnog režima je samo prvi korak prema istinskoj društvenoj transformaciji, i to najmanji i najlakši od svih. Veliko je pitanje i da li naše društvo ima snage za stvarnu promenu. A problema je bezbroj. Što reče Zoran Đinđić: „Imam mapu svih kritičnih tačaka u Srbiji i to nije minsko polje već tepih. Ne može da se napravi nijedan korak a da se ne naiđe na nešto što je trulo”. A u prethodnih 20 i kusur godina od njegovog ubistva, na taj crni tepih samo su dodati novi čvorovi.

(Antena M, foto: Gradski portal)