Nakon petočasovne sednice održane 15. januara, Senat Univerziteta u Novom Sadu u proširenom sastavu rešio je da Jelenu Kleut, (iz)vanrednu profesorku Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, umesto da proizvede u redovnog profesora – pošto je imala sve uslove (i laiku je dovoljan samo uvid u njenu konkursnu dokumentaciju) i stekla zasluženo, svojim radom i posvećenošću, pravo da bude izabrana u najviše nastavničko zvanje – pošalje na biro za zapošljavanje!

Tako je ovaj prošireni Senat arkanski, tajnim glasanjem (da bi zametnuo tragove svoje kriminalne aktivnosti) dodao još jednu mračnu stranicu u dosije Novosadskog univerziteta. Taj dosije, nažalost, sve je deblji, naročito od letos – kada je izgleda neopazice došlo do fuzije Ministarstva unutrašnjih poslova i Ministarstva prosvete i nauke, i kada su – kako se čini, jer šta bi drugo mogao biti razlog (!?) – usled manjka policijskih objekata naš rektorat, fakultet i kampus (privremeno) pretvoreni u kasarne i policijske operativne centre, kada su police za knjige pražnjene kako bi se ostavio prostor za žandarmerijsku cokulu (dobro kaže Simović: Ne samo blato, makadam i sneg: te velelepne čizme gaze sve! Gaze prste, gaze zube, gaze usta! Na đonovima raznose brašno i krv! – i jesu gazile, i jesu raznosile) a ormani za redenike.

Senat u proširenom sastavu umesto da preinači i ispravi skandaloznu i nelegalnu odluku koju je pre dva meseca doneo i omogući Jeleni Kleut da potpiše novi ugovor o radu i nastavi sa svim svojim – a njihov broj zaista nije mali – delatnostima vezanim za Odsek, Fakultet i Univerzitet, rešio je da bahato istraje u svojoj laži, podlosti i gadosti. Jer, zašto bi Univerzitet odudarao od načina poslovanja i ponašanja ove vlasti? Dakle, protivzakonito, protivpravno, mimo svih profesionalnih, akademskih i etičkih normi (opet Senat UNS-a verno prati vlastodršce i u tome), naravno i mimo svake zdrave logike, poštenja i principijelnosti Jeleni Kleut je brutalnim nasilničkim aktom Senata u proširenom sastavu oduzeto pravo na rad, pravo da kao i prethodne dve decenije podučava studente materiji iz oblasti medijskih studija i da ih uči, što je još važnije, kritičkom mišljenju, analitičkom i utemeljenom procesu promišljanja, interpretacije i evaluacije informacija, argumenata i tzv. neupitnih činjenica. U državi gde obnašaoci vlasti ili ne uvažavaju zakone (ako bi time sebe ugrozili) ili ih krše i zloupotrebljavaju (da bi se obračunavali sa svojim neistomišljenicima), gde odluke suda režim ne poštuje i ignoriše, gde se svako samostalno delovanje tužilaštva otežava, opstruira i – neukim, diletantskim, antimodernim tzv. Mrdićevim pravosudnim zakonima – sada ukida, gde se predsednik hvali onim čega bi se svako pametan zastideo (zapravo nikom normalnom tako nešto ni ne bi moglo pasti na pamet) i usput – kao da su bombone – deli pomilovanja nasilnicima, siledžijama i kriminalcima iz svojih redova (drugih ni nema jer su se izgleda svi sjatili pod njegove skute), pa čak i najavljuje nova (u pripravnosti je za buduće slučajeve) – u takvoj situaciji misliti da će se Senat Univerziteta ponašati drugačije zbilja je bilo naivno i budalasto.

Kratka hronologija dešavanja vezana za slučaj Univerzitet UNS/SNS vs. Jelena Kleut izgleda ovako: ono što je započeto na redovnoj sednici Senata UNS-a u novembru sada je dobilo svoj epilog. U novembru je, na osnovu neutemeljenog i zakasnelog prigovora dekana novosadskog DIF-a, poznatijeg, doduše, kao prvog dekana koji je pozivao policiju na sopstvene studente, prvi put (u ovom slučaju) poklekao Senat UNS-a, pogazio sopstvenu autonomiju i pristao da umesto uloge bastiona, lučonoše ili barem iskrenog zaštitnika slobode, nauke i progresa ima funkciju upregnute marve u zaprežnom partijskom vozilu. U toj prljavoj potkazivačkoj raboti učestvovale su i neke kolege nagrađene sinekurama – direktorskim mestima u zavodima, sudijskim pozicijama u Ustavnom sudu itd., a posledica je bila da prof. dr Jelena Kleut tada nije izabrana za redovnog profesora. Prvi put se desilo da Senat Univerziteta, na inicijativu jednog dekana, opozove i poništi odluke i Izbornog veća Filozofskog fakulteta i Stručnog veća Univerziteta, koji su prethodno referat Jelene Kleut ocenili pozitivno i nedvosmisleno utvrdili da prof. Kleut ispunjava sve Zakonom i Statutom propisane uslove za izbor u najviše zvanje. Tada se, u suštini, jedan dekan (vrhunski stručnjak, pouzdano se priča, za naučnu oblast mlataranja rukama i nogama) narugao – a Senat to aminovao – akademskoj čestitosti, znanju i kompetencijama nastavnika Filozofskog fakulteta i tridesetak članova Stručnog veća i bez imalo stida pokazao šta u akademskoj zajednici odnosi prevagu: gola sila i politička moć naspram reprezentativnih naučnih referenci.

Jučerašnja sednica Senata u proširenom sastavu samo je to potvrdila: kao što je svojevremeno bila philosophia ancilla theologiae sada je univerzitet sluškinja ili lakej partijskih glavešina. Još jednom su članovi Senata, zajedno sa pet pažljivo odabranih „gostiju“ iz Saveta UNS-a i njihovim predsednikom, rešili da grubo pogaze profesionalni integritet, akademski legitimitet i naučnu neprikosnovenost svih nastavnika Filozofskog fakulteta koji su na svom Izbornom veću podržali referat za izbor u najviše zvanje Jelene Kleut i da suprotno elementarnom akademskom poštenju umesto višeg zvanja Jeleni Kleut uruče – otkaz. Samo petoro članova proširenog Senata UNS-a koji su nastojali da se ovom nasilju odupru i koji su argumentima pokušavali ubediti svoje koleginice i kolege („koleginice i kolege“) u sramotnost i skarednost odluke koja dovodi do Jeleninog otkaza – treba da dobije naš aplauz (ali tih, jer nema nikakvog razloga za radovanje) i poštovanje, dok svi ostali (kao i oni drugi koji su više-manje direktno ili indirektno involvirani u donošenje ovakve odluke) treba i zaslužuju da dobiju jedino naše prezrenje i gnušanje.

Iz Frojdove teorije nam je poznato kako id iz čuvene tročlane instance ličnosti (id – ego – supergo) – predstavlja najdublji, nesvesni deo ličnosti, koji se rukovodi principom zadovoljstva, traži trenutno ispunjenje nagona, ne poznaje zakon, moral, realnost, ne uvažava vreme i prostor, ne razlikuje dobro i zlo, pravedno i nepravedno (Leksikon psihoanalize, Ž. Trebješanin). Kad se ovaj id podigne na višu razinu, kada, da kažemo akademski, „doktorira“ – stekne titulu doktora, on postaje nešto što bi se skraćenicom moglo označiti kao Dr id. Ako je id „najprimitivnija psihička instanca“, „golemi i mračni (…) deo naše ličnosti“ (Ž. Trebješanin) – zamislite tek šta je to na još višem stupnju, tj. šta je Dr id. A to je nešto što, kanda, možete dobiti i uočiti na sednicama Senata UNS-a. Ne bi bio toliki problem (premda je i to strašno) kada bi npr. samo jedan član Senata UNS-a bio sklon tanatosnom nagonu, agresiji, destrukciji, nerazlikovanju dobra od zla, istine od laži. Užasavajuća je, međutim, pomisao da dvadesetak redovnih profesora bude opčinjena i omađijana Dr id-ovom pojavom i nepostojećom argumentacijom i da svi plešu po notama jedne takve strukture ličnosti. Naravno, jasno je da iza svega ovoga ne stoji jedna glava i osoba nego partijska direktiva koju poslušnici sprovode ne mareći i ćerdajući svoj naučni i akademski integritet (ako su ga ikad i imali), ali je naročito poražavajuće to što se rektor ponaša kao da je posilni Dr id-a. Ne može čovek u ovakvim trenucima da se ne podseti na 1936. godinu, Španiju, Salamanku, i govor koji je rektor Univerziteta u Salamanki tada, prilikom proslave Kolumbovog dana, održao. U prepunoj svečanoj sali univerziteta sedamdesetdvogodišnji rektor Migel de Unamuno, isprovociran prethodnim govornicima (prof. Maldonado i Frankov general Astraj), kazuje, između ostalog, i ovo:

„Poznajete me i znate da ne mogu ćutati. Ima situacija kada ćutati znači lagati. Jer ćutanje može biti shvaćeno kao pristajanje i prihvatanje. […] Hoću da kažem i ovo: general Milan Astraj je duhovni bogalj! Recimo to bez neke neuljudne zadnje misli. Nažalost, danas i ovde ima previše takvih bogalja. Patim od pomisli da bi taj general mogao postaviti osnove jedne psihologije masa. Jedan bogalj, koji nema duhovnu veličinu Servantesa, obično sebi traži olakšanje u sakaćenjima svih drugih oko sebe… Čuo sam jedan morbidan, bez ikakvog smisla uzvik: Živela smrt! Taj varvarski poklič meni je odvratan… Ovaj univerzitet je hram inteligencije. A ja sam njen sveštenik. Vi skrnavite njene svete zidine. Vi ćete pobediti, jer imate više brutalne sile. Ali ubediti nećete nikoga… Za to bi trebalo da imate ono što Vam nedostaje: razum i pravo na Vašoj strani…!“

Kao što nema pisaca poput Servantesa, nema ni rektora ni profesora poput Unamuna. Druga su vremena… Ali da rektor Novosadskog univerziteta ćutke, nemo i bez pogovora, prihvata da jedna od viđenijih profesorki tog univerziteta dobija otkaz – to je zaista previše. Onda zaista univerzitet prestaje biti hramom inteligencije i prosvećivanja a postaje bunjištem poltronstva i beskičmenjaštva. Da li su članovi proširenog Senata upoznati s činjenicom da profesorka Kleut npr. samo u ovom semestru drži nastavu iz šest predmeta, da rukovodi programom iz Komunikologije i odnosa s javnošću, da vodi realizaciju dve stručne prakse za studente, da učestvuje u izradi studijskog programa iz Kulturologije, da je mentorka brojnim studentima na masterskim i doktorskim studijama? Da li zaista neko može pomisliti da su se oni koji su glasali za skandaloznu i protivpravnu odluku Senata o odstranjivanju Jelene Kleut s Univerziteta rukovodili interesima akademske zajednice i studenata a ne lojalnošću prema partijskoj knjižici? Da su postupali po svojoj savesti i profesionalnom ubeđenju a ne po obećanim darovima ili dospelim obavezama? Možda još ima naivnih i zabludelih…

Iako nema više Unamuna, reči rektora iz Salamanke i danas zvuče istinito kao i pre stotinjak godina. Režimski nameštenici na univerzitetu jesu juče pobedili (u ovoj bici, ali siguran sam ne i u borbi, tj. konačnici) samo zato što imaju iza sebe brutalnu silu – to je jedino što imaju, jer su istinu, pravdu, pravo, razum, poštenje, čestitost, integritet odavno izgubili (ako su ih ikad posedovali). Ubedili, naravno, nisu nikog, pa ni sebe, ali to im nije ni bio cilj. Ubeđivanje, kao postupak racionalne argumentacije, njima je stran. Ovo je bila – to je jasno – pokazna vežba da se na primeru Jelene Kleut najeksponiraniji, najaktivniji i najagilniji profesori zastraše, uplaše, povuku (u autocenzuru i samoizolaciju), da se pokaže šta će se desiti svima koji misle svojom a ne Tuđom glavom (a znamo na čijim je ramenima ta glava).

Sada je ponovo prilika za čitavu akademsku zajednicu ali i javnost da pokažu da su čitali ili čuli za Unamuna i njegov postupak i da ne dozvole da opet neki duhovni bogalj traži sebi olakšanje u sakaćenjima drugih oko sebe. Žilijen Benda je pre sto godina objavio esej „Izdaja intelektualaca“ (La Trahison des Clercs). On je smatrao da je izdaja intelektualaca nastupila onda kada su se oni počeli odricati nekih univerzalnih vrednosti postajući prodavcima lokalne magle, služeći zapravo najnižim političkim interesima i strastima, pokorno se nudeći političkim vođama za nešto mrvica sa stola.

Većina članova proširenog Senata UNS-a odgovara ovom Bendinom opisu „intelektualaca“. Na nama je da sada pokažemo kako ta većina u Senatu predstavlja manjinu na Univerzitetu. Da nam je stalo do istine, pravde i poštovanja nekih univerzalnih principa, a ne praktičnih interesa. Uzmicanje, pokazalo se, nije rešenje. Ukoliko im ova kriminalna aktivnost protiv Jelene Kleut prođe, onda je sve moguće, i zapravo onda ni Zakon, ni statuti, ni pravilnici ni procedure, ni izborna ni stručna veća ne treba da postoje – neka se onda nastavnici biraju u zvanja isključivo na osnovu ličnih preferencija vladara i njegovih pretorijanaca iz akademske zajednice. To onda neka bude jedini kriterijum. A ako na to pristanemo – onda smo zaista sve zaslužili što nam sledi.

Autor je profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu

(Peščanik.net, foto: Autonomija)