Dve su reči kojima bi se najsvedenije mogao opisati metod primenjen u završnoj fazi obračuna s Univerzitetom koji upravo sprovodi režim u Srbiji, u fazi svog rastakanja – i tajno i nedostojno. Nakon što je duže od decenije razarao i do neprepoznatljivosti preoblikovao i uzurpirao sve državne institucije jednako kao i temelje pravne države, autokratskom karuselu preostalo je još „samo“ da primiri (čitaj – devastira), razori, obesmisli i ponizi ono što je januara 2026. godine ostalo od pobunjenog Univerziteta.

Da ovo nije model koji se primenjivao i primenjuje samo u Srbiji pokazuju brojni primeri iz proučavanih tiranija i diktatura; da je u srpskoj verziji autokratske uzurpacije ipak sve karakteristično represivno i bizarno građani Srbije se, baš kao i građani susednih zemalja ali i međunarodna zajednica, uveravaju prethodne godine, u kojoj traje intenzivno urušavanje svih tekovina demokratskog poretka. Jer je u Srbiji, koja geografski jeste u Evropi, bilo moguće da policija i parapolicija tuče i teroriše i studente i profesore i građane, moguć je bio i čitav serijal fabrikovanih sudskih procesa tokom kojih su, psihički i egzistencijalno, uništavane čitave porodice, bilo je moguće otpuštati najbolje a glasne, i bilo je moguće da se čitav jedan društveni talog domogne manjih ili većih moći te tako, mimo svih vrednosnih standarda i etičkih kodeksa, uzuprira sve pod sobom – nekažnjeno. Jer, režimu sklono i podobno. Niz je uznemirujuć.

Ono što se dogodilo 15. januara na novosadskom Univerzitetu zaista bi moglo da zaliči na njegovo definitivno pokoravanje, ukoliko bi se vreme merilo onim što je sada i ukoliko otpor koji neizbežno sledi u mesecima koji dolaze, ne bi bio viđen kao realna mogućnost. Naime, jedna od najpoštovanijih i najboljih profesorki mlađe generacije, Jelena Kleut, tajnim glasanjem je sprečena da dalje obavlja svoju pedagošku, intelektualnu i ljudsku misiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Kažu da o vrlinama ljudi najbolje svedoče slike u očima njihovih saradnika, kolega i prijatelja. Nakon što je Jelena Kleut de facto otpuštena, razgovarala sam s njenim koleginicama, kolegom i bivšim studentom. U tim razgovorima, paradoksalno, dani i događaji postali su manje mučni.

Jelenina koleginica, vanredna profesorka i šefica Odseka za medijske studije Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu Smiljana Milinkov, upozorila je na crvene linije i javnosti uputila važnu poruku: „Podrška više od 1.300 članova univerzitetske zajednice u Srbiji skupljena za 24 sata prigovoru odluci Senata Univerziteta u Novom Sadu, koji je podnela profesorka Jelena Kleut, pokazuje koliko nam je važna i ona lično ali i koliko je ovo što se dešava jedan od onih slučajeva koji označava crvenu liniju koja ne bi smela da se pređe. Vrlo iskrene i emotivne reakcije i suze okupljenih studenata i studentkinja ispred zgrade Rektorata i činjenica da nisu želeli da se raziđu jer bi to značilo da se odbijanje prigovora na sednici proširenog Senata zaista dogodilo, pokazuje koliko je Jelena mnogo više od nastavnice, koleginice, članice akademske zajednice. Sa druge strane, ostrašćenost i vrlo jasno insistiranje dekana Fakulteta za sport i fizičko vaspitanje Patrika Drida da se prigovor odbaci, vrlo jasno pokazuje da je režimu mnogo važno da Jelena ostane bez posla, a za njom verovatno i mnogi drugi koji su glasni i istrajni u nepristajanju na pritiske, klijentelizam, korupciju i manipulacije koji su vrlo prisutni na univerzitetu. Bez obzira na to, i dalje zastrašujuće odzvanja tišina većine članova najvišeg univerzitetskog tela i ta lagodnost u donošenju odluka koje znače da će, u ovom slučaju, Jelena ostati bez posla, više stotina studenata bez svoje profesorke i mentorke a Filozofski fakultet bez profesorke sa znanjem, iskustvom, integritetom a pre svega sa ljudskim licem. No, na čitavoj akademskoj zajednici, pa i našem društvu je da pokaže da li je ovo ta linija koja se ne prelazi, ono što znam je da Odsek za medijske studije neće ćutati“.

Bojana Bodroža, docentkinja na Filozofskom fakultetu, govorila je o kriterijumu podobnosti, o isključivanju najboljih i „udarcima ispod pojasa“: „Ovaj slučaj predstavljao je suspendovanje svih akademskih kriterijuma kvaliteta potrebnih za rad na univerzitetu, a koji su propisani zakonskim aktima i univerzitetskim pravilnicima. Kada jednoj osobi koja ispunjava sve suštinske i formalne uslove za izbor u zvanje redovnog profesora, pa i više od toga, grupa kolega, univerzitetskih profesora ospori mogućnost za izbor u zvanje bez ikakvog validnog obrazloženja – otvorena je Pandorina kutija. Od danas ne postoje kriterijumi koji garantuju kvalitet – postoji samo kriterijum podobnosti. Od danas više ne postoji ni akademska čestitost, jer ju je pregazio lični interes i beskičmenjaštvo. Ubuduće će (još više) biti na snazi kriterijumi nemešanja, neutralnosti, saginjanja glave i skretanja pogleda. Danas je poslata poruka da Univerzitet više nije mesto na kom se neguju humanističke vrednosti, kritička misao i sloboda govora. Kada se mlad čovek zaposli na univerzitetu, obično očekuje da će biti okružen provokativnim i pronicljivim idejama koje idu ispred svog vremena. Ova iluzija se brzo sruši. Istina je da je univerzitet jedna troma i konzervativna institucija. Ali danas je pokazano da je čak i to idealizacija stanja na srpskim univerzitetima. Univerzitet je od danas mesto spoticanja i isključivanja najboljih i to udarcima ispod pojasa. Tužan, baš tužan dan. Danas je umrla ideja univeziteta“.

Lazar Dinić, bivši student Jelene Kleut, odnedavno diplomirani kulturolog i progonjeni aktivista iz „novosadske grupe“, dao je svojevrsni hronološki uvid angažmana svoje profesorke i mentorke i govorio o prirodi poruke koju režim šalje ovom odmazdom: „Progon Jelene Kleut sa univerziteta je zapravo poruka za sve nas. Kako za profesore, tako i za nas studente kojiima je predavala, ili nije. Jelena Kleut za studente predstavlja omiljenu profesorku, a za širu javnost daje pravi primer akademskog i profesionalnog postupanja kakvo je ovom društvu preko potrebno. Ona nije izgubila posao zato što nije ispunjavala svoje obaveze, ili nije ispunjavala uslove. Ona je izgubila posao jer nikada nije pristala da ćuti. Kada smo blokirali izbore za studentski parlament na FFUNS (pre sada već dve godine), profesorka Kleut je bila tu. Kada su počele studentske blokada, bila je tu. Za mene najvažnije, kada sam bio u pritvoru na Klisi, a potom i u kućnom pritvoru, profesorka je bila uz mene i moju porodicu. Na kraju cele te agonije oko pritvora, diplomirao sam kulturologiju, a mentorka mi je bila upravo profesorka Kleut. Njen progon sa univerziteta je osveta za sve što je činila i što čini, ali i odraz društva u kome loši đaci postaju važni, dok se integritet i znanje manje vrednuje. Bila ona na fakultetu ili ne, za mnoge će ostati naša profesorka za primer. A kada sve ovo prođe, vratiće se i ona tamo gde pripada, na fakultet. Na Slobobodan Univerzitet, jer Jelena Kleut i jeste Univerzitet“.

O Tajnim Glasovima, progoniteljima i progonjenima, ali i nesumnjivim budućim pobedama, pisao mi je Stefan Janjić, docent na Filozofskom fakultetu (zamolio me je da u tekstu napišem da je trenutno na postdoktorskim studijima u Velikoj Britaniji i tako objasnim zbog čega tog dana nije mogao da bude na skupu podrške): „Kada sam 21. novembra došao na protest podrške Jeleni Kleut i prišao da je zagrlim, ona je nekome nasmejano rekla da se pomalo oseća kao da je umrla. Bilo mi je savršeno jasno odakle dolazi taj osećaj: toliko je ljudi tih dana, nakon odluke Senata, osetilo potrebu da napiše i podeli koliko im Jelena znači, koliko je sjajna profesorka, mentorka, prijateljica i saborkinja. Zapisano je toliko dirljivih uspomena i anegdota, i to rečima kakve obično oprezno čuvamo – ako ne za „in memoriam“ objave, onda za dodele nagrade za životno delo. Jelena nije morala da čeka penziju da bi ih čula (mada bi danas verovatno imala neku duhovitu opasku na račun penzije), jer je takvu vrstu priznanja dobila od svojih studenata i kolega, aklamacijom, u momentu najveće snage, u momentu kada je njena sjajna karijera trebalo da dobije potvrdu u vidu zvanja redovnog profesora. Jelenu sam upoznao kada sam upisao studije novinarstva i sećam se jednog: na prvim časovima pomislio sam da su se otvorila nekakva vrata, da me odjednom sve zanima, da bih da učim, da čitam, da treba da me bude sramota ako na takve časove dođem nepripremljen. Kasnije, kada sam kao mladi istraživač otišao na svoju prvu naučnu konferenciju u inostranstvu, jedna profesorka iz Estonije videla je da na mojoj kartici piše „University of Novi Sad“, pa me je pitala „Do you know Jelena Kleut?“ Kasnije me je upoznala s kolegom iz Portugala i predstavila me kao Jeleninog kolegu. Iznenadio sam se, ispostavilo se da poznajem VIP ličnost a da toga nisam bio svestan. Na poslednjoj konferenciji na kojoj sam bio, u novembru, u Stokholmu, uvodno obraćanje bilo je posvećeno Jeleni. Ona, međutim, nije bila prisutna; odlučila je da u vrlo osetljivom trenutku ostane u Novom Sadu sa svojim studentima. Pomislio sam, slušajući kako o Jeleni govore na takvom mestu i sa toliko uvažavanja, da bi ona zaista mogla da radi na bilo kom prestižnom univerzitetu u Evropi. Da, na bilo kom, sem na svom. Danas sam strašno ogorčen i tužan; dotukao me je snimak uplakanih studenata ispred zgrade Univerziteta. Ne znam da li su članovi Senata imali priliku da vide taj prizor, makar kroz prozor. Ako jesu, neka ih taj prizor prati još dugo. Ne zapisujem to kao kletvu, već naprotiv, vrlo filantropski: neka vide i pamte kako je lepo kad je neko toliko voljen. Razmišljajući o tim članovima Saveta i njihovim Tajnim Glasovima, setio sam se i Kišove pozajmice iz Talmuda: „Bolje je ako se nalazimo među progonjenima nego među progoniteljima.“ Iako sam po prirodi vrlo sumnjičav, ovde nemam nimalo sumnje: Jelena će pobediti“.

U mnoštvu loših vesti iz Srbije, ova se svakako posebno izdvaja. Korak u pravcu radikalnog poništavanja autonomije univerziteta nije samo političko-pravni čin. Radi se o tome da se univerzitet, kao simbol intelektualne uzvišenosti u svakom društvu, pretvara u „legitimnu“ metu besnog aktuelnog režima, da bi se i na taj način pokazalo kako nema života izvan zlehudog autoritarnog mehanizma. Kako nema zaštite. Kako nema granice koju eruptivna autoritarnost ne može da pređe. Međutim, paradoks je u tome što suštinski, univerzitet ne egzistira u rektoratima, odborima i drugim upravljačkim telima, već u ljudima – profesorima i njihovim studentima, sadašnjim i bivšim, koji su povezani nevidljivim linijama upravo te intelektualne uzvišenosti.

A to su linije koje se ne prelaze.

(Antena M, foto: NDNV)