Bojan Kostreš, predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine za „Radar”

U srpskoj tradiciji, četrdesetodnevni pomen zauzima posebno, gotovo mistično mesto. To je trenutak kada se podvlači crta, kada se duša, prema verovanju, suočava sa istinom o svom zemaljskom hodu i odlazi na mesto koje je svojim delima zaslužila. To je trenutak smirenja, ali i suočavanja sa ogoljenom stvarnošću bez ulepšavanja.

U novoj 2026. godini, navršava se tačno četrdeset godina od kada je javnost upoznata sa Memorandumom SANU, dokumentom koji je ideološki rodonačelnik jedne ere i pravo je vreme da se danas, bez ulepšavanja, a svesni svih katastrofa koje je on izazvao, suočimo sa istinom koju moramo izreći nad njegovim odrom – razvaljenim društvom i uništenom državom.

Danas, sa distance od četiri decenije, kristalno je jasno: Memorandum nije bio vizija, već pogubna ideja. Iako su ga njegovi autori, tadašnja intelektualna elita, pokušali zaogrnuti plaštom nacionalnog spasa, on je od samog početka bio „mrtvorođenče“. Umesto da ponudi put ka budućnosti, modernizaciju i integraciju, on je vukao u prošlost, tražio revanš i konfrontaciju sa drugima.

Rezultat te loše ideje je poražavajući: izolacija, ratovi i duboka moralna erozija društva. Najveća tragedija Memoranduma je što je postao temelj destruktivnog političkog kursa koji odbija da umre. Dok se običan pokojnik nakon 40 dana seli u mir sećanja, ideje Memoranduma su decenijama, čak i nakon poraza, odbijale da budu sahranjene. One su postale „zli duh“ koji luta našim institucijama, trujući javni prostor narativom o večitoj žrtvi, što nas je, ironično, vodilo u nove i još veće poraze.

Vučić koji je, rekao bih, najbolji učenik ove doktrine je Srbiju bacio na kolena. Ideja „srpskog sveta“ nas je dovela u konflikt sa susedima, a rigidna vladavina je uništila politički sistem, rastočila institucije i naše društvo drži u stanju permanentnog konflikta

Akademija, koja je trebalo da bude svetionik, te 1986. godine je upalila vatru koja je spalila mostove ka budućnosti. Taj dokument nije bio štit naroda, već teg oko vrata koji nas i danas, četrdeset godina kasnije, sprečava da isplivamo. Uporediti Memorandum sa pokojnikom nije uvreda, već neophodna istorijska dijagnoza. Loše ideje, baš kao i loše odluke, zahtevaju vreme da bi većina stanovništva shvatila njihovu punu, pogubnu cenu.

Srbija danas plaća cenu svojih zabluda i pokušaja da se kroz različite vlasti, u suštini, sprovedu memorandumski ciljevi. Slomu ove politike svedočimo svakodnevno. Vučić koji je, rekao bih, najbolji učenik ove doktrine je Srbiju bacio na kolena. Ideja „srpskog sveta“ nas je dovela u konflikt sa susedima, a rigidna vladavina je uništila politički sistem, rastočila institucije i naše društvo drži u stanju permanentnog konflikta.

Korupcija, nepotizam, nestručnost, izolacionizam koje naprednjački režim nameće već godinama su život učinili nepodnošljivim. Ovakvoj politici, zasnovanoj na Memorandumu je važno pružiti političku i vrednosnu alternativu i načiniti jasan otklon od dosadašnjih rešenja. Kako spoljnopolitičkih tako i onih unutrašnjih. Od Miloševićeve ideje „i Srbija i svet“, preko Tadićeva „četiri stuba spoljne politike“ i Vučićevog klečanja pred Putinom, veličanja brata Sija, fascinacije Trampovom penkalom i nemuštih pokušaja korumpiranja evropskih aparatčika, Srbija skupo plaća nesposobnost da se jasno i nedvosmisleno opredeli za evropske integracije.

One su svim vlastima bile dobre u delu gde se koriste evropski resursi, ali i neprihvatljive kada je potrebno sprovesti reforme, priznati realnost na Kosovu ili uskladiti spoljnu i bezbednosnu politiku sa evropskom, pre svega, uvesti sankcije Ruskoj Federaciji. Danas, kada se ruše sva četiri stuba srpske spoljne politike, dvodecenijska strategija doživljava potpuni slom. Zbog toga smo društvo bez perspektive, bez prijatelja i saveznika i veoma blizu proročanstvu Nikolić master Tomislava da će Srbija biti „crna rupa na evropskom tepihu“.

Od Miloševićeve ideje „i Srbija i svet“, preko Tadićeva „četiri stuba spoljne politike“ i Vučićevog klečanja pred Putinom, veličanja brata Sija, fascinacije Trampovom penkalom i nemuštih pokušaja korumpiranja evropskih aparatčika, Srbija skupo plaća nesposobnost da se jasno i nedvosmisleno opredeli za evropske integracije

Zbog pogrešne spoljne i naopake unutrašnje politike, naša zemlja je korumpirana, centralistička autokratija u kojoj zakoni ne važe podjednako za sve, gde se o svemu odlučuje na jednom mestu i gde ne postoje mehanizmi koji bi pravdi priveli ubice šesnaest Novosađana. Od miloševićevsko-memorandumskog pokliča: „Oj Srbijo iz tri dela, ponovo ćeš biti cela“, preko referendumskog jednoglasja srpske političke elite iz 2006. o Ustavu koji u Vojvodini nije izglasan, pa do naprednjačkog mrcvarenja i ponižavanja Vojvodine postavljanjem najgorih i najkorumpiranijih kadrova na ključne pozicije, položaj naše pokrajine je bivao sve gori, a njeni građani sve siromašniji. Tragedija na novosadskoj železničkoj stanici samo je kulminacija i paradigma odnosa prema Vojvodini koji predugo traje. Zbog toga su i Novi Sad i Vojvodina više od godinu dana demonstrirali najšire nepristajanje i otpor prema svemu što predstavlja naprednjački režim.

Ima li rešenja najvećoj političkoj krizi u našoj modernoj istoriji? Srbija ima budućnost u Evropi i nova 2026. je godina kada će se ta šansa iskoristiti. Evropska Srbija počinje tamo gde prestaje svemoć jednog čoveka i nestaje centralizam. Ako je odlazak korumpiranog režima prvi uslov za oporavak Srbije, onda je decentralizacija drugi, podjednako važan stub njene evropske budućnosti. Bez suštinske decentralizacije, svaka promena biće samo promena lica na vrhu, a sistem će ostati isti. Šansa evropske Srbije je u razbijanju tog monopola.

Vreme je da Srbija prestane da bude država koja je talac jednog čoveka i centralnih vlasti. Vreme je da postane moderna država svih koji u njoj žive od severa do juga. Pobunjene građanke i građani širom zemlje ne bore se samo za smenu režima, već za državu u kojoj će se glas svakog čoveka i mesta čuti podjednako glasno. Zato je važno da moć spustimo na lokalni i regionalni nivo. Tada korupcija postaje teže održiva, a odgovornost jasnija. Decentralizacija omogućava građanima da direktno utiču na svoju okolinu, što je srž demokratije kojoj težimo. Takav sistem je brana svakom pokušaju reuspostavljanja totalitarne vlasti u budućnosti.

Ako je odlazak korumpiranog režima prvi uslov za oporavak Srbije, onda je decentralizacija drugi, podjednako važan stub njene evropske budućnosti. Bez suštinske decentralizacije, svaka promena biće samo promena lica na vrhu, a sistem će ostati isti. Šansa evropske Srbije je u razbijanju tog monopola

Režim koji se plaši decentralizacije zapravo se plaši sopstvenog stanovništva jer je bogatstvo Srbije u raznolikosti – kulturnoj, nacionalnoj i verskoj, ekonomskoj i geografskoj. Evropska Srbija koju želimo da izgradimo mora biti zajednica jakih regiona. Decentralizacija nije samo administrativno pitanje; to je pitanje slobode i dostojanstva i svih ljudi izvan Beograda. Pitanje poštene raspodele ostvarene dobiti i upravljanja resursima. Samo podela prihoda na ravne časti garantuje pravednost i prosperitet.

Ovakvo uređenje je šansa da mladi ljudi ostanu u svojim gradovima jer u njima vide budućnost, a ne samo čekaonicu za odlazak u inostranstvo. U jednoj rečenici: budućnost Srbije je u decentralizovanoj, sekularnoj, građanskoj republici koja je čvrsto integrisana u evroatlantski politički prostor i u kojoj je vojvođanska autonomija, u decentralizovanoj Srbiji, bazirana na istorijskim i ekonomskim specifičnostima definisana stečenim pravima i garantovana Ustavom. Bez toga nema stvarne i održive demokratizacije Srbije.

Na pitanjima evropskih integracija i suštinske demokratizacije se moraju ujediniti sve proevropske, levičarske, liberalne i građanske političke strukture i skupa sa demokratski orijentisanim studentskim pokretom ponuditi stvarnu alternativu režimu kome je istekao rok trajanja.

Predstojeća 2026. godina doneće političke promene, a da bi one bile progresivne i da bi ponudile odgovore na izazove budućnosti, na 40. godišnjicu zloglasnog Memoranduma, u istoriju uz Vučićev režim, mora otići i memorandumski duh i ideološki koncept koji je bio okosnica odlazećeg režima. Nema nazad, samo borba!

(Radar, foto: LSV)