Patrijarh Srpske naprednjačke crkve gospodin Porfirije obratio se još jednom Božićnom poslanicom celokupnom vernom narodu u pravoslavnom Ćacilendu. Budući da se prvi čovek Vučićeve crkve pokadšto izražava nejasno, donosimo odabrane delove njegove poslanice duhovnim čedima u prevodu sa crkvenoslovensko-naprednjačkog na savremeni srpski jezik. Reč ima Porfirije.

Raspirivanje mira

Draga naprednjačka braćo i naprednjačke sestre, i ove godine milosti Gospodnje, sa svima vama deleći radost Roždestva Vučićevog, pardon Vučevićevog, ma ne, Vučićevićevog, mislim Hristovog, ne znam šta mi je danas, počeo sam da govorim ono što mislim i osećam, što za mene uopšte nije karakteristično, a i vera mi zabranjuje, neće to na dobro da izađe.

Gde sam ono stao? A da, pošto se na današnji dan rodio taj, kako ono beše, jeste Hristo, Kristijan, Hrist, tako nešto, opet i opet blagovestimo jedino novo pod suncem: susret, zagrljaj i celiv prolaznog i neprolaznog, neba i zemlje, Boga i čoveka — Rođenje Spasa Koji je Hristos Gospod. Objavimo sa naprednjačkim pastirima i njihovim poslušnim ovčicama, poklonimo se sa mudracima iz SANU i zapevajmo sa palim anđelima: „Slava na visini Bogu i na zemlji mir, među ljudima dobra volja!” Ta anđelska pesma nam govori da je mir dar Božji, poziva nas da ga prihvatimo i u tom daru uzmemo učešće.

Takav mir nije posledica ljudskih dogovora niti rezultat ravnoteže silâ nego stanje preobraženog čoveka koji veruje, živi i hodi putem Vučićevim, pardon Vučevićevim, ma ne, Vučićevićevim, ma mislim Hristovim (stvarno ne znam šta mi je danas) i koji, imajući mir sa Bogom i sa sobom, mir i širi među braćom i sestrama. Otkad joj je Svojim Rođenjem Hristos Bogomladenac darovao „službu pomirenja”, Crkva Božja neprestano isceljuje rane podelâ, obnavlja prekinute veze, vaspostavlja zajedništvo koje ne poznaje ljudske granice, blagosilja mir i mirotvorce.

Istorija jevađelskih podviga

Istorija crkve prepuna je takvih podviga mirotvoračkih, među kojima se posebno izdvajaju, na lokalnom nivou, progoni bogumila, urezivanje jezika u grlo svakom derznovenom pojedincu koji izrekne babunsku reč, blagosiljanje ratnih zločinaca pre polaska u pokolje, u grabež i palež, veličanje Ratka Mladića, Radovana Karadžića i ostalih koljača, škropljenje “Škorpiona” svetom vodicom, proglašavanje četničkih koljača za svetitelje, rehabilitacija raznih ubica koji su voleli da se služe kamom kako bi svojim žrtvama doneli večni mir, i još stotinu i hiljadu sličnih dela i zlodela od istoga brašma.

Na globalnom planu je takođe dobro poznato kako je crkva isceljivala rane podelâ, obnavljala prekinute veze, vaspostavljala zajedništvo koje ne poznaje ljudske granice, blagosiljala mir i mirotvorce. Inkvizicija, spaljivanje takozvanih veštica, progoni takozvanih jeretika, ubijanje i proterivanje zbog drugačijeg mišljenja, progoni filozofa i naučnika, cenzura, zabrana knjiga, nesloboda, stajanje uz svaku vlast koja je gulila kožu svojim podanicima, blagosiljanje nepravednog poretka koji je terorisao kmetove, savez trona i oltara, simfonija crkve i države, spaljivanje i uništavanje filozofskih i drugih spisa koji nisu bili po volji hrišćana, maltretiranje pripadnika svih drugih religija, i tako dalje, i tome slično. I to je počelo odmah, prvom prilikom, čim je u četvrtom veku rimska vlast postala sklona crkvi.

Ne verujte svojim očima i razumu

Čim su rimski carevi postali hrišćani, počelo je trijumfalno rušenje paganskih statua i svetilišta, zatvaranje filozofskih škola, progon i zlostavljanje onih koji su poštovali rimske i grčke bogove. Mišljenje van okvira crkvene dogme ubrzo je postalo nepoželjno, pa je Justinijan 529. godine zatvorio Platonovu akademiju i sve nehrišćanske škole. Tako je okončana slavna epoha helenizma, čudesno grčko otkriće filozofije i mišljenja bilo je prezreno i odbačeno, osim ako nije moglo da se usaglasi sa hrišćanskom doktrinom.

Građu od porušenih paganskih svetilišta sveštenici su koristili za izgradnju crkava, a obični hrišćani su je prosto ugrađivali u sopstvene kuće. Kako piše Lisjen Žerfanjon u biografiji Julijana Apostate (anatema!): “Prolazeći ulicama, poniženi pagani prepoznavali su čitave delove svojih hramova kao ostatke svojih osakaćenih života” – klesani kamen, obrađeno drvo, japija, stubovi, kapiteli bili su ugrađeni u crkve, javne zgrade i privatne kuće.

Paganske zajednice su proganjane, fizički napadane i pljačkane. Hramovi su pretvarani u senike, kipovi bogova su razbijani, uništavani, bacani na smetlište. “Hrišćani su skrnavili i grobove, prelazeći preko poštovanja koje se ukazuje dušama mrtvih”, piše Žerfanjon: “Sarkofazi u kojima su počivali nečiji roditelji i preci krasili su rezidenciju nekog beskrupuloznog skorojevića”.

Naravno, današnjim ljudima koji su se odrodili od crkve, sve ovo može izgledati kao nasilništvo, obest, mržnja prema bližnjem, prezir prema čoveku, uskraćivanje slobode, ali to je samo zato što na stvari gledaju površno, pod uticajem obezduhovljenog Zapada. Ne verujte svojim očima i svom razumu, nego nama, to bi trebalo da bude osnovna ideja-vodilja svakog naprednog i naprednjačkog pravoslavca. Ako mi kažemo da je crno – belo, svakog ko se suprotstavi proglasićemo za daltonistu.

Pomirenje dželata i žrtve

Elem, kao što rekoh, blagoslov crkve nas obavezuje da i mi širimo mir, baš kao što smo to radili devedesetih godina prošlog stoleća, uz topove, lopove, ubice i haubice. Situacija u Srbiji, u koju gleda vasceli naš narod, vrlo je složena i teška. Unutrašnje političke tenzije dovele su do duboke podeljenosti društva i nepoverenja među ljudima, a razlike u mišljenjima sve češće prerastaju u iracionalnu mržnju.

Na primer, grupa odvratnih blokaderki koje pokušavaju da sprovedu obojenu revoluciju u Srbiji, protiv volje vrhovnih božanstava Putina i Vučića, mislile su da mogu da lepe neke odurne nalepnice u blizini lokalnog hrama Svete srpske napredne stranke, a nekoliko naprednih div-junaka, Bog im svako dobro dao, mislili su da tim blokaderkama treba polomiti vilicu bejzbol-palicama. I šta se desilo? Odmah je antisrpska i antipravoslvna blokaderska javnost osula paljbu mržnje na divne momke iz SNS-a koji su koristili palice kao legitimno sredstvo za izražavanje političkog mišljenja.

Takva iracionalna mržnja prema ovim mladićima, očigledno srpskim patriotama, stvara nepotrebne podele u društvu. Uopšte, mi se zalažemo za pomirenje dželata i žrtve, ubice i ubijenog, batinaša i premlaćenih, bejzbol-palice i polomljene vilice, pendreka i lobanje sa frakturom, lopova i pokradenih, vlastodržaca i podanika, gulitelja kože i onih kojima je koža oguljena. Potonji treba da se pomire sa sudbinom i da žive u miru sa onima koji ih tlače, tuku, zlostavljaju, pljačkaju i ubijaju.

Ne tražite krivca među nama

Posebno je zabrinjavajući gubitak nacionalnog i kulturnog identiteta, koji dovodi u pitanje kontinuitet istorijskog i duhovnog samopoimanja našeg naroda, a pri tome se ne može objasniti isključivo spoljnim uticajima. Zna se da unutrašnji neprijatelj neprekidno rovari, nastojeći da naruši naše jedinstvo u Vučiću i SNS-u, u Draži i Ratku, u Nikoli Kalabiću i Milanu Lukiću. Ko god ne priznaje da Srbin može da bude samo pravoslavan, ko god ne poštuje svete četnike i haške sužnje, ko god se drzne da misli svojom glavom, ko čita tamo neke zapadnjačke šizmatike – taj radi na uništenju nacionalnog i kulturnog identiteta, koji poput Gorštaka – može biti samo jedan. I to klerikalni, konzervativni, putinofilni, samodržački, autoritarni, podanički.

Uz sve to imamo i ekonomsku nesigurnost i demografski pad: Srbija se suočava sa izrazito negativnim prirodnim priraštajem i, posledično, sa jednom od najbržih depopulacija u svetu, kao i sve izraženijim starenjem stanovništva. Demografski sunovrat se poklapa sa povratkom crkve u društveni i politički život, sa oživljavanjem vere pravoslavne, sa masovnim povratkom vernog naroda u crkve, sa prelaskom sa bezbožnog komunizma na bogougodno pravoslavlje svetosavskog tipa, sa uništenjem socijalizma i uvođenjem nacionalizma, sa trijumfom naše ideološke priče, ali to je tek puka slučajnost.

Naša crkvena doktrina je jasna: za naše muke i nevolje svi mogu biti krivi, osim nas samih. Zato ne tražite krivca među nama, već među njima, ko god oni bili, važno je samo da oni nisu mi, da su to neki drugi i drugačiji, s onu stranu brda i plota.

Imajući sve to u vidu, otvorenih očiju gledajući u tamne oblake koji se nadvijaju nad nama, ne žmureći pred pobrojanim problemima i opasnostima i ne bežeći od njih, mi danas, kao živi svedoci anđelske reči pastirima, svima vama, deco naša duhovna, opet objavljujemo: „Ne bojte se!” Ne bojte se, jer na čelu naše države nalazi se Božji čovek, Aleksandar Vučić, kog nam je Bog poslao, lično i personalno, da nas izbavi iz ove doline plača i preseli u carstvo nebesko. I zato na ovaj sveti dan uskliknimo s ljubavlju: Blagosloven Vučić naš, ninje i prisno, i vo vjeki vjekov, amin. Mir naprednjački, Vučić se rodi!

(Antena M, foto: Gradski.me)