Ako Srbija u dogledno vreme ne uđe u Evropsku uniju ili makar ne dobije jasan, nepovratan i vremenski definisan put ka članstvu, ekonomske posledice tog zastoja postaće vidljive mnogo brže nego što se obično priznaje u javnosti. Ulazak u EU nije pitanje identiteta, geopolitike ili simbolike, već osnovni mehanizam ekonomske stabilnosti za male, otvorene i strukturno slabe ekonomije kakva je srpska. Bez tog spoljnog sidra, Srbija ostaje zemlja sa krhkom valutom, visokim spoljnim dugom i razvojnim modelom koji ne proizvodi dovoljno dodate vrednosti da bi dugoročno finansirao sopstveni standard.

Stabilnost dinara, koja se često predstavlja kao dokaz uspešne ekonomske politike, u stvarnosti je rezultat dugotrajnog administrativnog održavanja kursa. Kurs oko 120 dinara za evro ne odražava produktivnost srpske privrede, njen trgovinski bilans niti strukturu izvoza i uvoza. Srbija već godinama ima hronični deficit u robnoj razmeni, zavisna je od uvoza energenata, hrane, industrijskih inputa i tehnologije, dok izvozi uglavnom proizvode niske ili srednje dodate vrednosti. U takvim uslovima, realni ravnotežni kurs je znatno slabiji od postojećeg, bliži nivou od 150 ili čak 160 dinara za evro. Taj pritisak se zasad odlaže zahvaljujući doznakama dijaspore, stranim direktnim investicijama motivisanim jeftinom radnom snagom i kontinuiranom zaduživanju države u evrima. Međutim, sve te poluge imaju ograničen domet i zavise od političkog i institucionalnog konteksta.

U trenutku kada perspektiva EU prestane da bude uverljiva, Srbija gubi ključni element poverenja koji danas drži finansijski sistem u ravnoteži. Investitori tada počinju da ugrađuju dodatni rizik u cenu kapitala, kamatne stope rastu, a pritisak na devizne rezerve se pojačava. Devalvacija dinara u tom scenariju ne dolazi kao razvojni alat, već kao korektiv krize. Kurs od 160 dinara za evro ne bi značio izvoznu ekspanziju, jer srpska ekonomija nema strukturu koja bi mogla brzo da iskoristi jeftiniju valutu. Većina izvoznika zavisi od uvoznih komponenti, pa se efekat slabljenja dinara brzo preliva u više troškove proizvodnje i rast cena.

Posebno problematična posledica slabljenja valute jeste njen uticaj na javne finansije. Većina javnog duga Srbije denominovana je u evrima ili vezana za evro, što znači da svaka devalvacija automatski povećava dug izražen u dinarima. Time se povećava udeo budžetskih sredstava koji odlazi na otplatu kamata i glavnice, dok ostaje manje prostora za ulaganja u infrastrukturu, obrazovanje i zdravstvo. Istovremeno, država se suočava sa političkim pritiskom da zadrži realnu vrednost penzija i plata u javnom sektoru, što dodatno opterećuje budžet i često vodi ka novom zaduživanju ili prikrivenoj inflaciji.

Inflacija u takvom okruženju ne bi bila prolazni šok, već strukturni problem. Rast cena uvoznih proizvoda – goriva, električne energije, hrane i lekova – direktno pogađa domaćinstva sa fiksnim ili niskim primanjima. Kako produktivnost ne raste, realne plate stagniraju ili padaju, dok se socijalne razlike produbljuju. Time se smanjuje i domaća tražnja, što dodatno guši privredni rast i zatvara začarani krug niskog rasta, visoke inflacije i fiskalnog pritiska.

Još jedna dugoročna posledica ostanka van EU jeste degradacija institucionalnog okvira. Bez spoljnog nadzora i uslovljavanja, reforme pravosuđa, tržišne konkurencije i javne uprave gube tempo i svrhu. To ima direktan ekonomski efekat: raste pravna nesigurnost, povećava se siva ekonomija, a domaći kapital se ili povlači ili traži sigurnije okruženje u inostranstvu. Odliv domaće štednje i nastavak emigracije radno sposobnog i obrazovanog stanovništva dodatno slabe potencijal rasta i smanjuju poresku osnovicu.

Upoređivanje Srbije sa Rumunijom ili Bugarskom često se odbacuje kao neprimereno, ali ekonomski pokazatelji govore suprotno. Rumunija je u trenutku ulaska u EU imala slične probleme – korupciju, nisku produktivnost i masovnu emigraciju. Razlika je u tome što je članstvo u EU nametnulo pravila, otvorilo tržišta i omogućilo pristup kapitalu po znatno povoljnijim uslovima. Danas je razlika u životnom standardu i investicionom potencijalu između Srbije i Rumunije rezultat jedne propuštene decenije, a ne istorijskih okolnosti.

U odsustvu EU integracije, Srbija se sve više oslanja na ad hoc ekonomske aranžmane, politički motivisane investicije i kratkoročne fiskalne intervencije. Takav model može kratko da održi privid stabilnosti, ali ne može da obezbedi održiv rast. Ekonomski suverenitet se u tom procesu ne jača, već slabi, jer zemlja postaje zavisnija od skupog kapitala, nestabilnih izvora finansiranja i političkih kompromisa koji nemaju razvojnu logiku.

Kurs od 160 dinara za evro sam po sebi nije sudbina. On može biti deo kontrolisane tranzicije u jaču i produktivniju ekonomiju, ali samo ako postoji institucionalni okvir koji garantuje investicije, rast produktivnosti i stabilnost pravila. Bez Evropske unije, takav okvir ne postoji. U tom slučaju, devalvacija postaje simptom stagnacije, a ne instrument razvoja. Cena tog scenarija ne meri se samo u procentima BDP-a, već u trajno izgubljenom vremenu, ljudskom kapitalu i mogućnosti da Srbija postane normalna evropska ekonomija umesto periferne zone sa sve slabijom valutom i sve skupljom budućnošću.

(Autonomija, foto: N1)