Ko je jači: Ćacilend ili država Srbija? Odgovor znamo (Ćacilend), ali je i samo pitanje pogrešno postavljeno. Ćacilend jeste država, tačnije, paravojna šatorska naseobina sa svojim granicama, pravilima i zakonima (sile) kao mikrodržava u državi. I utvrda ili odbrana u poslednjim danima režima. Deluje naivno, gotovo zabavno i šaljivo – kao „Diznilend“ ili „Lalalend“ – iako ništa nije za zezanje. Jer, Ćacilend je i puzajući državni udar u kojem policajci čuvaju kriminalce, potplaćene socijalne slučajeve i ucenjene u javnoj administraciji.

Nebitno je da li Ćacilend prepoznaju Ujedinjene nacije (ili pak Google Maps), suština je u sledećem: imaju li Ćaci monopol na upotrebu sile ili ne? Biće da imaju, i to ih čini državom. Nekažnjeno su već tukli ljude, gurali novinare i narodne poslanike, a ova teritorija je zabranjena i za tužioce Republike Srbije. Uzgred, mikrodržave su kao mikropenisi – vole da se hvale suverenitetom, ali u praksi zavise od tuđe zaštite i truda. Nije problem u veličini, nego u potrebi da se stalno dokazuje moć, traži pažnja, i kompenzuje sopstvena nevažnost preglasnim simbolima. Dakle, frustrirane su i funkcionalno beznačajne dok ne postanu opsednute time da ih svi primete, priznaju i potvrde kao opasne i velike.

Ćacilend nije samo skup šatora, već simbolički eksteritorijalni džep. Topos gde prestaju da važe zakoni, a počinju da vladaju volja za moć i neformalna pravila. Ukoliko pažljivo analiziramo sastav ovog pseudonaselja, dolazimo do zabrinjavajuće slike o prirodi moći koja trenutno dominira našim društvom.

Prema navodima medija i javnosti, jezgro Republike Ćacilend čine kriminalni elementi ili bar osobe koje operišu na ivici zakona. Međutim, njihov primarni identitet nije kriminalni, već parapolitički. Oni su pretorijanska garda režima, spremna da služi kao udarna pesnica, sredstvo zastrašivanja i živi štit protivu svake stvarne političke opozicije ili građanskog otpora. Biće da je režim zaista preučio Euromajdan i „obojene revolucije“, pa doveo „tituške“ da fizički preduprede svaku promenu ili čak okupljanje naroda pred sopstvenom skupštinom.

Stanovnici Ćacilenda nisu idealisti, već akteri koji su ušli u nekakve dilove i šeme sa vlašću – režim im obezbeđuje logističku podršku (šatore, hranu, piće), a oni režimu obezbeđuju fizičku dominaciju i monopol nad javnim prostorom u centru glavnog grada. Oni su angažovani telohranitelji sistema („kerovi“, rekao bi onaj Bihali), što državu pretvara u mehanizam zaštite privilegija uske interesne grupe, a ne javnog interesa.

Problem Ćacilenda je što briše granicu između legalnog i nelegalnog, odnosno između države i mafije. On signalizira da se u Srbiji više ne igra po institucionalnim pravilima, već po pravilima koje diktiraju sila i neformalna mreža moći. Gde bi u normalnoj Republici bio uspostavljen red, Ćacilend je dopušteno ostrvo samovolje. To je i jasan pokazatelj da državni aparat ne samo da toleriše, već aktivno koristi nelegalne i paravojne strukture za ostvarivanje svojih političkih ciljeva.

Dok nismo pratili na času, „Studenti koji hoće da uče“ transformisani su u „Kriminalce koji žele da muče“ odnosno prete nasiljem, silovanjem i prerezanim grkljanima. Ćacilend je tako postao svojevrsni političko-kriminalni habitat „patriota“ i/ili pretorijanaca. I dok se osuđivani kriminalci slobodno šetaju, narodnim poslanicima se blokira ulazak u Skupštinu Srbije – u dom koji bi trebalo da bude simbol demokratije, a ne privatno vlasništvo paradržavnih šatora.

Ta inverzija zakona i moći pokazuje koliko je Ćacilend postao obrnuti svet: oni koji bi morali da odgovaraju pred državom glume njene zaštitnike, dok izabrani predstavnici naroda stoje pred zatvorenim vratima sopstvene institucije. Ovaj fenomen, prenet na nivo cele države, objašnjava zašto institucije gube smisao. Ako je za postizanje političkog cilja efikasnije formirati šatorski kamp kriminalnih grupacija nego se osloniti na policiju ili regularne političke procese, onda je naša država suštinski suspendovana.

I zato, dobrodošli u Republiku Ćacilend. Nećemo je pronaći niti na jednoj mapi, ali ona fakat postoji kao polulegitimna, poluperformativna i potpuno groteskna tvorevina u kojoj se sabira sav apsurd Republike Srbije. Ovaj šatorski kamp je paravojna kolonija podignuta na asfaltu, uz podršku države i pred kamerama, kao neka vrsta poslednje linije odbrane & zaštite jednog iscrpljenog režima. Ideologija i utopija za svakog diktatora-početnika: vašarska republika u kojoj je svaki građanin po definiciji poslušnik, a svaki disident – ustaša i strani plaćenik.

Ćacilend je i teritorija improvizovana iz straha i carstvo neslobode. Tvrđava režima, napravljena od cerada, paleta i paranoje, odnosno poljana histerije i patosa, gde se režimski aktivisti i vaskolike „patriote“ okupljaju da „odbrane državu“ – od vlastitog naroda. U pitanju je i politička tehnologija, odnosno scenografija zamišljena da demonstrira dve poruke: da režim još uvek ima podršku, i da je još uvek spreman da se brani. Ćacilend je politička paranoja pretvorena u geografski prostor, kao i traljavo režirana parodija.

Logika je sledeća: ako nema prave podrške, napravi je. Ako nema lojalnih građana, dovedi ih. Ako nema spontanosti, organizuj je. A ukoliko ne govoriš istinu – napravi legendu.

Ćacilend jeste ogledalo režima, ali i ogledalo društva. To improvizovano utvrđenje ne bi imalo toliku funkciju da ne postoji i duboko ukorenjeni strah – strah režima od gubitka vlasti, ali i strah dela društva od promena. Ovo je duboko konzervativna anksioznost pred mogućnošću da se svet menja, da se nešto kritikuje, da će doći neka revolucija, da neko iz inostranstva želi da nas uništi. Dok u stvarnosti, niko ne želi da uništi ništa, već samo želi normalnu i funkcionalnu državu.

Ali u Ćacilendu je normalnost subverzija. Republika Ćacilend se zato predstavlja i kao nekakvo herojsko utočište, kao mitsko mesto otpora protiv imaginarnih neprijatelja iznutra i spolja. Zato je u pitanju utopija: izolovana, izopštena i zatvorena zajednica u kojoj akteri jedni drugima dižu moral u stanju moralne panike. Patriotizam ovako postaje paravan za poslušnost, a svaka kritika izdaja.

Naravno, Ćacilend je i sociološka laboratorija. U njemu se testira koliko ljudi još uvek veruje da je država ugrožena, i koliko njih pristaje da se ponaša kao statisti u velikoj režimskoj predstavi. Ta predstava ima svoj dramaturgiju: mi i oni, patriote i izdajnici, država i anarhija itd. I, naravno, vođa koji to sve nadgleda kao pater familias jedne improvizovane nacije „opasnih momaka“. Maske, kapuljače, fantomke, huliganština i paravojni tonovi nisu slučajni.

Retorika je militarizovana, a ikonografija agresivna, pošto u Ćacilendu važi moral borbe, a ne moral politike. On podseća na neke istorijske fenomene: na partijske omladinske kampove u diktaturama, improvizovana utvrđenja i ofucane palate propalih režima, ali i na ratničke mitologije koje se navlače kada politika ostane bez sadržaja. Dakle, na ideološki rekvizitarijum koji se koristi kada sve ostalo već popuca – ideologija, institucije i lojalnost. Onda se gradi tvrđava, makar i od šatorskog platna, samo da bi se pokazalo da režim još diše.

Dok u zoološkom vrtu na Paliću masovno umiru životinje o kojima bismo trebali da se staramo, mi negujemo vrtove ljudskih političkih životinja. A šta će ostati kada se šatori spakuju, i kavezi sruše? Ništa osim tragova blata i još jedne epizode političkog teatra. Ali dok traje, Ćacilend je važan – ne zato što je stvaran, nego zato što je simptom režima koji je toliko nesiguran u sopstveni legitimitet da mora da zida tvrđavu od cerada.

I simptom jedne vlasti koja sve više liči na provizorijum – improvizovanu, privremenu konstrukciju koja se održava samo dok se ljudi ne usude da je razmontiraju. Dakle, nije samo Ćacilend postao država, već je i država postala Ćacilend. Međutim, ova Republika nema budućnost. Kada vlast počne da podiže šatore da bi se zaštitila od naroda, vreme te vlasti je isteklo.

(Danas/foto: Autonomija)