Potpisivanje Opšteg okvirnog sporazuma za mir u BiH, poznatijeg kao Dejtonski mirovni sporazum, pre tri decenije, 21. novembra 1995. godine, ozvaničilo je ranije postignuto primirje između zaraćenih strana u Bosni i Hercegovini i označilo kraj jezivog i naravno, potpuno besmislenog oružanog sukoba u ovoj republici. Bio je to treći u seriji jugoslovenskih ratova koji su tokom četiri godine odneli oko 130.000 ljudskih života, a od miliona načinili trajne invalide, osobe sa ozbiljnim mentalnim problemima izazvanim ratnim traumama, beskućnike, izbeglice, imigrante i ljude koji se po raznim osnovama postali žrtve rata.

Postizanje saglasnosti o ugovoru koji su u vazduhoplovnoj bazi Armije SAD „Rajt Paterson” u ovom gradu u saveznoj državi Ohajo parafirali tadašnji predsednici Srbije, Hrvatske i BiH, okončalo je i najdužu antiratnu akciju na našim prostorima – paljenje sveća za sve žrtve rata; tim simboličnim činom, koji je bez prekida, u različitim formatima, terminima i periodima trajao tokom te četiri ratne godine, aktivisti antiratne grupe Pokret za mir u južnom vojvođanskom gradu Pančevu su želeli da odaju počast i poštu svim nedužno stradalim građanima Jugoslavije, bez obzira na to sa koje se strane linije fronta nalazili.

Demilitarizovana zona

Po ugledu na svoje beogradske saborce, koji su ranije, 8. oktobra 1991. godine počeli da pale sveće ispred zgrade Predsedništva Srbije u centru Beograda, pančevački mirovnjaci su se istim povodom okupili u utorak, 12. novembra te godine na Trgu Slobode, kolokvijalno nazvanom trg ispred Privredne banke, u ovom gradu.

Svakog utorka od 19:30 do 20 časova i sredom od 17, nakon protesta ćutanjem Žena u crnom, aktivisti Pokreta za mir Pančevo su se okupljali da bi izrazili počast svim nastradalima u sukobima tada još uvek samo u Hrvatskoj. Od 7. decembra, ova akcija proširena je i na subotu od 17 časova, jer je u to vreme stizalo iz Beograda novo izdanje nedeljnika Vreme, pa je ova aktivnosti poslužila i kao zgodna prilika da redovni čitaoci ovog časopisa dođu do svog primerka.

Tokom ove i drugih stalnih akcija prikupljani su u potpisi za peticiju „Sto hiljada potpisa za mir”. Ovom inicijativom mirovnjaci su zagovarali među građanima nameru da, ukoliko sakupe dovoljan broj potpisa, obavežu poslanke Skupštine Srbije da raspravljaju, a što predviđa Ustav, o raspisivanju referenduma sa pitanjem: „Da li ste saglasni da građani Srbije budu, naređenjem vlasti, odvedeni u rat van teritorije Republike Srbije?”.

Već tokom naredne nedelje paljenje sveća je postalo svakodnevna akcija u terminu od 19:30 do 20 časova, osim subote, u kojoj je zadržan redovni termin u 17 sati. Pomenuta peticija mogla se potpisati, osim u ovim prilikama, i na redovnim sastancima Pokreta za mir utorkom u prostorijama Mesne zajednice „Stari grad” i tokom antiratnih tribina organizovanih petkom na istom mestu.

U to vreme pančevački aktivisti su Trg Slobode proglasili za Demilitarizovanu zonu, i kao takva ona je postala mesto prepoznatljivo po uličnim delatnostima članova lokalne mirovne grupe. Na tom prostoru je, osim opisane akcije, tokom prve polovine devedesetih godina prošlog veka realizovano i mnogo drugih: Glasali ste – gladujte, Prvi geto u Srbiji, Setite se Sarajeva, samo su neke od njih. Scenario nekih od tih akcija predviđao je da učesnici upale sveću u znak sećanja na sve žrtve rata.

U Beogradu okončano, u Pančevu nastavljeno

I dok je svakovečernja (od 20.30 do 21) antiratna akcija paljenja sveća u susednom Beogradu trajala tačno pet meseci – poslednje su zasijale 8. februara 1992. godine – Pančevci su, zajedno sa mirovnjacima iz obližnje Crepaje, nastavili da je praktikuju s nesmanjenim žarom. Okupljali su se svake večeri na ovom mestu istim povodom, da bi posle izvesnog vremena, organizaciju i izvedbu preuzela nastavnica istorije u nekoliko osnovnih i srednjih škola u Pančevu i okolini Jesenka Mandrino (1951-2014).

Ona je tokom narednih nekoliko godina, uporno, dosledno, svake subote predveče dolazila u Demilitarizovanu zonu, raspoređivala po njoj „rekvizite” tako da je, kada ih upali, tanana igra svetla stvarala prizor koji je sugerisao namernicima i slučajnim prolaznicima da je paljenje sveće ono najmanje što mogu da učine u znak sećanja na nastradale na svim stranama.

Senku su, osim moralnih motiva, duboko humanih poriva, opšteljudskih vrednosti i potrebe za ispoljavanjem saosećanja, na ovaj gest naveli i lični razlozi – čitavu opsadu Sarajeva njena rođena sestra Slavenka je provela u gradu, i, budući da je radila kao vaspitačica u predškolskoj ustanovi, biciklom obilazila vrtiće, sve sa harmonikom na leđima, da bi deci svirala i pevala dečije pesmice.

Zanimljivo je da tokom trajanja ove akcije policija nije ni jedan jedini put intervenisala, čak ni legitimisala Senku i ostale učesnike. A mogla je da, recimo, svoj postupak opravda na razne načine – od sprečavanja upotrebe otvorenog plamena na javnom mestu do podrivanja ustavnog poretka Republike Srbije. Zašto se to nije desilo, ostaće tajna zauvek – sigurno su procenili da Senka i ostali mirovnjaci nisu nasilni, a ionako su sve znali o njihovim aktivnostima, jer oni ništa i nisu radili u potaji, baš obrnuto, rad mirovne grupe bio je apsolutno transparentan.

Desilo se, eto, nekad u istoriji pančevačke policije da službena lica nisu zloupotrebila ovlašćenja i da su pravilno procenila da ovi komemorativni skupovi ni na koji način ne ugrožavaju bezbednost.

Nestale su i duhovne vertikale i prateća značenja ovog prostora

Od opisanih događaja prošlo je, evo, trideset (i više) godina. Rekonstrukcijom Trga Slobode, završenom 2009. godine, sa ovog mesta susretanja i ukrštanja različitih plemenitih energija, sa ove pozornice u strogom centru Pančeva na kojoj su izvedeni mnogi pozitivni događaji, uklonjeni su skoro svi fizički objekti koji su podsećali na značaj koji je trg imao – recimo, porušena je fontana koja je služila kao glavna „scenografija”, na kojoj su bili istaknuti štampani papiri i transparenti s natpisom Za sve žrtve rata, i oko koje su građani okupljali, palili kandila i sveće i tiho razgovarali.

Nestale su i duhovne vertikale i prateća značenja ovog prostora – teško da danas Pančevci, osim aktera i savremenika opisanih zbivanja, uopšte znaju da je tokom devedesetih godina prošlog veka pravougaonik nekadašnje Žitne pijace bio mesto nenasilja, nežnosti, tolerancije i ljubavi.

Do objavljivanja sveobuhvatne monografije o antiratnim aktivnostima u Pančevu, neka ovakvi tekstovi pruže barem male doprinose očuvanju kulture sećanja.

Nenad Živković (Autonomija/ustupljene fotografije)

Tekst je napisan uz podršku Pro Peace Beograd, u okviru projekta “Jedan dan u mesecu”