Neko je mudro primetio da sve što je glupo ne može nastati slučajno. Ljudski faktor prvi je i jedini u procesu stvaranju gluposti svih razina, jer naše namere ponekad imaju užasna ishodišta čak i kada su čestite i vođene dobrom voljom.

Posmatrano sa pozicije građanina, ovaj nenarodni režim svašta je zlokobno, bizarno i štetočinski učinio za 13 godina vlasti, i još deset u prošlom veku. Međutim, iz cipela stvaralačkog bića u javnom sektoru, najviše peku i žare bagatelizacija političkog disidentstva i prisiljavanje na kliše.

Danas dečko sa sprejom i 15 minuta slobodnog vremena može postati politički disident, a mi osuđeni da pratimo stvarnost i analiziramo je, prinuđeni smo orati beskrajnim livadama klišea i opštih mesta da bi nas neko uopšte čuo.

Dobri novinari već podugo imaju problem sa fašizacijom našeg društva, odnosno, kako da stanje u našoj državi opišu istinito i maštovito, a ne upadnu u kliše poređenja sa nacističkom nemačkom. To ne samo da bi bilo neistinito, već je i nepošteno prema žrtvama Trećeg rajha i povrh svega, intelektualno je tromo i jalovo.

A onda nam se dogodi profesorka Jelena Kleut.

Kleut nije ni prva, ni poslednja, koja će na svojoj koži i džepu osetiti divljačku jarost najgorih među nama. Ona nije ni prva, ni poslednja, koja se drznula da istinom i slobodom udari u osinje gnjezdo nezapamćenih neznalica i lopova. Jelena nije ni prva, ni poslednja, čija ličnost i karakter nisu na prodaju.

A ipak, osvetničko odbijanje da je učine redovnom profesorkom Filozofskog fakulteta boli na jednoj posebno glupoj i banalnoj razini, pomenutoj u prvom pasusu.

Jelena je radila i govorila dobre stvari, decenijama. To bi možda i prošlo, ali je vremenom učinila neoprostivu jeres: počeli su da je vole, i veruju joj, neki njoj nepoznati ljudi.

Postala je moćna, onako kako Arhidemon i kriminalci oko njega mogu samo da sanjaju. Ljudi koji je podržavaju ne žele novac, moć, usluge i slavu. Žele pravednu i pravno uređenu državu.

Zaključak: da bi se poslala mafijaška poruka drugim profesorima, i svim građanima i građankama, Jelena Kleut je morala da nadrlja, kao i mnogi pre nje. Ključni greh: naučno utemeljeno neslaganje sa režimom, proverljivo i ponovljivo.

I sada čovek, šta će, mora da primeti očigledno: sudbina Jelene Kleut, kao i mnogih drugih mislećih bića u poslednjih desetak godina, nema druga istorijska poređenja do onih koji su se zbili u totalitarnim režimima. U poslednjih 200 godina, od trenutka kada smo ukrotili parne mašine i uveli tehnologiju kao presudan izum za unapređenje kvaliteta života, to što se njoj dogodilo postoji samo u fašizmu i komunizmu. Avaj, đavo je u detaljima.

Bilo bi lepo razvezati priču o notornim idiotarijama i zlu koje su sejali Mao i Staljin, pa onda znalački umestiti prof. Kleut u takav scenario. Pišemo „lepo“, jer bi se makar odmakli od klišea fašističkog terora.

Problem nastaje onog trenutka kada mi poznajemo istorijski, politički, društveni, ekonomski i kulturni kontekst u kojem je ona blokirana u daljem radu i karijeri (srpski: obrazovanju mladih ljudi), a zbog čega bi taj sramni igrokaz bio nemoguć u okviru komunističke države teške kategorije.

Mi smo, dakle Republika Srbija, debelo kapitalističa država (pre)liberalnog ekonomskog modela u kojoj većinska crkva ima ogromnu političku moć i neometano utiče na sve ono što joj Ustav zabranjuje: od donošenje zakona do vođenje spoljne politike. Posle nje, i predsednika naravno, najveća svetinja su domaći privrednici i strani investitori, a potom kultovi vojske, policije i tajne službe.

Posle partije, boga, para i gole sile, na utešnom petom mestu su sportisti, dakle borci za nacionalnu stvar nenasilnim sredstvima, voljno ili nevoljno ubačeni u nacionalnu mašineriju za proizvodnju „istosti“. Pogledajte kome država daje jeftine stanove, zajedničkim parama, i biće jasnije kakvi su joj prioriteti.

I eto, opisao sam nacističku Nemačku. Morbidnu kraljevinu poželjne „istosti“. Nema tu hleba za ljude poput Jelene Kleut.

Sasvim nebitno, profesorku Kleut poznajem dugi niz godina i nije mi poznato da je u životu uradila nešto čega bi se stidela.

Naprotiv, poznam je samo po dobru. Isto kažu i ljudi kojima predaje na fakultetu, a na nama je da se zamislimo i kažemo ko je u pravu: njeni studenti, prijatelji i poznanici, ili ljudi kojima drma fotelje nastavnim i vannastavnim delovanjem, ukazujući na stvari koje bi njih, osobe na vlasti, mogle koštati i slobode, a ne samo radnog mesta i gubitka etičkog kredibliteta.

Ona je govorila istinu, slobodna i svoja. U nečemu što razorno liči na fašističku državu.

Znaš ti zašto.

(Autonomija)