Šta se juče (1. novembra 2025), zapravo, desilo u Novom Sadu? Posmatrači sa strane, a tu su i brojni strani mediji, vide kako se dogodio skup koji sa pravom ocenjujemo kao veličanstven, izvanredno organizovan, izuzetno primeren i emotivno snažan, koji su vlasti pokušale da osujete, ali nisu uspele, niti se usudile da pokvare nasiljem. Da bi se dogodio bilo je potrebno da kolone studenata prepešače kilometre i kilometre, da se pokrene cela zemlja koja se slila u Novi Sad i sasvim je prirodno ako se po povratku kući, emotivno i fizički iscrpljeni, pitate kakav je ishod. Šta sada?

Mada je skup i najavljen i ostvaren kao komemorativan, kao sećanje na žrtve režima, gledaćemo, tako je uvek, svakojake analitičare, one koji prikriveno rade za režim, ali i one koji su zaista protiv njega, kako nam objašnjavaju da studenti u Novom Sadu nisu iskoristili priliku i sa toliko naroda koji su mobilisali nisu zadali smrtni udar režimu. Čak i neki pametni ljudi koji nedvosmisleno podržavaju studente kažu da je skup bio lep, ali jalov.

Po mom mišljenju, problemi ovakve percepcije nisu u političkoj pripadnosti ili u izboru očekivanja, nego u dometu koji se posmatra. Ako ocenjujete ubitačnost jednog dalekodometnog topa, a stojite u njegovoj blizini lako možete da zaključite kako je on manje ubitačan od običnog pištolja koji neposredno može biti vrlo opasan, ali top ne samo da pogađa kilometrima daleko, nego izaziva mnogo veći efekat. Ciljevi skupa (koji je verovatno najveći ikada u Novom Sadu i najtiši tako masovan skup ikada organizovan u Srbiji) postavljeni su na mnogo veći domet i samo se tako mogu ceniti.

Zato mislim da je, dugoročno, Novi Sad verovatno najvažnija pobeda studenata do sada. I najskuplji poraz koji se dogodio režimu.

Studentski skup na ogromnom platou gde Bulevar oslobođenja izbija pred Železničku stanicu u Novom Sadu, pred mestom stradanja 16 nevinih žrtava korupcije režima, uprkos tome što režim poseduje silnu medijsko-propagadnu industriju i svakog dana neistinama kroji narative po nahođenju, uspostavio je ono do čega se najteže dolazi i gde ponekad nisu dovoljne čak i najveće žrtve – postavio je istorijsku istinu.

Moguće je da u našoj istoriji, gde je mnogo toga „i dalje otvoreno“, nikada nismo videli ništa slično. Istina nije uvek pobedila ni globalno – ne samo pojedinačni, nego i masovni zločini iz prošlosti predmet su preispitivanja i sumnji, ljudi uprkos tolikim dokazima dovode u pitanje logore smrti poput Aušvica i Jasenovca, pa i smrtonosne događaje poput Černobilja i Hirošime, dok genocid nad decom u Gazi pokazuje kako je u naše digitalno doba istinu posebno teško predstaviti i sačuvati.

Posle novosadskog skupa nema sumnje – milionima je jasno šta se u Novom Sadu desilo. To nije bio terorizam, to nije bila nesreća, to je bio zločin do kog je, krađom 100 i više miliona evra, dovela grupa diletanata koja trenutno ima vlast nad zemljom. I koja će, pre ili kasnije, završiti u zatvorima jer istorija ne može nazad.

Studenti su, nakon godinu dana masovnih protesta, zapravo, na licu mesta organizovali suđenje režimu. Stotine hiljada građana koji su stajali u neverovatnoj tišini, a kasnije u redovima prilazili da vide stratiše na kom je svako od njih mogao biti žrtva gramzivosti režima, bili su porota. Režim se branio zabranom izdavanja klozeta, isključivanjem vode, zatvaranjem puteva, izbacivanjem studenata da spavaju na ulici, performansima sa navodnim trovanjem, pokušajem da se oživi narativ o terorizmu, kažnjavanjem izlagača na Sajmu i svim tim svojim, pakosnim trikovima, nesvestan da svojim opiranjem zapravo sedi u sudnici, potvrđuje relevantnost procesa i na kraju, pokazuje se kao nesumnjivi krivac.

Zamislite da naši studenti nisu ustali. Kakva bi bila istina o padu nadstrešnice godinu dana kasnije? Prevođena studentima, Srbija se danas pokazuje kao društvo koje, u neverovatnom obrtu, pod najlažljivijom vlašću koja može da se zamisli, ume da prepozna istinu. To je društvo koje ima budućnost.

Kad su se desetine hiljada ljudi u decembru okupile na Slaviji, bilo je jasno da studenti imaju masovnu podršku građana, kad se u januaru desila Autokomanda, studenti su pokazali da moć organizacije, nakon 1. februara otkrili su spremnost na žrtvu, nakon 15. februara su preuzeli nacionalne simbole, nakon 1. marta su uzeli srce u svakom kutku zemlje, nakon 15. marta su otkrili da imaju podršku kakvu nije imao nijedan pokret u Srbiji, a nakon 28. juna i da su snaga koja nije privremena, nego će ostati sa nama.

Nakon 1. novembra, vidimo da su studenti snaga koja definiše istoriju.

(Autonomija, foto: Boki Toster)