Pre više meseci pozvao me prijatelj s molbom da napišem tekst o Doni – novosadskom gradskom psu koju je, tokom jedne od studentskih blokada (a na koje ih je uvek pratila) kolima ubio vozač Hitne pomoći. Tekst je trebalo da bude objavljen u jednoj divnoj knjizi o psima, prema kojima gajim verovatno patološku ljubav.

Iskreno sam se zahvalila što sam baš ja, od tolikih pametnih i pismenih ljudi, izabrana da pišem o toj važnoj temi. I, naravno, pristala sam. Rok za slanje je bio kraj avgusta.

Danas je 30. oktobar. Tačno dva meseca od isteka tog roka. Tekst o Doni nikada nisam napisala.

Sve moje kolege, saradnici i urednici znaju da u ovih dvadeset pet godina novinarstva uvek ispoštujem rok, da držim do tuđeg vremena, svoje reči i do naše profesije – u šta god da se ona danas pretvorila.

Ali, za tekst o Doni nisam.

Nisam mogla ni da ga započnem.

Nisam mogla čak ni da mislim o njemu, niti da javim da ga neću napisati.

Ispostavilo se da je Dona moja granica pucanja.

Jer, da sam sebi dozvolila da sednem i pustim misli da krenu ka njoj i ka svemu što ona simboliše – raspala bih se do najsitnijih komada. A taj „luksuz“ emocija još uvek ne mogu sebi da dopustim.

Godinu dana posle pada nadstrešnice i devet meseci nakon Donine smrti, još uvek ne smem da dozvolim da čovek u meni pretekne novinara u meni. Tamara Skrozza je to savršeno opisala rečima: „Koliko god novinar može da izdrži – čovek u njemu ne može.“

Čovek u meni još uvek ne sme da reaguje kao čovek, jer novinar u meni još ima posla.

To je izgovor, ali i jedini način da preživimo.

Da ostanemo normalni u ovoj duševnoj bolnici otvorenog tipa koju režim smatra državom i iz koje mi pokušavamo objektivno da izveštavamo.

Zato i dalje ne mogu da pišem ni o Doni, ni o tome šta za mene ljudski, duševno i mentalno predstavlja 1. novembar. Za sada mogu samo navesti činjenice. A one glase:

To je dan kada je režim Aleksandra Vučića ubio šesnaest mojih sugrađana.

Dan kada je moj grad postao masovna grobnica.

Dan kada se ogolila sva nečovečnost i monstruoznost ove vlasti.

Dan sa kojim se Aleksandar Vučić sprda pitajući da li se u Novom Sadu, na godišnjicu smrti 16 ljudi, organizuje „neka utakmica“.

Dan kada je Novi Sad prestao da bude grad Dunava, Petrovaradinske tvrđave i Zmaj Jovine ulice – i postao mesto zločina.

Dan kada je sat stao na 11.52 i više se nikada nije pomerio.

To je dan koji je zastrašujuće i nepovratno promenio živote svih nas.

I moj.

Ali još ne smem ni da pojmim koliko, sem što znam da je nepovratno.

Kao što znam da još imamo posla.

Da vratimo tuđi dug.

Da stignemo do pravde za njih šesnaestoro, stotine, hiljade…

I da preživimo ovaj suludi režim dovoljno dugo da svedočimo njegovom kraju.

E, tada. Tada ću napisati tekst o Doni.

(Nova.rs)