Docent na Fakultetu za pravne i poslovne studije dr Lazar Vrkatić u Novom Sadu i poslanik Pokreta slobodnih građana u SKupštini AP Vojvodine Radivoje Jovović uputio je otvoreno pismo (svojim) studentima, povodom godišnjice tragedije u Novom Sadu, kada je u padu nadstrešnice na rekonstruisanoj Železničkoj stanici poginulo 16 osoba, a jedna teško povređena.  

Prenosimo njegovo pismo u celini: 

Za pad nadstrešnice saznao sam dok sam držao predavanje iz Osnova sociologije. Predavao sam jednoj od najboljih studentskih grupa sa kojom sam imao čast da radim. Tema o kojoj se pričalo bila je „Država i politika“. Primetio sam da se grupa u jednom trenutku uzmuvala, pomislivši u sebi kako ih uvek pomalo „izgubim“ kad se dođe do teme politike. Napravio sam pauzu i saznao šta se ustvari dogodilo, a dogodilo se na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Pauza nikada nije završena, počela je borba.

Kasnije će ti isti ljudi iz studentskih klupa pokazati da ih politika itekako zanima. Da razumeju zašto je ona tako važna, i da sama po sebi nije ni čista ni prljava, već da će biti tačno onakva kakvi su ljudi koji se njome bave. Ti studenti će održati čas iz razumevanja veze između politike, pravde, i lične žrtve.

Mladi ljudi koji, pre svega – i bez obzira na važnost politike – treba da putuju i prave greške i gluposti, da vole i da budu voljeni, a da im među najvećim nervozama bude ona predispitna, suočiće se sa pendrekom, hapšenjima, Informerom, i strahovima kakvim bi mnogi od starijih podlegli. I ma koliko god želeo da mislim da sam im bar malo pomogao da postanu bolji i svesniji ljudi prenetim znanjem i stavom, oni su meni uzvratili mnogostruko.

Oni su držali blokadu suda koja je toliko značila za oslobođenje mojih prijatelja sa Klise. Oni su držali raskrsnice, između ostalog, onu kod Futoške. Oni su vodili proteste, držali govore, smrzavali se, delili loša energetska pića i teške trenutke. 

Kako trenutno stvari stoje, neću moći da budem zajedno sa njima na godišnjicu zločina, i da kao ljudi, u solidarnosti i podršci, podelimo tešku emociju koja nas je ophrvala godinu dana ranije. Neću, jer je izvršna vlast okupirala sudsku – o čemu je trebalo da pričamo nakon nikad završene pauze. 

Ipak, čas je održan. Održali su ga moji i drugi studenti, zajedno sa desetinama hiljada drugih ljudi poturili su svoja pleća, izgubili sigurnost, slobodu, poslove, duševni i fizički mir.

Ovde ne pričam ni o listama ni o organizacijama, niti započinjem večite rasprave o sujetama ko će se gde kandidovati. Ne pričam ni o ideologijama – ma koliko mi one bile važne. Ne pričam ni o ubačenima, ni o greškama, pa čak ni o uspesima.

Govorim o tome da onaj ko je spreman da gine, da svoju vernost borbi dokaže kroz vrlo fizičku muku, ima – sve i kad se ne slažemo – svo moje lično poverenje, dok ja zadržavam svako pravo da kao građanin, profesor, pa i kao opozicioni političar, tim istim ljudima uputim konstruktivnu kritiku, mišljenje, znanje. A to se ne radi javnim prepucavanjima već ljudskim razgovorima.

Javno, imam samo ovo da kažem. Hvala im na svoj dosadašnjoj borbi. Biće još mnogo teških trenutaka, ali, kao što bi Gandalf rekao Bilbu, imaćete i vi pokoju zanimljivu priču svojim unucima da ispričate. 

(Autonomija)