Vučić zadovoljno trlja bradu.

Stranački organizovanoj opoziciji banditskom Vučićevom režimu iz voajerske pozicije može se naći stotinu mana. Pogotovo joj mane nalaze oni koji su verbalno ’protiv nepodnošljivog lopovskog režima’ ali se klone bilo kakvog stranačlog aktivizma, jer je ’politika blato u kojem su svi isti’. Takvi bi iz fotelja hteli promene i bolji život, koji treba na tacni da im donese opozicija a da oni lično ne žrtvuju svoj komoditet i pravo na kritiku ’sterilne opozicije’. Pri tome je kritika opozicije – ovakve kakva je, Srbija nema bolju niti njezini kritičari pokazuju spremnost da organizuju bolju i delotvorniju – često oštrija od kritike režima. Voajerskom kritikom opocionih stranaka Vučić može biti više nego zadovoljan, jer mu kao naručena obilato ide na ruku. U čuvanju vlasti pomaže mu skoro koliko i njegova gebelsovska propaganda.

Voajerska kritika opozicije rezignira i pasivizira veliki broj politički neopredeljenih građana (jer je eto u Srbiji sve isto, i banditski režim i opozicija koja se ’bori samo da preuzme vlast i zadovolji lične interese’). Kud veće pomoći Vučiću da sačuva vlast, od kritike opozicije pogotovo ako dolazi iz tzv. opozicionog miljea.

Oportunisti i komformisti koji olako, takoreći sa guštom, kritikuju Vučićevu opoziciju nisu spremni da lično ugaze u političko polje i stranačkim aktivizmom pomognu demokratizaciju Srbije. Nisu spremni za ulazak u političko blato – koje, ne zaboravimo, proizvodi Vučić kao modus operandi autokratske vladavine – jer to podrazumeva žrtvovanje ličnog komoditeta i spremnost na prolazak kroz režimske šikane sebe i porodice.

Razloga za razložnu kritiku opozicije bez sumnje ima. Glavni i osnovni je što većina opozicionih stranaka – ne sve – nedovoljno kritički problematizuje nacionalizam, klerikalizam i anahroni konzervativizam koji sprečavaju bilo kakvu transformaciju Srbije u demokratsko uređeno društvo. Malo je opozicionih stranaka – pa i medija koji nisu pod režimskom kontrolom – spremno da kritički problematizuje ideologiju zla i ratnog zločinstva iz devedesetih (ta mračna bagaža se u Srbiji još takoreći zakatančeno drži pod tepihom kako kod vladajućih baštinika zločinačke i ratne ideologije, tako i kod dobrog dela opozicije). Dok se radikalno ne raskrsti sa ideologijom zla i zločinstva iz devedesetih, nije moguća uljuđena demokratska Srbija. Kritičari opozicije – izuzimajući mali broj građanski prosvećenih organizacija i javnih ličnosti – taj preko potrebni aspekt kritike opozicije uglavnom ignorišu. Ne bi je l’da hteli da budu ’protiv Srba i Srbije’. Manje više svi su – kao i većina opozicionih stranaka – nedavači davno izgubljenog Kosova, nedavači Republike Srpske (kazamat u kojem vladaju korpumpirani kleronacionalisti iz kojeg se masovno iseljava ne samo mlad svet), nedavači ’srpskih svetinja’ u Crnoj Gori koji nakon litijaškog osvajanja vlasti četnikuju Crnu Goru… Oko tih ’zavetnih odrednica’ u Srbiji vlada takoreći konsenzus vlasti i većine opozicije. Da li nažalost i značajnog dela pobunjenih studenata, čija pobuna od ohrabrujućeg početnog proliberalnog i proevropskog određenja – biciklalo se do Strazbura i pešačilo do Brisela, ključnih toponima Evropske unije – klizi ka desnici i litijašenju?

Tačno je da su studenti na fascinantan način aktivirali veliku energiju građana ka pobuni protiv katastrofalnog režima – protiv njegovog lopovluka i pljački koji su prevršili svaku meru tako da ugrožavaju živote građana. Na početnim (najuzbudljivijim) skupovima sem državnih i zastava pojedinih fakulteta i univerziteta nije bilo drugih zastava. Dominirale su neverovatno inventivne parole i protestni slogani. Vremnom su se pojavile ikone svetaca, krstovi u kolonama koje pešače a bilo je čak i kađenja pešaka tamjanom. Pri tome su zastave EU proterane još na početku skupova. Opozicija nije sveta krava kojoj se ništa ne može spočitavati, ali koliko god studentski protesti bili mesecima veličanstveni takođe nisu sveta krava kojoj se ništa dobronamerno ne može savetovati. Studentska pobuna je dragocena, ali zbog neiskustva naravno da ima grešaka. Da li je u redu radikalno se distancirati od opozicije, nevladinih organizacija i građanskih prodemokratskih aktivista (recimo od vrlo ozbiljnog i kritički dragoceno važnog Proglasa)? Je li u redu početno distanciranje od politike – a sama pobuna je politika sama po sebi – a pri tome isticati stav da žele promenu ne vlasti, nego sistema? Je li to protivrečno? Ovo poslednje – promena sistema – suštinski je vrlo bitno, ključno za obolelu Srbiju, ali je neizvodljivo bez jasnog političkog angažovanja svih demokratskih potencijala Srbije.

Prvo studentsko isticanje političkih zahteva – zahtev za vanrednim parlamentarnim izborima na Vidovdanskom sudentskom protestu u Beogradu – obeležen je davanjem počasti notornom desničaru Milu Lomparu (koji je promovisao nedavno objavljenu zbirku poezije ratnog zločinca Radovana Karadžića), da desničari i promoviše nastavk borbe za tzv. ’integralno srpstvo’, što je Srbiju i Srbe – i susedne narode na prostoru bivše SFRJ – dugoročno ojadilo.

Pobunjeni studenti heterogena su ideološka skupina (kao i njihovi profesori) što je prirodno, ali se ne može zanemariti da njihove manifestacije pomalo gube karakter građanske pobune i sve više liče na litije (’ne damo svetinje’).

Kad se govori o tome kako izaći na izbore u Srbiji kad budu raspisani, sve to treba imati u vidu. Svi referendumski stati uz samo jednu (studentsku listu) ili u možda dve opozicione kolone? Nema sumnje da će desničarska i levo liberalna imena na studentskoj listi pasivizirati ne mali broj pro desnih i pro levoliberlanih glasača. U tom smislu razumni su pozivi opozicionih stranka da se sa studentima vrše konsultacije, što se studenti uporno ignorišu.

Ne mogu se ignorisati, još manje sprdati se i potcenjivati značajan trud i lične žrtve opozicionih stranačkih aktivista, koji su bili – i još su – meta brutalnih režimskih hajki i satanizacija. Podlom hajkom protiv opozicije i njezinih najaktivnijih članova režim je uspeo da ogadi opoziciju kod manipulisanog sveta koji naseda na režimske podvale. Zaslugom režima stvoren je nezaslužen odijum javnosti prema postojećoj opoziciji, na koji je nasela i studentska pobuna ignorišući lične žrtve i šikane kroz koje je opozicija prolazila i prolazi. Što ne znači da opozicija nije grešila i da ne greši, ali ne toliko da se sve njezino an blok svrstava u jalovost i treš, u blato i mutljag kojeg se kao od kužnog mesta treba kloniti. Moralisanje komformista i oportunista prema opoziciji, njezino javno osporavanje kao da je naručeno od Vučića.

Logično je da opozicione partije ne mogu niti treba da se liše svog subjektiviteta i uloženog višegodišnjeg napora i podnesenih žrtava. Naravno da među njima ima slabosti i grešaka – naveli smo najvažnije, suštinske – ali nije moralno da je pored režima cipelare i voajeri koji u svemu bespotrebno obogotvoruju studentsku pobunu. Nju treba podržavati, ali i dobronameno ukazivati na njezine greške, što se bez valjanih razloga smatra neoportunim.

S obzirom na verovatnu ideološki raznoliku strukturu ličnosti na izbornoj studentskoj listi – moguće međusobno isključivih stavova – doći će do apstinencije različito opredeljenih građana na izborima. Zato je logično da se na izbore izađe sa dve liste usmerene ka istom cilju – pobedi banditskog režima. Jedna lista studenata, druga opoziciona – ona koja zagovara evropske vrednosti i integracije koja će motivisati levoliberalne glasače kojih ipak nije malo, da izađu na izbore. Desničarska opozicija mislim da će na studentskojn listi imati dosta za njih prihvatljivih imena da izađu na izbore. Osim toga postoji još jedan razlog da opozicija (po mogućnosti objedinjena) izađe na izbor sa svojom listom. Nije moralno da kandidati sa studentske liste – oni koji se ’nisu ukaljali u politici’ – koji su na agoniju Srbije gledali oportuno sa distance – zauzmu mesta u ’privremenom skupštinskom sazivu’ koji će formirati oročenu Vladu do slobodnih izbora, a da hrabri stranački aktivisti koji su trpeli klevete i šikane, koji su se bukvalno tukli sa režimom i njegovim represivnim aparatom ostanu bez bilo kakve funkcije u mogućem prvom postvučićevskom periodu.

Krajnje je štetno i nepromišljeno ostrviti se na opozicione partije uprkos njihovih slabosti. U postojećoj situaciji najrazumnije rešenje je komunikacija studenta i opozicije i nalaženja najoptimalnijeg rešenja (možda dve izborne liste, studentska sa imenima koji oni nominuju) i opoziciona levoliberalna proevropska, koju treba da formiraju opozicione stranke takve ideološke profilacije. Sve ostalo, naročito cipelarenje opozicije, Vučiću itekako ide na ruku. Ne treba mu pričinjavati zadovoljstvo napadajući opoziciju, suludo je time ga častiti.

(Autonomija)