Pre dve sedmice predsednik Srbije je dodao još jednu državu u svoju tabloidnu verziju antisrpske Osovine zla. Ekskluzivnom klubu neprijateljskih zemalja, sada je uz Hrvatsku, Albaniju i Kosovo, dodata i – Slovenija. Dakle, osovina je Ljubljana – Zagreb – Priština – Tirana, a predsednik države nije isključio da će se ovom savezu priključiti i Bugarska. Otkud Slovenija na tako istaknutom mestu uz dežurne ’neprijatelje’ iz regiona? Formalni osnov za zabrinutost je uspostavljanje vojne saradnje Slovenije i Hrvatske, dakle zemalja koje se već nalaze u vojnom NATO savezu. Možda je ova bojazan našeg predsednika neosnovana, međutim, već površna analiza unutrašnje i spoljne politike Slovenije i Srbije ukazuje na potpuno suprotne vrednosne i principijelne osnove na kojima se one zasnivaju. Čak i bez neposrednog povoda za sukob, čini se da između današnje Slovenije i Srbije ne može biti saglasja ni razumevanja.

Na primer, Slovenija je prva zemlja EU koja je zbog genocida u Gazi proglasila embargo na izvoz oružja Izraelu, dok se predsednik Vučić pre nekoliko meseci hvalio da je Srbija jedina zemlja u Evropi koja snabdeva Izrael oružjem. Takođe, Slovenija je jedna od prvih evropskih zemalja koje su priznale palestinsku državu, dakle mnogo pre sadašnjeg trenda u kojem pojedinačne zemlje olakšavaju savest priznanjem Palestine. A naš predsednik se svojevremeno sa tzv. Trampove hoklice u Beloj kući obavezao da ambasadu Srbije premesti iz Tel Aviva u Jerusalim. Srbija bi time de fakto priznala izraelski suverenitet nad Jerusalimom, što je do sada učinilo svega nekoliko (ucenjenih) latinoameričkih zemalja pod Trampovim pritiskom. Iako je sve bilo overeno, potpisano od strane predsednika i propisano rokovima, Srbija to na sreću do danas nije učinila.

U kontekstu ukrajinskog rata, Slovenija je bila među prvim evropskim zemljama koje su uputile vojnu pomoć i naoružanje Ukrajini. Srbija je, potpuno suprotno, jedina evropska zemlja koja nije uvela sankcije agresorskoj Rusiji, a srpski predsednik je, uz slovačkog premijera Fica, bio jedini evropski državnik, koji se pojavio na vojnoj paradi u Moskvi 9. maja ove godine. Naša država se u dve najozbiljnije krize na planeti u poslednjih nekoliko godina dosledno i uporno svrstavala na stranu agresora i počinioca ratnih zločina. Gledajući prizore razaranja, smrti i genocida koji se odvija u Gazi možemo biti sigurni da smo za tu destrukciju i stotine hiljada mrtvih i mi dali svoj mali doprinos.

Diplomatija Titove nesvrstane Jugoslavije je svojevremeno bila podjednako kritična prema američkoj intervenciji u Vijetnamu i agresiji SSSR-a u Čehoslovačkoj, takođe, sa Izraelom je, prekinula diplomatske odnose još 1967. Nesvrstanost nije značila neopredeljenost u spoljnoj politici, naprotiv, podrazumevala je aktivno zauzimanje stavova po svim pitanjima spoljne politike. Nešto od ovog etičkog rezonovanja u spoljnim odnosima prepoznaje se u politici Slovenije, vrednosni antipod te politike je ono što radi srpska diplomatija u vreme aktuelnog režima.

Krajem osamdesetih godina prošlog veka tzv. uža Srbija je bila na oko 52 posto slovenačkog bruto nacionalnog dohotka (per capita), Vojvodina je bila na 60 posto. Jedan od argumenata tzv. antibirokratske revolucije, a i ranije opšte mesto u rezonovanju rukovodstva SR Srbije tokom sedamdesetih i osamdesetih godina bilo je da je relativni prosperitet Slovenije dolazio od stečenih ’monopolskih’ pozicija unutar SFRJ. Naime, cene sirovina i energenata bile su kontrolisane od savezne vlade, dok to nije bio slučaj sa cenama finalnih proizvoda, što je išlo u prilog industrijski razvijenim republikama. Uz to Slovenci su imali blagodet ogromnog jugoslovenskog tržišta gde su mogli da plasiraju svoje proizvode.

Niko ne spori da je u ovoj kritici bilo mnogo istine i da je nešto trebalo menjati. Miloševićev trgovinski embargo Sloveniji bio je budalasti način da se ove anomalije koje su postojale na unutrašnjem tržištu nekako poravnaju. Nepromišljeni embargo je samo ubrzao raspad zajedničke države, a Srbija je posle nekoliko ratova u kojima (ni)je učestvovala konačno mogla da koristi svoje sirovine, energente i resurse po sopstvenom nahođenju. Bilans ove ekonomske emancipacije je poražavajući, naime, prošle godine je Republika Srbija bila na oko 39 procenata slovenačkog BNP (p.c.), odnos je dakle drastično nepovoljniji nego što je to bio slučaj u vreme kada je Srbija uvela pomenuti embargo Slovencima koji su je navodno eksploatisali.

Jedan od mojih prvih utisaka u Ljubljani bili su ljudi; naime, u odnosu na ostatak bivše Istočne Evrope Slovencima se na licu ne vidi da su prošli mučni period tranzicije: sredovečni ljudi ne nose na sebi tragove trauma i beznađa. Možda je to bila moja uobrazilja, ali podudara se sa činjenicom da je slovenački model tranzicije tokom devedesetih godina bio najmanje centralizovan i da je sprovođen postupno, dozirano i uz značajan uticaj sindikalno organizovanih radnika. Sistem je zapravo podrazumevao transformaciju samoupravnih radničkih saveta u model radničkog akcionarstva. U prvo vreme bio je ograničen upliv stranih investicija i MMF-a. Slovenija je uspevala da sačuva koncept socijalne države, a da ubrzano razvija tržišno privređivanje i industrijsku proizvodnju.

Na neki način, slovenačka tranzicija je u tom formativnom periodu i dalje čuvala model radničkog samoupravljanja kao obrazac prema kome se društvo i dalje ravnalo. Ukrupnjavanje kapitala je kasnije umanjilo značaj radničkog akcionarstva u Sloveniji, a sistem je postajao sve manje tipično slovenački, a sve više je nalikovao klasičnim zemljama kapitalizma. Ono što je ostalo kao trajna opredeljenost to su funkcije države blagostanja, besplatno školovanje (koje i danas važi i za sve građane bivših jugoslovenskih republika), zdravstvo i puni paket radničkog zaštitnog zakonodavstva. Može biti zanimljivo za nas u Srbiji, da se u Sloveniji ovih dana raspravlja o zakonskoj obavezi isplate tzv. božičnice, naime trinaeste plate u visini minimalne zagarantovane plate u toj zemlji (639 evra), uz to poslodavci su dužni da radnicima plate i godišnji regres od blizu 1,300 evra. Prosečna plata je oko 1,500 evra.

U Sloveniji je od 2022. godine na vlasti koalicija partija socijalno-liberalnih, zelenih, socijal-demokratskih i levih ideoloških profila. U ideološkom spektrumu u Srbiji bi to odgovaralo Zeleno-levom frontu, koji je na prethodnim izborima jedva prelazio izborni cenzus u glasačkom telu. Za razliku od Slovenije, Srbija je iskusila dugotrajne ratove i najbrutalnije modele privatizacije koji su bez milosti razarali društveni i ekonomski kontekst poretka. Tabloidni pseudokonzervativni hejterski populizam, korupcija i bezakonje aktuelnog režima ukazuje se kao očekivano ishodište takvih tendencija, pogotovo danas u epohi globalnog populizma. Studentska pobuna, međutim, ukazuje da projekcije razvoja jednog društva nisu i ne treba da budu fatalistički zapisane u kamenu.

Najbolji i najprogresivniji segmenti ovog protesta, naročito u onom periodu pre vidovdanskog prizivanja mraka identitetskih politika, potvrđuju da srbijansko društvo još uvek i uprkos svemu ima resurse i pamet da društveni i politički život vrati u okvire racionalnog, odgovornog i etičkog promišljanja. Ako ništa drugo, materijala za društveno učenje kroz neuspeh i stranputice imamo na pretek. Takođe, umesto regionalne surevnjivosti i fabrikovanja neprijateljstva, trebalo bi se možda ugledati na određene aspekte slovenačkog modela razvoja.

(Peščanik, foto: Pixabay)