Milivoje, na komemoraciji povodom smrti naše zajedničke mentorke rekli ste da osećate veliku odgovornost i da Vam je čast što tolike cipele treba da nosite.

Nositi njene cipele ne znači samo naučni i nastavni rad, u čemu možemo steći i preneti sve svoje znanje, veštine ili talenat. Znači etičnost u pristupu (primenjenoj) lingvistici i nastavi i takav (mentorski) rad sa studentima/kinjama da je nastavnik/ca prisutan/na u svakom trenutku na način da ne ugrozi samostalnost studenta/kinje već da joj doprinese uz istvoremeno učenje od svih i najdublje uvažavanje svake osobe i kada se s njom ne slažemo. To je najlepši i ujedno najdelikatniji deo iskustva nošenja profesorkinih cipela.

Sigurna sam u to da ona ni u jednoj situaciji ne bi pozvala policiju radi zaštite (od) studenata. Bilo da se slagala s njihovim delovanjem ili ne, dala bi sve od sebe da ispoštuje njihovu inicijativu i bila bi uz njih. Otkako je desetoro studenata Fakulteta odlaskom iz zemlje izbeglo neosnovano pritvaranje ili su pritvoreni, uloga dekana koji nosi cipele uzora kakav je ona bila bila je da uradi sve, po cenu rizikovanja ostanka bez posla, da se zaustavi gonjenje tih mladih ljudi i da, ako ne uspe u tome, njegova uloga bila bi da stoji ispred suda ili ispred zatvora dok svi ne budu pušteni, jer bi ona uradila sve da budu. Takođe, Vaš potpis nije bio ni na jednom zajedničkom pismu dela dekana/ki fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, kojim su pozivali na ispunjenje prvobitnih studentskih zahteva, ni onih kojim  su pozivali da se ne vrši nasilje nad studentima/kinjama i učesnicima/am protesta. Vi ste ga juče i prekjuče inicirali.

Kad sam videla da prekjuče nije postupljeno po zahtevima studenata/kinja, odlučila sam da Vam se, ako ni juče ne bude, na ovaj način obratim. Postupanje dela zaposlenih Filozofskog fakulteta i Vašeg uticalo je na to da donesem odluku da dok sam živa više ne uđem u zgradu Fakulteta, iako je to jedina ustanova u ovoj zemlji koju 28 godina osećam kao svoju kuću, imajući u vidu znanje i iskustvo koje sam stekla studirajući u njoj i kasnije učeći na doktorskim rodnim studijama, koje je takođe inicirala jedna od nastavnica s našeg fakulteta i s našeg odseka, i čija je prva koordinatorka bila naš zajednička mentorka, i sve, što sam uz podršku fakulteta, zajedno s kolegama/nicama, kao apsloventkinja i nakon osnovnih studija uspela da doprinesem u vezi s unapređenjem uslova studiranja i, u stručnom delu jednakosti svih u javnom govoru uz profesorkino mentorstvo ili učešće od 2002. do njene smrti 2023.

Sinoć, dok sam gledala scene nasilja ispred Fakulteta, potiskivanje ljudi „zbog njihove bezbednosti“ i neprepoznavanje ko je tu zbog koga, počela sam da se gušim, imala sam napad panike, imala sam ga i preksinoć. Povratila me je spoznaja da ljudi koji se plaše biraju nasilje za razrešenje komunikacijske situacije u kojoj su, a život me je naučio da je strah robija i ubica svega onoga što je ljudsko u nama. Žao mi je što ste ste odlučili da reagujete na ovaj način. Neće sutra biti važno da li Vam je neko sugerisao ili naložio da tako postupite, policija je u Fakultet ušla na Vaš poziv I tukla je ljude ispred njega bez Vaše reakcije da to ne rade. Odgovornost za to isključivo je Vaša.

U vezi s tim ko je tu zbog koga. Vaša uloga na fakultetu ugovorena je u skladu sa Zakonom o radu, koji se u svakom trenutku može prekinuti. Fakulteti i škole postoje zbog studenata/kinja i učenika/ca, kao što bilo koja druga javna služba postoji zbog ljudi koji joj se obraćaju. Studenti/kinje, učenici/e ili korisnici/e usluga bilo koje službe su vodeći vlasnici bilo kog procesa u vezi s tim službama bez obzira na to ko ulaže novac u te procese. U slučaju fakulteta, ulažu ga poreski obveznici/e i porodice studenata, tako da Fakultet, s obzirom na to da je deo jedne autonomne celine, zapravo ima obavezu da odgovara pre svega stuentima i ljudima koji ga plaćanjem poreza finansiraju. Kad država služi ljudima, odgovara se državi. Kad bilo koji društveni segment ugrožava život i bezbednost ljudima, javne službe, među kojima su i fakulteti, u obavezi su da na to reaguju u skladu s razlozima zbog kojih postoje ukoliko zakon ne postoji. Ovde, srećom, postoji.

Ne znam šta je Vaš plan u vezi s budućnošću. Ako Vam i formalni okvir i dozvoli da ostanete na funkciji dekana, Vi ste to preksinoć prestali da budete svojom odlukom da se ugrozi njegova autonomija, da se nasilno postupi prema studentima i da se delu Vaših kolegnica i kolega zabrani prilaz radnom mestu, u čijem je stvaranju decenijama naša zajednička mentorka učestvovala ili je time koordinirala, prestali biti. Nadam se da ćete shodno tome s(a)vesno postupiti.

Odgovor na ovo pismo nije (mi) potreban. Potrebni su (mi) postupci koji će pokazati stvarnu nameru da se suočite s posledicama štete koju ste uzrokovali Fakultetu, studentima/kinjama, kolegama/nicama i svima nama koji smo u njegov razvoj ulagali i ulažemo.

 Uz uvažavanje,

U Žablju, 28. avgusta 2025.

mr Mllica Mima Ružičić-Novković, lingvistkinja i aktivstkinja za ljudska prava

(Autonomija/Facebook)