Piše: prof. dr Vladimir Mihić, Filozofski fakultet u Novom Sadu

Petak, 1. 11. 2024. godine. Vreme, negde oko 13h. Vozim Nikolu na njegov čas i usput slušam radio (021, naravno). Voditelj čita vest da se na Železničkoj stanici srušila neka nadstrešnica. Niko još ništa ne zna. Niko još ne shvata razmere užasa koji se desio. Ostavio sam Nikolu na Detelinari i krenuo prema stanici, da vidim da li mogu da shvatim šta se desilo… da pomognem?! Prolazim pored stanice, skrećem na Bulevar. Puno policije, ali ulice su još prohodne. Zovem Ivanu… ne javlja se. Znam da je počeo seminar i da je odavno trebala da je u Beogradu, voz je krenuo još u 10h. Ali, voleo bih da se javi, da budem siguran da je tako. Zove me malo kasnije. Stigli su oko 11h, ne zna ništa o nadstrešnici. Dogovaramo kako će se vratiti, sada izvesno iz Petrovaradina, ako vozovi uopšte budu saobraćali. Vraćam se po Nikolu i idem kući. Počinje horor film u kome Novosađani, ali i drugi stanovnici Srbije, žive devet meseci.

Broje se mrtvi, zvaničnici daju nemušte izjave, niko od nas još ne shvata da će od onih koji su se u 11.52 našli ispod nadstrešnice samo jedna hrabra žena preživeti. Poginulih je, kažu, osam… ne, devet… na kraju četrnaest, pa posle par dana petnaest, i onda, mesecima posle, šesnaest.

Iste večeri, studenti iz STAV-a zovu na Trg. Par desetina ljudi, svi u šoku i neverici. Postaje jasno da ovo nije tragedija, nego ubistvo. Po drugi put pompezno otvorena stanica, ubila je 16 ljudi u sekundi. Novi Sad dobija ranu koja još nije zacelila, a pitanje i da li će ikada. Četiri dana kasnije, na dan prvog velikog protesta u Novom Sadu, iz nemoći i besa, pišem mail rektoru, prorektorima i svim dekanima Univerziteta u Novom Sadu.

Molim i apelujem da novosadski univerzitet stane. Da sve svoje aktivnosti zaustavi. Da zahteva ostavke bivšeg gradonačelnika, a u tom trenutku premijera Srbije i aktuelnog gradonačelnika. Ima li išta smislenije od toga? I ima li išta logičnije od toga da taj zahtev dođe iz Novog Sada i iz akademske zajednice, suviše tihe i servilne godinama unazad. Odgovora nema, muk… Jedino par oštrih pogleda i preko izaslanika upućenih poruka zgražavanja što sam se ja, tako nebitan, usudio da pozivam DEKANE i REKTORA na neku, bilo kakvu reakciju. Nastava i dalje traje, a svaki čas počinjemo podsećanjem na nastradale, da se ne zaboravi, kao što su se zaboravili Ribnikar, Dubona, Malo Orašje, helikopter, Savamala…

I onda… prvo FDU, Hemijski, Filozofski fakultet. Beograd polako staje. Drugog decembra, staje i naš fakultet, pa Akademija, Pravni, FTN… Uskoro, staje cela akademska zajednica. Fakulteti su u blokadi! Četiri smislena zahteva dolaze iz usta onih koje smo svi otpisali kao nezainteresovane, neinformisane, suviše opijene društvenim mrežama, mi, kada već nismo stali ispred, stajemo uz njih.

Vrlo brzo, vidimo kako fakulteti mogu i moraju da izgledaju. Sinergija profesorskog iskustva i mladalačke energije. Filmovi, predstave, radionice heklanja, književni klubovi, druženje studenata i profesora, društvene igre za koje nikada nisam ni čuo. Tim za psihološku podršku, divne studentkinje psihologije. Fakulteti žive! Obrazovanje u svom najčistijem vidu. Mi obrazujemo mlade, a oni, ponekad i više, obrazuju nas. Ponosan sam na sve moje studente, vidim da sam bio nefer prema njima. Slušali su, naučili, proširili svoja iskustva i svoje vidike i vrlo brzo shvatam da je sasvim u redu pratiti njihove ideje.

Da, nekada malo zalutaju, nekada bude haos na ulici, mostu, raskrsnici. Nekada besmisleno blokiramo raskrsnice kojima inače niko ne prolazi. Ali, svi smo na ulici, svi se družimo, ali i raspravljamo o bitnim pitanjima-kuda dalje, kako će se ovo završiti, šta ako…

Prolaze dani i meseci. Iz nekog, meni i danas neshvatljivog razloga, koleginice i kolege iz Slobodnog univerziteta imaju u mene dovoljno poverenja da napravim redarsku grupu profesora i saradnika, ispostaviće se jedna od najboljih stvari koju smo zajedno stvorili u ovih devet meseci. Brutalno prebijanje studentkinje Akademije, promptna ostavka koju smo čekali od 1.11., redarenje ispred SNS-a i građani koji bi preko nas da iskale svoj, opravdani, bes na jazbini iz koje su izmileli batinaši. Tri mosta, Kragujevac, petnaesti mart, zvučni top.

Par dana kasnije, koleginice i kolege sa Tehnološkog fakulteta organizuju trosatnu blokadu raskrsnice ispred fakulteta zbog svojih studentkinja koje su povređene (jednu dobro znam). Mi im pomažemo. Vest dolazi do nas – Vukašin nije izdržao. U prvom trenutku ne verujemo, postali smo, možda i previše, nepoverljivi ovih meseci. Šetnja do njegove škole i svađa sa vozačima kojima je bitno da baš tada i baš tu sada prođu… tu gde Vukašinovi nastavnici i drugari ostavljaju cveće, puštaju balone i plaču.

Prolaze meseci… Moja studentkinja, hrabra i snažna, na putu do Strazbura. Osećam roditeljsku anksioznost za nekoga ko nije moje dete, ne poslednji put. Strah za sve moje studente i studentkinje koje su ispred DIF-a i koji stoje ispred bezdušnog kordona, dan pred moj četrdeset osmi rođendan. Prvi maj, neko namerno uleće u kolonu koja ide po Bulevaru i, po prvi put, policija ga pušta bez ikakve prijave. Najava zla koji će uslediti. Četrnaest dana ispred suda, tu sam koliko mogu. Nedovoljno, znam. I opet briga za moju studentkinju koja, čini mi se, nikada ne ide kući, stalno je tu, hrabra i pametna. Sve razume. Da oni nisu teroristi, da su politički zatvorenici, da ako sada odustanemo, sutra neće biti ko da se bori za nas. Ne znam odakle ovim mladima tolika zrelost i istrajnost.

Meseci prolaze… Batinaši postaju junaci, pa onda i pomilovani heroji stranke. Užas! Isto veče vidim studentkinju kojoj je slomljena vilica par meseci pre toga. Hteo bih da joj nešto kažem, da se izvinim što nismo uradili dovoljno. Nemam snage. Počinju prvi ozbiljni udari na univerzitet, uprave se, jedna po jedna, slamaju pod naletom ucena. Uprave obećavaju i nama i studentima da je potrebno samo još ovo da uradimo, i pustiće nas na miru. Ali, svaki zahtev prati novi, teži, brutalniji, kao i u svakom ucenjivačkom odnosu. Krenite nastavu, počnite ispite, izbacite studente…

Pitam se, u sebi, a ponekad i naglas, da li blokade više štete studentima nego što im koriste? Da li možemo ovaj novi front da ojačamo na neki drugi način? Poražen sam sastancima na kojoj moje koleginice i kolege vređaju i ponižavaju svoje studente, likuju nad onim što oni procenjuju da je poraz studentskih ideja. Oni izlaze u suzama i pitaju nas kako je to moguće, čime su to zaslužili? Nemam odgovor.

Šokiran sam mržnjom koju neki profesori šire, a sve zato što su studenti ogolili činjenicu da autoritet ne može počivati samo na tome što stavite ‘prof. dr’ ispred imena. Oni zahtevaju više, traže od nas da im budemo uzor, a ne dželati njihovog obrazovanja. Moje ime se sve češće spominje u tabloidima, objavljuju moju adresu i pozivaju da nas posete, prete i vređaju, nazivaju nas instruktorima studenata – terorista. Ponekad se smejem, ponekad sam besan, više zato što moj univerzitet ćuti. Muk, kao onaj 5.11. ‘Sami ste krivi, što niste ćutali kao mi. Niko vas ne bi dirao’. Ne mogu da ćutim, i kada bi to bilo pametnije. Ne mogu!

I dalje sam tu, umorniji nego ikada, borim se sa pesimizmom koji me nekada ophrva noću. Ali, onda odem na fakultet ili prosto izađem na ulicu. I sretnem neko nasmejano, mlado lice koje me pozdravi. Neke prepoznajem, neke ne. Kako njima da okrenem leđa? Kako, posle svega, da kažem ‘dosta ste se igrali, hajmo sada u klupe i da se pravimo da se ovih devet meseci nije desilo!’ Nikada više neće biti isto, niti sme da bude.

Nisu oni bezgrešni, nekada su previše besni, nekada previše mladalački zaneseni. Ali, šta bi univerzitet bio bez njih? Šta je moja nastava ako je niko ne sluša? Čemu moje iskustvo, ako nemam kome da ga prenesem? Oni i dalje obrazuju mene, a ja se trudim da nešto naučim njih. Da razumeju, da shvate šta se dešava oko njih. Da se bore, da ne ćute, kao što smo mi ćutali na sve nadstrešnice ovih 13, 20, 30 godina.

Na kraju, obraćam se direktno njima, na isti način kako sam to uradio u decembru na ovom istom mestu:

Drage studentkinje, dragi studenti, drage borkinje i borci za demokratiju!

Vi ste budućnost! Fakulteta, Univerziteta, Srbije, Evrope. Mi smo tu da vas podržimo, da vam pomognemo, da stanemo ispred vas kada to bude potrebno. Mi smo tu da zajedno gradimo novu stvarnost i ne odustajemo zbog nekih ljudi čiji je jedini cilj da zadrže svoje pozicije i svoje sitne privilegije! Tu sam za vas, kako god da se ovo završi. A kraj može biti samo jedan, u to sam uveren. Sva sila ovog režima se slila u pendreke i progone. To je kraj, nema dalje.

Izdržaćemo i ovaj udar, a onda kreiramo svet i univerzitet kako mi želimo. Nov, demokratski, svež, razigran i raspevan. NAŠ SVET, NAŠ UNIVERZITET, NAŠA, ZA SVE OTVORENA, SRBIJA! Tu smo, ne idemo nigde, stojimo uz vas dok god vi to želite i gde god vam trebamo. Vi ste naša budućnost i naša savest, hvala bam na tome!

JEDAN SVET JEDNA BORBA!“ 

(Nova, foto: Autonomija)