Na javnoj česmi u naselju Matija Huđi u Sremskoj Mitrovici, krajem prošlog meseca osvanula je mermerna spomen-ploča sa ugraviranim prizorom naoružanog dobrovoljca Vojske Republike Srpske. „Čoveku i borcu za nezaborav“, pišu lokalne Sremske novine. Reč je o mladiću iz ovog mitrovačkog naselja koji je pre trideset godina poginuo na ratištu u Podrinju kao pripadnik jedinice „Vukovi sa Drine“ Zvorničke brigade VRS.

Sremske novine ističu njegovo junaštvo u akciji „izvlačenja“ generala Ratka Mladića, osuđenog za genocid i najteže ratne zločine tokom rata u Bosni i Hercegovini, za šta mu je izrečena kazna doživotnog zatvora pred međunarodnim sudom.

Spomen-ploča je otkrivena 22. juna 2025. na inicijativu Udruženja veterana Srema. Prisustvovali su predstavnici Grada Sremska Mitrovica, Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, kao i bivši komandant „Vukova sa Drine“. Sveštenici su održali parastos, pevao je hor, zavijorile su se državne zastave.

Naizgled lokalna komemoracija, spomen-ploča je sastavni deo decenijske nacionalne politike koja svoje moralne i vojne poraze devedesetih prikriva mitovima o herojstvu, služeći se pritom zajedničkim javnim prostorom gde (re)konstruiše sećanje na oslobodilačke ratove. Naselje koje se prostire u okolini ove javne česme, naime, nosi ime po sremskom sindikalisti i heroju iz Drugog svetskog rata, Matiji Huđiju, lokalnom organizatoru otpora i čuvenog bekstva zarobljenika iz mitrovačkog zatvora, koga su po hapšenju ustaše držale u zloglasnom gradskom mučilištu, a zatim prebacile u Vukovar, gde je streljan 1941. godine. Umesto da napaja vrednosti zajedništva i solidarnosti, ukorenjene u žrtvama antifašističke borbe za slobodu i bratstvo među narodima, simbol te borbe instrumentalizovan je da pothranjuje mit o „herojima“ devedesetih kao kulisa za nacionalističke politike revizije istorije.

Sećanje u javnom prostoru nikada nije neutralno. Ono ne govori samo o prošlosti, već o vrednostima koje zajednica odlučuje da prenese budućim generacijama. Kada se ispisuju grafiti posvećeni osuđenim ratnim zločincima ili ploče sa simbolima paravojnih formacija, to nije izraz pijeteta – to je politička poruka. Poruka o tome ko su „naši“ heroji, ko zaslužuje slavu, a čija sećanja treba da budu zaboravljena ili iskrivljena. Tako javni prostor postaje bojno polje. Tamo gde se ulice i česme posvećuju jedinicama koje su učestvovale u ratnim zločinima, već je osvanula budućnost u kojoj je nasilje normalizovano, a zločin opravdan.

Militarizacija sećanja u savremenoj Srbiji ne odvija se samo kroz isticanje simbola rata kao što su oružje i uniforme – mada su i oni prisutni, kao na mitrovačkoj spomen-ploči sa ugraviranom puškom. Militarizam duboko prožima tkanje zajednice i odnose unutar nje: slavljenjem moći, hijerarhije, muškog heroizma i, iznad svega, rata kao sredstva rešavanja sukoba. U tom ključu, ratovi devedesetih nisu porazi, nisu moralna i istorijska katastrofa, već prerađene priče o hrabrosti i žrtvi. U tim pričama nema mesta za istinu o razorenim gradovima, raseljenim porodicama i masovnim grobnicama.

Na ploči piše da je mladić „hrabro pao za zemlju srpsku“. No ta formulacija ne označava geografsku realnost, već ideološki mit: „srpska zemlja“ kao večita teritorijalna aspiracija, bez obzira na međunarodne granice, na ljudsku cenu i etičke posledice. U toj konstrukciji, nacija se zamišlja kao večiti borac, stalno u pripravnosti, uvek spremna na rat i uvek bez stvarne odgovornosti.

Još jasniju poruku šalje ugravirani amblem Vojske Republike Srpske. U naselju u Srbiji, na javnoj česmi, osvanuo je simbol entitetske vojske iz Bosne i Hercegovine – vojske obeležene presudama za najteže ratne zločine, uključujući genocid. Brisanje granica između država, oslonjeno na zloćudne pretenzije, zamućuje granice između zločina i heroizma. Na simboličkom nivou, naselje Matija Huđi se mapira unutar jedne „duhovne teritorije“ srpstva u kojoj zakon, istina i iskustvo rata imaju sekundarni značaj. Na toj teritoriji, vlast i Crkva – postaju instrumenti istog narativa.

Uloga Srpske pravoslavne crkve u ovom događaju nije sporedna. Sveštenici i verski obred pretvaraju čin komemoracije u ritual državne ideologije. SPC se nikada nije odrekla učešća u osveštavanju oružja, u blagosiljanju zločinaca, u učvršćivanju poretka u kome je nacija iznad prava, a religija iznad istine. Na ovaj način se militarizam, nacionalizam, klerikalizam i država povezuju u jedno – u sistem u kome rat nije tragedija već sveta dužnost, a zločin nije pretnja već podvig.

Takvi spomenici ne služe pamćenju. Oni služe usmeravanju. Njihova poruka nije upućena prošlosti, već budućnosti u kojoj se zajednica oblikuje kroz mit, strah i poslušnost. Umesto da podstakne dijalog, spomen-ploča kodifikuje jedinu dozvoljenu istinu.

Zato nije svejedno što je baš česma – simbol svakodnevnog života, mesta okupljanja, susreta i osveženja – izabrana da nosi tu poruku. Voda oko koje se okupljaju komšije, sada je pečatirana slikom oružja i slavljenjem smrti. Sećanje na rat tako ulazi u stanove zajedno sa vodom – svakodnevno, neopaženo, ali duboko. Pretnja izopštenjem nelojalnih kritičara podvučen je potpisom na spomen-ploči: „Zahvalni Mitrovčani“. Ko su oni? Da li ih je neko pitao za saglasnost ili je ona podrazumevana u režimu koji građane drži kao taoce lažne prošlosti?

Zbog razmera nametnutog zaborava i zloupotrebe – ali i zbog budućnosti generacija koje u takvoj sredini rastu – vredi se podsetiti gde su zapravo vođene borbe u kojima je navodno učestvovao mladić sa spomen-ploče u naselju Matija Huđi, i šta je iza tih borbi ostalo.

Opsada Vukovara 1991. godine trajala je 87 dana. Tokom nje poginulo je oko 3.000 ljudi, među njima više od 1.800 civila. Nakon što je grad pao, oko 20.000 stanovnika je raseljeno, a zarobljenici iz vukovarske bolnice – ranjenici i civili – odvedeni su na obližnju farmu Ovčara, gde je masakrirano oko 260 ljudi. Više od 2.000 preživelih zatvorenika sprovedeno je u logore na teritoriji Srbije – uključujući i zatvor u Sremskoj Mitrovici, koji je tada korišćen kao improvizovani sabirni centar. Tamo su zadržavani mesecima, uz dokumentovano fizičko i psihičko zlostavljanje i smrt najmanje dvadeset petoro ljudi.

Dok se rat rasplamsavao u Vukovaru, u Vojvodini je tokom 1990-ih ubijeno 25 osoba, a između 35.000 i 40.000 Hrvata bilo je primorano da napusti svoje kuće. Do danas se gotovo niko od prognanih nije vratio u svoj rodni kraj, što svedoči o dubokim posledicama kampanje etničkog čišćenja i dugotrajnoj nepravdi o kojoj se ne govori.

Nakon toga, u Bosni i Hercegovini, Vojska Republike Srpske, i njen Drinski korpus sa bazom u Vlasenici, izvodili su operacije na prostoru od Zvornika do Žepe, uključujući najzloglasniju – operaciju „Krivaja ‘95“. Tog jula, jedinice su ušle u Srebrenicu. U danima koji su usledili, ubijeno je više od 8.000 muškaraca i dečaka. Taj zločin je međunarodni sud kvalifikovao kao genocid.

Jedinicom „Vukova sa Drine“, čiji se znak sada nalazi na spomen-ploči u Sremskoj Mitrovici, komandovao je general Milenko Živanović. Upravo on je 1. jula 2025. oslobođen optužbi pred Višim sudom u Beogradu. Ni u toj sudskoj odluci, kao ni na spomen-ploči pričvršćenoj na javnu česmu u Sremskoj Mitrovici, ne pominju se civilne žrtve, ni planovi o progonima, ni Ovčara, ni Srebrenica. Samo „borba“, samo „naši“.

Zato česma u naselju Matija Huđi više nije samo izvor vode – pridružena je glavnom toku poricanja. Tu se više ne nalazi osvežavanje kolektivnog pamćenja, već ispiranje činjenica. Na mermernoj ploči ogleda se ideologija koja diktira da zločini budu na ponos, a istorija sredstvo mobilisanja lojalnosti režimu.

Ako se s tim pomirimo, ako ćutimo – postaje to i naša odgovornost.

Autorka je savetnica za rodna pitanja i humanitarna radnica.

(Peščanik/Foto: RFE)