Agonija Novog Sada

Zabrinjavajuće vesti iz Novog Sada. Odgovorni stranački lideri optužuju jedni druge da kupuju odbornike. O nekoj novoj viziji grada, niko ni reč da pomene. Nikoga to zapravo i ne zanima. Svi pričaju samo o novcu, o upravljanju javnim preduzećima. Ne zanima me previše koja će partija biti na vlasti u gradu – jer je u višestranačkom sistemu, na kraju krajeva, promena vlasti pre ili kasnije neizbežna – brine me krajnje nizak nivo, ordinarna primitivnost, ispraznost i samociljnost borbe za vlast. Najviše me nervira to što lideri, bez obzira na to iz koje stranke, uopšte ne vode računa o dostojanstvu grada, o dostojanstvu koje bi baš oni morali da čuvaju. Novine pišu, vidim, o svojevrsnoj agoniji Novog Sada.

Matoš i čardaš

Čitam putopisnu prozu Antuna Gustava Matoša, prozne otiske njegovog doživljaja hrvatskog primorja. Uoči Prvog svetskog rata na Rijeci se oseća, ikao Hrvat, strancem. Sav zgrožen piše o tome da je hrvatsko primorje preplavljeno venecijanskim umetničkim kičerajem, latinskim epigonizmom. A na Rijeci, piše Matoš, dominira mađarski imperijalizam. Beži glavom bez obzira iz tog primorskog grada i dok beži, ježi se melodije mađarskog čardaša.

O čemu treba ćutati, a o čemu govoriti

Postoje stvari, o kojima treba ćutati. I ta tišina se nadaleko čuje. Postoje stvari, međutim, o kojima se mora govoriti, jer bi se ćutanje o tim stvarima moglo protumačiti i kao razdragani grohotan smeh. Međutim, u poslednje vreme je i to izgubilo svoje jednoznačno značenje. Sve je više onih koji se legitimišu na taj način što se javno povlače u ćutanje, dok u sebi i te kako psuju. Psuju, dakle, i vidu razdraganog smeha.

Stojeći pred nevidljivim prozorom

Ovih septembarskih dana na neki način ponovo je dobio na značaju jedan skoro već zaboravljeni događaj iz 1991. godine – novosadski Prozor, koji su mnogi nazvali prvim organizovanim otporom novosadskih intelektualaca. Prelistavajući svoju knjigu Vitgenštajnov razboj vidim da sam pisao o tim danima, ali taj tekst nije objavljen u Novom Sadu, ni na mađarskom, ni na srpskom. Publikovan je u Borbi, a tekst je u celini, kao knjigu, objavilo beogradsko Vreme na srpskom. Na mađarskom je svetlost dana ugledao kod budimpeštanskog izdavača T-Twins. Ta knjiga nije dospela kod vojvođanskih mađarskih čitalaca, danas je više i nije moguće nabaviti, možda se tek po neki primerak krije na polici neke peštanske antikvarnice. Možda i zbog toga vredi od reči do reči citirati tekst o tim danima: »Obuzet raznorodnim strepnjama koračam novosadskim ulicama. Dao sam sebi izlaz večeras. Nisam u stanju da se iz večeri u veče zakopam u rad… Stižem u Zmaj Jovinu ulicu, da pogledam uživo izvođeni tv-dnevnik opozicione inteligencije, u kojem sam pre nekoliko dana i sam učestvovao i, priznajem, dok sam stajao pred otvorenim prozorom — pomalo me je bio strah. Novosađani su nazvali „prozorom” taj živi tv-dnevnik, jer njegovi saradnici se jednostavno smenjuju pred jednim prozorom i ljudima koji se na ulici okupe, ispričaju ono što drugde ne mogu reći. Opozicionarskom habitusu oduvek je i bilo imanentno narušavanje forme, i ne treba se stideti ni toga što se avangardna stremljenja često neslavo završavaju, poput mnogih drugih obećavajućih, lepih stvari. Posle završetka „dnevnika” nailazim na jednog od njegovih urednika. Žali se da su računali na učešće više jugoslovenskih mađarskih pisaca, ali kao da oni nisu spremni da rizikuju. Zbunjen sam, ćutim, i u glavi mi se vrzmaju reči Gabora Gala: „Novi narod grčkoga duha bićemo tek kad između sebe budemo ostvarili — i na taj način isijavali na one između nas — demokratiju, ili ćemo nestati.” Odlazim kući. Stojim iza zamračenog prozora i posmatram bulevar po kojem jure vojna sanitetska vozila. U poslednje vreme okolina zamire već u prvi sumrak, i u tihim noćima, sam, sasvim sam slušam potmulo brujanje vojnih aviona. Ili samo umišljam stvari? Uzimam u ruke dnevničke beleške Đule Ilješa, razmišljam o njegovoj pohvali zaštitničkih energija koje se rađaju pod pritiskom jezičke asimilacije. „Ipak, ne bi nikako valjalo da na uobličavanje ovakvih organskih zajednica utiču samo ove spoljne sile negativnog predznaka. Srećom, ima i unutrašnjih, pozitivnih.” Na osnovu iskustva današnjeg dana, pitam se, šta bi moglo da bude ovo pozitivno iskustvo, ovde i sada? Šta da emitujemo iz sebe? Gde je taj manjinski „grčki” duh? U Zmaj Jovinoj ulici? Ili u Pešti, na književnoj večeri izbeglica, na kojem se čuje glas mojih vršnjaka? Aplauz zahvalnosti, zatim prijatna konverzacija, možda uz čašu vina? Sto dilema pomalja se svakoga dana, dakle, za samo jedan dan moguće je pasti u stotinu zabluda. Šanse idealne odluke su minimalne. I šta nam onda preostaje? Samo zaštitne energije koje, i u Ilješevim dnevničkim beleškama, mogu da budu utešne samo po tome da: „što je gore, utoliko je bolje”. Ili pak ono trenutno narogušeno ćutanje koje će se razmetati naknadnom mudrošću? Ili povlačenje u dobrovoljnu izolaciju?« Posle dvadeset pet godina nisam se opredelio za izolaciju, niti za ćutanje koje se razmeće naknadnom mudrošću. Ovo potonje je mnogo odurnije. Ipak, toga ima najviše. U poslednje vreme se baš oni bučno motaju oko mene, a ja se osećam kao da stojim pred jednim nevidljivim prozorom.

Septembar 2012.
(Preveo Arpad Vicko)