Je li to što implicira naslov teksta stvarnost ili paranoja moralističkih čistunaca, koji u svemu – pa i u najradosnijim događanjima za narod (koji vapi za hlebom i igrama da bi ispunio prazninu života) – traže dlake u jajima? Naravno da je stvarnost, svedočimo joj. U nacionalizmom zaraženim društvima to je bezmalo pravilo. Primeri?

Osvojiš recimo – u srpskoj varijanti – olimpijsko odličje (košarkaši) i euforično, bez imalo blama, slaviš uz pesme Baje Malog Knindže i to širiš po društvenim mrežama. Ili osvojiš drugo ili treće mesto na svetskom prvenstvu u fudbalu – hrvatska varijanta – pa euforično slaviš, uz direktan televizijski prenos, uz pesme Marka Perkovića Tomsona. Slaviš uz ikone ljubitelja četnika, odnosno ustaša. Nacionalizmom kljukane i prefrustrirane mase obe ’bratske’ strane – dva lica iste medalje – infantilno opijene nespornim postignućima svojih sportskih idola i otrovnom prostotom pesmama uz koje se slavi, padaju u trans. Iščašenim ekstazama i slavljeničkim trešom diriguju što političari – koji na ovaj ili onaj način sportske uspehe pojedinaca pripisuju sebi (velike nagrade slavljenicima, nacionalne penzije, prijemi, kultni status) – što primitivni sportski komentatori i urednici medija podjarivanjem nacionalističkog kiča i glamura, što organizatori ’dočeka bogova’ koji sebi u ’eventima’ na kultnim mestima metropola obezbeđujući izdašan materijalni ćar.

Građani koji ne gube razum i osećaj stida – ima još takvih – koji apeluju na dostojanstvo i u sprtskim uspesima, i u porazima, deluju anahrono, čak tragikomično spram opijene mase kojom se vešto diriguje kako bi se nebi pokazale bolesti više ili manje osujećenih društava. Stepen egzistencijalne i demokratske osujećenosti građana određuje nivo euforija, kiča i blama.

Daleko od toga da uspehe društva – ne samo sportske – ne treba slaviti, a pojedice koji ih postižu uvažavati i pristojno nagrađivati. U bilo kojoj oblasti ljudskog delovanja, nije lako doći do vrhunskih, svetskih relevantnih rezultata. Posebno nije u sportu kao jednom od – uz svet zabave i estrade – najatraktivnijih globalnih fenomena savremenog sveta. Stvar je u tome da se zna i drži pristojnost i mera slavlja i nagrađivanja, da se ne pada u euforije i kič, ne povlađuje baš svim, pogotovo rđavim strastima (nacionalističkim histerijama, vulgarnom likovanju, omalovažavanju manje uspešnih i slično).

Na postratnim exjugoslovenskim prstorima pogotovo je opasno koketirati sa nacionalizmom, u šta se lako upadne u slavljeničkim euforijama, pa slavljenike i mase razgaljuju hitovi pevača i zabavljača šovinista. Tome ton i ritam uglavnom daju moderatori slavlja, nažalost za sportiste i pojedini slavljenici prožeti duhom spomenutih pevača trovača, nacionalističko-šovinističkih ikona. Kad recimo srpski košarkaši i hrvatski nogometaši – a nisu jedini – slave uz hitove Baje Malog Knindže, odnosno Tomsona, šta je to ako nije uneređenje (odnosno, oprostite na vulgarnosti, sranje) po velikim uspesima i zasluženim trofejima? Nema bolje promocije šovinističkih trovača, od one koju im – svesni ili ne – priređuju sporski idoli. Otrov koji se odatle širi na ljubitelje sporta – na mlađi svet pogotovo nesvestan ko su uzori voljenih sportista – maligno deluje na ionako od nacionalizma obolela društva.

O svemu navedenom bolje i šire znaju mnogo više sociolozi sporta. Koga interesuju fenomeni odnosa sporta, sportskih uzora, politike, medija i masa, kod njih može naći jasnija objašnjenja. Ovo je tek pokušaj da slavljeničke euforije ovakve kakve su – koje se željno čekaju kao oze’bo sunce, da nadomeste tmurne stvarnosti recimo neuspešnog srpskog društva (o hrvatskom ne sudimo, ima ko kod njih da o tome ozbiljno misli i raspravlja) – ne prođu bez kritičkog osvrta. Potpisnik ovih redova je bio pasionirani ljubitelj sporta i navijač, dok je sport ipak bio dominantno sport. Dok se nije srozao u kloaku nacionalizma, primitivizma i, logičan sled, kriminala.

Šteta što bez sumnje potvrđeni veliki sportisti, koji ličnim uspesima temeljenim na talentu i velikim odricanjima, koji donose radost navijačima, olako – čast izuzecima – padaju u kal nacionalističkog kiča nivoa Baje Malog Knindže ili kod komšija Marka Perkovića Tomsona. Postignuća ovdašnjeg sporta u mnogim disciplinama su svetskog nivoa, a način zasluženog slavlja njihovih kreatora – zbog kreirane atmosfere i nacionalističkih kanona – najčešće su daleko ispod nivoa njihovih postignuća. Šteta je – o Srbiji govorim – što svesno ili nesvesno mnogi daroviti i uspešni sportisti postaju sluge vladajuće ideologije, u čijim pogubnim posledicama živimo. Znamo kako.

(Autonomija, Foto: OKS)