Jedna mađarska poslovica kaže „Ne crtaj đavola“ – kod nas pak, ne prizivaj ga – „jer će đavo brzo doći“. U slučaju Srbije, preciznije njezine politike, narodna mudrost pokazuje da itekako ima pokriće.

Srpska je politika – izdašno podsticana i sasluživana od dominantnih ’elita’ – krajem osamdesetih i početkom devedesetih prošlog veka crtala đavola, ostrašćeno ga prizivala, pa je nečastivi časa ne gubeći, brzo došao po svoje. U posledicama prizivanja metaforičkog đavola (nacionalizam, šovinizam, političko i ratno nasilje, zločinstvo, pljačke itd.) živimo u bezizlazu sad već decenijama, jer je ne samo vladajuća politika u neraskidivoj simbiozi sa nečastivim (ako tako može reći ateista, poput potpisnika ovih redova).

Srpska je politika prizivala đavola, e da bi je l’da rešila ’srpsko nacionalno i državno pitanje nepravedno rešeno u Brozovoj SFRJ’. I posle četrdesetak godina kako srpska politika – uz sasluženje đavola – je l’da rešava ’srpsko nacionalno i državno pitanje u Brozovoj SFRJ namerno loše rešeno na štetu Srba’, dokle se stiglo? Eh, dokle! Da je Srbiji, i Srbima na bivšem jugoslovenskom prostoru, sada ’nacionalno i državno pitanje’ rešeno kao što je bilo u ’Brozovoj SFRJ’ pre prizivanja đavola, ne zna se šta bi sve dali. Ali avaj, za dašnju Srbiju i Srbe na prostorima bivše SFRJ ono ’nacionalno i državno pitanje iz Brozove SFRJ’ je misaona imenica o kojoj mogu samo da sanjaju. Eto do čega je dovela kolaboracija srpske politike sa prizvanim đavolom (ne jednim, nego ko zna sa koliko njih, koji se brzo okupe tamo odakle ih se vabi).

Kako se u Srbiji crtao – i još uvek crta – đavo, kako je prizivan i kako se još uvek priziva? Uz izvinjenje čitaocima što autor ponavlja ko zna koliko puta ponovljene činjenice, one će ponovo biti spomenute. U odgovoru na postavljeno pitanje temeljne činjenice nije moguće izostaviti.

Odgovor na postavljeno pitanje je jednostavan – šta je ’nepostojeći’ Memoramdum SANU (i sumanuto nacionalističko ludilo koje ga je sladostrasno pratilo, najpre među ’elitama’ a potom i među izmanipulisanom svetinom), nego crtanje đavola? Šta je Miloševićevo ’događanje naroda’ – najpre političko, a potom i ratno nasilje nad SFRJ – ako nije prizivanje đavola? Na tragu navedenog, šta se drugo uopšte i moglo očekivati, sem zla koje je uništilo bivšu državu, a Srbiju i srpstvo za dugo dubinski porazilo i osramotilo? Prizvani đavo (đavli?) bio je izuzetno preduzimljiv. Milioni građana bivše države, dakako među njima i Srbi, osetili su to i još uvek osećaju na svojoj koži. Na nesreću sadašnjih i ko zna koliko budućih generacija – a na radost njegovih prizivača, moralnih ništarija i očeva pljački i zločina – prizvani đavo se ovde baš odomaćio i još je u punoj formi ne pomišljajući da napusti ove prostore. Veran je i služi onima koji su ga prizivali i prizivaju, kao i prizivari njemu. Dokle će trajati njihova simbioza, sam Bog zna (ako i on).

Mogli bismo pojednostavljeno reći da će satanskoj simbiozi doći kraj tek onda, kad dođe do kakvog-takvog prosvetljenja sluđenih masa, kojima satanisti piju krv dok im pričaju bajke o lepoti života. Doći će joj kraj kad umesto slavljenja svojih upropastitelja, mase počnu da im okreću leđa. Kad im – zbog ogorčenja kad shvate da im satanisti bezočno piju krv i iza sebe ostavljaju pustoš i moralno rasulo – ogorčeno počnu skandirati ’bando nacionalistička i šovinistička, u zlo ste nas doveli’, ’bando zločinačka, osramotili ste nas kao narod’, ’bando pljačkaška, trujete narod lažima i podvalama dovodeći nas u očaj i beznađe’, ’bando crkvena pod mantijama, satanistima sramno saslužujete u nečoveštvu umesto da se držite jevanđelja i stanete na stranu unesrećenih’. Takve i njima slične parole izigranih i poniženih a eventualno prosvetljenih masa – umesto recimo banalno populističkih ’braćo i sestre, pomaže Bog’ pod kojom se između ostalih gluposti zaluđivao narod i prizivao nečastivi – mogu dokrajčiti satanističku simbiozu lažnih patroita i nečastivog(ih), koja je srspki narod dovela do statusa svekolikog gubitnika. Među osveštenim građanima na tragu navedenih parola – što bi bio lekovit znak da su se mase konačno probudile iz nacionalističke kome, da su shvatile dokle su ih doveli nečastivi i njegovi prizivači – satanistička simbioza bi se raspala. Njezini zli partneri – prizivari i nečastivi – shvatili bi da im tu više nema mesta, da im se ne isplati vući mačka za rep.

Je li hipotetičko prosvetljenje i otrežnjenje srpskih masa samo utopija malobrojnih sanjara istinske slobode i dostojanstva, koji ne mogu da podnesu život u carstvu laži, podvala, pljački i kriminala, mržnje, nasilja, antievropejstva i neprijateljstva sa susedima?

Jeste, ali da ne bi ostala samo to, zbog moralnog duga prema vlastitom narodu, zbog duga prema nedužnim novim naraštajima, zbog nasušne potrebe da se srpski narod konačno izvuče iz civilizacijskog sunovrata i statusa svojevrsne parije u koji ga je doveo pogubni nacionalizam, trebaće puno napora prosvetljenog dela društva da utopiju malobrojnih vremenom pretvori u srpsku stvarnost.

Uprkos tome što situacija u Srbiji i među srpstvom izgleda beznadežno, to će biti moguće ako sadašnja – na sve načine proskribovana i marginalizovana malobrojna prava, dositejevska srpska elita – koja je vrišteći upozoravala na zlo koje će proizvesti prizivanje đavola, postane dominantna a dosadašnja dominantna ’elita’ koja je prizvala đavola i zlo i na tome parazitira pogazivši sve moralne i ljudske norme, postane ubedljiva manjina i nepovratno ode na smetlište istorije.

Pred dositejovskom srpskom elitom, koje na sreću uprkos šikanama ima, đavolski je težak zadatak. Iz razorenog društva jednom za svagda treba proterati lažne mesije, lažne patriote upropastitelje, zločince i pljačkaše. Treba proterati đavola(e) i njegove pozivare.

(Autonomija/foto: Vojin Ivkov)