Posle nedostojne predstave i kreveljenja Aleksandra Vučića prilikom usvajanja rezolucije o Srebrenici u GS UN, Republika Srbija je nedavno imala još jedan sličan nastup (sve u čemu učestvuje aktuelna srpska ohlokratija uvek je neka jeftina groteska!), ovoga puta u SB. Ovom prilikom glavna uloga pripala je čelnoj osobi Ministarstva pravde, Maji Popović, koja je prisustvovala sednici povodom izveštaja o radu Mehanizma za međunarodne krivične tribunale. Njen nastup bio je na nivou uobičajenog srpskog birtijskog diskursa o ratnim zločinima, kojem je uvek u fokusu zaumna i nadasve dosadna skaska o nekakvoj tobožnjoj večnoj težnji Zapada da naudi Srbiji i Srbima.

Počeću od najmanje važnog, ali vrlo ilustrativnog detalja: iza „probijanja rokova“ u radu Mehanizma, objašnjava ministarka ovdašnja, stoji „isključivo namera birokratije Mehanizma da obezbedi sopstvenu egzistenciju“ kao što je, takođe, „isključivi razlog pooštravanja kriterijuma za prevremeno puštanje na slobodu osuđenih lica namera Mehanizma da produži svoj mandat“. Takve paušalne ocene, bez ikakvog dokaza, trivijalne pretpostavke o nekakvim zadnjim namerama birokrata angažovanih u Mehanizmu, koji braneći svoje platice, eto, izmišljaju Srbima nekakve zločine i pokreću nepotrebne postupke uobičajen je vid primitivnog etiketiranja svakoga ko nije po volji kritičaru. Teško je zapravo dovoljno naglasiti neprimerenost takvog diskursa, kakav se u okviru svakog međunarodnog foruma opravdano doživljava kao težak prostakluk i čijoj je upotrebi jedina svrha vređanje i diskreditovanje. To je vrsta argumenta koji nema smisla potezati čak ni kada bi bilo nedvosmisleno da je istinit, jer je jednostavno irelevantan i nema nikakvog značaja. Naime, postupke pred Mehanizmom treba ili, pak, ne treba pokrenuti, čemu u prilog mogu da se navedu odgovarajući pravni razlozi; dugo trajanje postupaka pred Mehanizmom se može ili, pak, ne može objasniti pravnim razlozima. Uopšte, sva relevantna pitanja se rešavaju na polju prava, dok su ostale insinuacije i tvrdnje, naročito tako paušalne, neprimereno političarenje najnižeg nivoa.

Ministarka se takođe ostrvila na nespremnost Mehanizma da Srbiji ustupi jedan broj predmeta u slučajevima koji se vode zbog nepoštovanja Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju. Ona je iznela bizarnu tvrdnju da je Mehanizam osnovan „sa ciljem procesuiranja najtežih oblika povrede međunarodnog humanitarnog prava izvršenih na teritoriji bivše Jugoslavije, a ne da vodi postupke za nepoštovanje suda“. Pritom, iza fraze „nepoštovanje suda“ skriva se, zapravo, i ometanje pravde tako da uopšte nije reč o nekakvom verbalnom istupu protiv tribunala ili nekoj sličnoj trivijaliji. Bizarnost tvrdnje ministarke ogleda se u tome što Statut Mehanizma nedvosmisleno propisuje sledeće: „Mehanizam je nadležan da krivično goni, u skladu s odredbama ovog Statuta, (a) sve osobe koje svesno i namerno ometaju sprovođenje pravde u Mehanizmu ili na Međunarodnim sudovima i da za te osobe utvrđuje krivicu za nepoštovanje suda.“ U vezi sa navedenim, ministarka je takođe iznela drugu bizarnu tvrdnju da bi predmete za nepoštovanje suda trebalo prepustiti Republici Srbiji. To je, međutim, u najdirektnijoj suprotnosti sa obavezom Mehanizma da pre prosleđivanja bilo kog predmeta nacionalnom pravosuđu, proceni koliko bi takav postupak pred nacionalnim sudom zadovoljio interes pravde. Imajući u vidu rečeni kriterijum, postoji li iko toliko lišen razuma i svesti pa da pomisli da bi i najteži oblici nepoštovanja Haškog tribunala doveli do osuđujuće presude za vinovnika takvog dela pred bilo kojim sudom u Srbiji?

U nizu drugih besmislica naročito iskopčano od realnosti zvuči ministarkina tvrdnja da je Srbija „okončala veliki broj postupaka, izrekla stroge kazne svojim građanima i sunarodnicima za zločine izvršene na području bivše Jugoslavije. Zbog toga se Republici Srbiji ne može pripisati politika negiranja zločina ili glorifikacije zločinaca.“ Najpre, nema ni govora o velikom broju ni približno zadovoljavajućih (u smislu zadovoljenja pravde) postupaka za ratne zločine pred sudovima u Srbiji i to je lako proverljiva činjenica. Da li ikome ko se makar i kroz maglu seća sukoba koji je prouzrokovao potonja suđenja, broj od 68 okončanih i 21 postupka u toku sa ukupno 94 osuđenih za zločine deluje kao „veliki broj postupaka“, srazmeran ratnom paklu i užasu devedesetih? Šira javnost za te postupke koji se vode u Srbiji ni ne zna, dok je vrlo dobro upoznata sa narativom o haškoj pravdi koja važi samo za Srbe i koja je, kako se uporno tvrdi, ogoljena antisrpska nepravda. Takođe je iščašena, a pravnički i u velikoj meri besmislena teza o strogim kaznama izrečenim građanima Srbije i sunarodnicima. Kazna je ili pravedna ili nepravedna, srazmerna delu ili nesrazmerna, ona zadovoljava pravdu ili ne. „Stroga kazna“ je arhaičan i kolokvijalan pojam koji u ministarkinoj izjavi služi da zavara prostotu, kao smokvin list koji treba zvučnošću i težinom da prikrije ogoljeno privilegovanje optuženih za zločine u sudskim procesima u Srbiji.

U ministarkinoj besramnoj tvrdnji da se Srbiji ne može pripisati glorifikovanje zločinaca, groteska izvedena u SB UN doživljava tačku kulminacije. Negacije tih reči nalaze se doslovno na svakom koraku: na ulici, u medijima, u ponašanju zvaničnika koji izriču hvalospeve osuđenima za zločine, u statusu nekadašnjih osuđenika. U rečniku predstavnika vlasti (da se samo na njima zadržimo) ne štede se kvalifikacije zločin, zločinci, genocid i sl. kada je reč o izvršiocima Hrvatima, Bošnjacima ili Albancima i žrtvama Srbima. Sa druge strane, nikada niti jedan srpski zvaničnik nije okarakterisao Mladića, Karadžića, niz srpskih oficira i političara osuđenih za najteža dela ili bilo koga ko je učestvovao u zločinima srpskih vojnih i policijskih snaga kao – zločince. Manipulisanje žrtvama i uporno bagatelisanje zločina srpske strane u ratovima je gvozdena norma javnog diskursa u Srbiji, a uopštena priznanja da je, eto, bilo i zločina na toj strani uvek su praćena relativizacijama koje te zločine, suštinski, opravdavaju.

(Peščanik, foto: Autonomija)