Povodom neustavnog Dana Republike Srpske, Milorad Dodik podelio je silno ordenje zaslužnim građanima, prijateljima i podržavaocima teritorije nastale na etničkom čišćenju i genocidu.

Među ponosnim laureatima odlikovanja koja vonjaju na krv i barut našli su se razni pripadnici crne internacionale, od premijera Mađarske Viktora Orbana, preko ministarke zdravlja Srbije Danice Grujičić, pa sve do Dodikovog privatnog politikologa Nenada Kecmanovića. Pored mržnje prema demokratiji i svemu zapadnjačkom, dobitnike ordenja spaja i neizmerna ljubav prema Vladimiru Putinu i njegovom diktatorskom režimu.

Dodik je ove godine pokazao i prefinjeniju stranu svoje ličnosti, za koju su mnogi sumnjali da uopšte egzistira, pokazao je da mu ni estetska osećanja nisu strana dodeljujući odlikovanja dvojici istaknutih umetnika Srpskog sveta. Orden Njegoša I reda otišao je u ruke pevača Mirka Pajčina, poznatijeg pod umetničkim imenom Baja Mali Knindža, a Orden zastave Republike Srpske sa zlatnim vencem uručen je pesniku Matiji Bećkoviću.

Zajednički nacionalistički duh

Na prvi pogled, radi se o čudnovatom spoju, o dijametralno suprotnim svetovima. S jedne strane, laureat je treš pevač nacionalističkih kič popevki iz estradnog podzemlja, koji se obraća neobrazovanoj publici, sklonoj turbo folk dernecima i drečanju uz neumereno oblokavanje.

Na drugoj strani je ugledni pesnik, nacionalni bard, akademik, klasik srpske književnosti, pisac čija su dela odavno u školskom programu, dobitnik svih mogućih i nemogućih književnih nagrada, nekadašnji predsednik Udruženja književnika Srbije, autor kojem su slavopojke ispevali silni književni kritičari i univerzitetski profesori, poeta o čijoj se poeziji pišu naučne studije. Reklo bi se da njih dvojica ne spadaju ni u istu rečenicu, a kamoli da mogu biti laureati odlikovanja na istoj svečanosti.

Baja i Matija pripadaju različitom kulturnim prostorima, pevač obitava u donjim predelima, dok se pesnik nahodi na vrhu piramide. Međutim, njihove razlike nisu tako drastične kako može da se pričini nevičnom oku, a ono što ih ujedinjuje mnogo je važnije od onoga što ih razdvaja. Dve naizgled oprečne pojave neraskidivo spajaju zajednički nacionalistički duh, sličan pogled na svet, te ideologija krvi i tla. Sve je to vidljivo kako u njihovom delu, tako i u vanmuzičkim i vanliterarnim aktivnostima.

Mali i Veliki Knindža

I Bećković i Mali Knindža bili su i ostali aktivni učesnici nacionalističkog projekta koji je doveo do prevrata pre trideset i kusur godina, razrušio socijalistički svet bratstva i jedinstva, te uspostavio novi poredak zasnovan na šovinizmu, nacionalističkoj isključivosti i međunacionalnoj mržnji, na negiranju svega drugog i drugačijeg. U okviru tog projekta delovali su sa različitih pozicija, ali sa istim ciljem. Matija je bio deo intelektualne elite koja je stvarala velikosrpski ideološki program i ratnohuškačku buku.

Baja je bio tek jedan od malih šrafova mašinerije, jedan od onih prenosnika poruke u kojima je ta buka gromoglasno odjekivala, da bi danas postao velika zvezda režimskih proslava, jer je u milosti vladara Srpskog sveta. Bećković je tvorac sveta u kojem je pojava Baje Malog Knindže uopšte moguća. Ako je Baja Mali, Matija je svakako Veliki Knindža.

Kad se malo pažljivije zaviri u stihove dvojice nosilaca Dodikovog ordenja, ispostavlja se da njihove poetike i nisu baš toliko različite. Recimo, na temu Kosova oba stihoklepca slično poju. U vreme NATO intervencije, Baja Mali Knindža je pesmom pozivao svoje sunarodnike da polože život u odbrani svete srpske zemlje: Braćo Srbi, braćo Srbi, došli teški dani, / mora sveta, mora sveta, zemlja da se brani. / Za Kosovo, Metohiju Srbin glavu daće, / Kosovo je srpsko, srpsko ostaće.

Vrlo slično je propovedao i Bećković, još daleke 1989. godine, u delu Kosovo, najskuplja srpska reč s kojim je išao na turneju po srpskoj dijaspori u Australiji i Evropi, kao putujući propovednik. I Matija je poslao istu poruku svojim sunarodnicima: Kosovo je najskuplja srpska reč. Plaćena je krvlju celog naroda. Po cenu te krvi je ustoličena na prestolu srpskog jezika. Bez krvi se nije mogla kupiti, bez krvi se ne može ni prodati.

Prekupci najskupljih srpskih reči

Velikog i Malog Knindžu spaja i podrazumevajuće uverenje da neko drugi treba da daje glavu i krv za kolevku srpstva, a ne njih dvojica i ostale njihove kolege koje propovedaju smrt na bojnom polju. U nacionalističkom projektu postoji jasna podela rada: nacionalni bardovi, umetnici, pevači, intelektualci, političari, ratni profiteri i ostali pripadnici elite na ratu i stradanju prave karijere, a obični Srbi, pripadnici nižih klasa, ginu i stradaju.

Uzalud su Bećkovića silni ovlašćeni tumači poezije proglasili za klasika, njegovi pokušaji razmišljanja o Kosovu zvuče posve budalasto, nesuvislo i nehotično humorno, baš kao i Bajini stihovi na istu temu. Teško je odlučiti šta zvuči komičnije: Kosovo je posrbljena priča o Potopu. Srpski Novi Zavet, Kosovo je polutar srpske planete ili Kosovo je naša duša / Bog nas vidi, Bog nas sluša, / ne daju se Srbi moji, / ne plaše ih kauboji. Možda su Bećkovićeve izmislice i besmislice ipak malo smešnije, jer pokušava da zvuči pametno, što mu ne polazi za rukom.

Dodikove laureate spaja i sklonost poltronstvu prema moćnicima, pogotovo u vreme kad se to debelo isplati. Tako je Mali Knindža ispevao odu Vojislavu Šešelju, proglašavajući ga za srpskog Mesiju: Oj narode srpski, Božija je volja, / vodiće nas vojvoda iz Popovog polja. / Oj Šešelju, oj Šešelju, srpski spasitelju. / Oj, Srbijo majko, sviću nova jutra, / sa Šešeljom Vojom biće bolje sutra.

U knjizi O prirodi stvari Predrag Čudić je zabeležio kako je krajem osamdesetih, u vreme kad se takođe pojavio novi Mesija, Bećković “u jednom od mnogih višečasovnih razmišljanja za potrebe režima o srpskom nacionalnom biću, pitanju, interesu, a podstican od zloglasnog Vučelića, u trenutku višečasovnog velikog nadahnuća, da je Slobodan Milošević sinteza dve najskuplje reči srpske: sloboda i Miloš“.

Čudić ovako komentariše tu Bećkovićevu mudroliju: „Da je mudrac bio mudriji, morao je dokonati da je tu u igri i Kosovo i da ima još mnogo reči na njihovoj berzi, ali da dve najskuplje ne mogu skupa, te da skuplje reči u bilo kom jeziku, i u srpskom, od najskuplje nema. Kad je u pitanju pridev kao vrsta reči“.

Jednoumlje i bezumlje

Mali Knindža i Matija Bećković dele stavove i po svim ostalim pitanjima bitnim za srpske nacionaliste. Obojica su pristalice četnika, mrzitelji komunista, obožavaoci Ratka Mladića i Radovana Karadžića koje smatraju herojima, branitelji Republike Srpske, poštovaoci crkve i etnofiletističkog pravoslavlja, negatori genocida, desničari, konzervativci i putinofili.

Zanimljivo je da i jedan i drugi isto reaguju čak i na neke aktuelne političke pojave. Kad je došlo do promene vlasti u Crnoj Gori na talasu kleronacionalističkih litija, Baja je zapevao „Postao je bitan Abazović Dritan“, a Matija je poručivao da će Dritana, kad dođe u Beograd, srpska omladina nositi na rukama. Lako je biti u takvom jedinstvu mišljenja s drugim čovekom, kad nijedan ne misli ništa, nego samo ponavljaju oveštale floskule jedne mrtvorođene simplicističke ideologije. Ne dele samo Baja i Matija ovakve poglede na svet, već silesija nacionalnih dušebrižnika, ime im je Legion.

Takvo jednoumlje je prirodna pojava kod ljudi koji ispovedaju istu ideologiju u čijoj srži počiva militaristički, ratoborni pogled na svet. Baja Mali Knindža i Matija Bećković vide svet kao bojno polje, kao neprestanu klanicu zavađenih naroda, njima su miroljubivost i negovanje dobrosusedskih odnosa sasvim nepojmljivi, jedino za šta znaju su okršaj, slepa mržnja i večna zavada.

U slavu večne vojne

Pojavljuje se taj manihejski, ratnički pogled na stvari u mnogim Bajinim pesmama. Recimo, u pesmi Kad sam bio mali, gde je omraza prikazana kao jedini mogući odnos između pravoslavnih i rimokatoličkih hrišćana: Kad sam bio mali znao sam svoj pravac, / oni bili katolici a ja pravoslavac / Kad sam bio mali – bio živa vatra, / psovali su meni popa, a ja njima fratra.

U pesmi Đenerale Ratko Baja se obraća ratnom zločincu, željan novih pokolja: Pozovi nas đenerale Ratko, / s tobom ćemo vojevati slatko. / Sestro vilo, đeneralu kaži, / da s Turcima primirje ne važi, / poručuju srpske glave muške, / s njima ćemo opet preko puške.

U pesmi Srbi se nikog ne boje ratnički princip uzdignut je na univerzalnu, metafizičku ravan: Od davnina to se znalo, tamo gde se ratovalo, / gde je rat i Srbin tu je, suđeno mu da ratuje.

Neposredno po okončanju rata u Hrvatskoj i BiH, Bećković je ispevao poemu Ćeraćemo se još koju pesnik Slobodan Blagojević naziva “poemom ontološke omraze”. Tu pesnik predstavlja rat kao permanentno, jedino moguće stanje srpske misli i prakse. Ćeraćemo se još / Sve može biti / Sem da se nećemo ćerati / Ovo što smo se ćerali, / Samo je uvodno ćeranje, / Predgovor glavnom ćeranju / Sve ima svoj kraj / Sem ćeranja, piše Bećković stihove u slavu univerzalne kavge i večne vojne.

Milorad Dodik je zaista napravio odličan izbor, ordenje je otišlo u prave ruke. Odlikovanja sa pečatom tvorevine koja je sinonim pokolja, ratnih zločina, masovnih grobnica i genocida – i treba da pripadnu pesnicima i pevačima ontološke omraze. Decenijama su radili na širenju šovenskog zloduha među stanovništvom, red je da se njihov udarnički rad dolično valorizuje.

Dodik je podelio silno ordenje povodom neustavnog tzv. praznika, između ostalih dodelio je Njegošev orden Baji Malom Knindži, a Orden zastave RS sa zlatnim vencem Matiji Bećkoviću. Zanimljiv spoj: s jedne strane kič-pevač nacionalističkih popevki, iz estradnog podzemlja, a s druge klasik srpske književnosti, dobitnik svih mogućih nagrada, akademik, nekadašnji predsednik UKS-a, čovek čija su dela odavno u lektiri, kojem su slavopojke ispevali svi književni kritičari…

Samo što tu nema nikakvog paradoksa, Baja i Matija jesu iz različitih, naizgled nespojivih kulturnih prostora, ali je ono što ih spaja mnogo veće – sadržaj pesama, svetonazor, nacionalistički duh, ideologija krvi i tla, kod jednog je grublja, kod drugog prefinjenija, ali suština je ista. A Bećković je upravo radio na stvaranju sveta u kojem će Baja dobijati odlikovanja, a dodeljivati ih neko poput Dodika, ostvarila mu se utopija, u socijalističkom svetu koji su zato srušili ništa od toga ne bi bilo moguće.

(Al Jazeera, foto: Autonomija)