POČETAK: I tada je bio decembar kada su održani izbori, samo je bio deveti u tom mesecu. Prvi izbori u Srbiji, za promenu, za višestranačku Skupštinu Srbije bili su ujedno i prvi na kojima sam imao pravo da glasam.

ZID: Bilo je to tačno 13 meseci nakon pada „berlinskog zida“, a on je simbolički označio i pad „gvozdene zavese“, iza koje su istočnoevropske države nekoliko decenija bile u surovom sovjetskom „zagrljaju“.

ČIN: Značaj tog, ispostavilo se istorijskog čina, shvatao sam tada vrlo ograničeno: najpre kao šansu za bolji život bliskih rođaka iz Mađarske, a onda i kroz spektakularni koncert Rodžera Votersa 1990. na nekad podeljenom Postademer placu u Berlinu (na koji nisam otišao!).

MOGUĆNOST: Niko do tada nije mogao a ni smeo – takva su vremena bila – da me podučava demokratskoj kulturi. Skoro pola godine otkako sam stekao biračko pravo, mene je od svega što se tada propagiralo uoči tih izbora najviše oduševljavala mogućnost da biram između različitih ponuda.

PONUDA: Onomad, pre 33 godine, ta ponuda je bila itekako bogata, uključujući stranke i kandidate iz spektra krajnje ridikalštine, i na svoje biračko mesto otišao sam potpuno neopterećen izborom koji ima viši smisao; šta sam tada mogao da znam…

SVE TEŽI: Odrastao sam u najodvratnija vremena koja je jedna zemlja kadra da proizvede, i svi potonji izbori nakon 1990. bivali su, fakat, nekako sve teži i odgovorniji, ali je izbor na samom biračkom mestu postajao sve uži i uži. U izvesnom smislu, i veoma lak: tako to biva kad ti vlast u liku SPS – uz terciranje dela navodne opozicije – ništa drugo ne ume da servira sem nenormalnosti, nacionalističke mržnje prema drug(ačij)ima, ratova, bede i nesreće.

KRAJ ILUZIJE: Poslednji gram iluzije o izborima, kao mogućnosti biranja između različitih političkih opcija na osnovu njihovih programa, razvejan mi je definitivno 1996. godine, kada je, i pored svega što je činila svojim građanima (a i drugima) mimo izbora, vladajuća stranka odlučila da brutalno pokrade izbore. Od tada ta vrsta biranja – hajde da vidimo ko šta nudi pa da na osnovu toga donesem krajnji sud – faktički ne postoji.

VAGANJE: Sve kasnije je bilo samo vaganje o tome koja je opcija gore a koje podnošljivije zlo; ko neskriveno želi da nas vrati u njihovo prirodno okruženje, u maroderske devedesete, a ko samo obećava put u EU i papagajski ponavlja o evropskim standardima. Kad vidiš na glasačkom listiću ime stranke od koje te obuzima jeza od neprijatnih sećanja, optiraš iz mesta za neke druge – ne toliko zbog toga jer od njih nešto očekuješ (zapravo, očekuješ svašta, ali dobro), već zbog onoga što od drugih nipošto ne želiš. Da se desi. I tebi i drugima.

17.12: Nakon 33 godine biračkog staža, ni ovog decembra, ali sedamnaestog (i ne bilo kog drugog), neće biti bitno drugačije; ni meni ni drugima. Ne postoje ovde IZBORI, makar biračima sledovao samo jedan listić, već, ebiga, od devedesetih na ovamo uvek samo IZBOR:

Kome više a kome manje verujemo kad nas ubeđuju da pristanemo na ono što nam obećavaju kao život vredan življenja?

(Autonomija, foto: Beta)