Na ovo pitanje iz naslova postoje u srbijanskoj javnosti dva oprečna odgovora. Jedni Srbiju vide u sastavu pomenute vojne alijanse, drugi tako nešto ne mogu da zamisle, čak ni pod uticajem teških droga. I jedni i drugi, međutim, veruju da imaju jake i ubedljive argumente za svoje stanovište i da, zahvaljujući njima, mogu pridobiti većinu građana.

No, konačnom odgovoru na gore postavljeno pitanje morali bi, po logici stvari, da predhode odgovori i na neka predhodna pitanja. Recimo, ko treba da odluči o tome hoće li Srbija biti jedna od članica NATO-a. Da li odgovor treba da daju građani ili vladajuća frakcija političke klase? Ako konačnu reč treba da daju građani, hoće li se i kada organizovati referendum? Zatim, kako će glasiti pitanje na koje građani treba da odgovore? Referendumu mora, opet, prethoditi ozbiljna debata u kojoj dve strane moraju imati dovoljno prostora da iznesu vlastito stanovište, odmere argumente i ukažu na sve dobre, odnosno loše strane ne/pristupanja vojnoj alijansi, kako bi građani imali što bolji uvid u stvar o kojoj treba da odluče. Podrazumeva se da su za takvu, dakle otvorenu debatu, potrebni slobodni i od uticaja izvršne vlasti i partija, recimo, nezavisni mediji. Nikako, pri tome, ne treba smetnuti s uma da referendum nije samo demokratski oblik odlučivanja, nego i oblik odlučivanja pogodan za razne zloupotrebe i manipulaciju.

Na neka od gore postavljenih pitanja nedavno je odgovore ponudio Boris Tadić, predsednik Republike. On je, govoreci u Pančevu, na proslavi povodom Dana Državnosti i Dana Vojske, izjavio da se pitanje učlanjenja Srbije u NATO neće pokretati do kraja mandata sadašnje Vlade. Tadić je još dodao da su suvišni i svi zahtevi za održavanje referenduma, jer niko i nigde, kako je rekao, ne organizuje referendum o tome šta se neće, već o tome šta neko hoće. Ovo je vrlo neobična izjava. Ako doista većina građana ne želi Srbiju u NATO-u, nema potrebe za neposrednim odlučivanjem, jer je odluka i bez referenduma već poznata. Nije jasno zašto Tadić smatra da bi, u suprotnom slučaju, situacija bila drugačija. Ako je ubedljiva većina prelomila i Srbiju vidi kao članicu NATO-a, onda, takođe, nema potrebe, imajući baš u vidu većinsko raspoloženje, za raspisivanjem referenduma.

Ma koliko bizarna, Tadićeva nam izjava govori tri stvari – prvo, da vlada ne želi da se upušta u donošenje onih odluka za koje pretpostavlja da će joj umanjiti podršku u javnosti; drugo, da građani većinom ne podržavaju ulazak zemlje u NATO i, treće, da bi se do narednih izbora raspoloženje većine moglo promeniti, a članstvo Srbije u NATO-u učiniti većini prihvatljivom opcijom.

Svečanost u Pančevu Tadić je, naravno, iskoristio i da odgovori na zahtev jedne grupe sadašnjih i bivših političara, pisaca, klerika i akademika da se raspiše referendum o ulasku Srbije u NATO. Naslanjajući se na stvarno ili pretpostavljeno negativno većinsko raspoloženje prema članstvu zemlje u NATO-u, potpisnici apela smatraju da o tako krupnom državnom pitanju ne treba da odlučuju političari, stranke, vlada ili skupština, nego građani. U suprotnom, odluka bi mogla biti doneta iza zatvorenih vrata, dakle iza leđa građana koji, po mišljenju ove grupe javnih ličnosti, imaju i dodatni razlog da na referendumu kazu „NE“ zato sto su bili izloženi „zločinačkom bombardovanju“. Pored toga, ulaskom u NATO Srbija bi, smatraju oni, priznala nezavisnost Kosova koje, u njihovom razumevanju stvari, nije samo veštačka država, nego i tvorevina NATO-a.

Nekoliko stvari u obrazloženju ovog zahteva zaslužuju kratak osvrt. Prvo, nije jasno zašto je Kosovo, po mišljenju ove grupe intelektualaca, veštačka država, a Srbija to, na primer, nije. Države ne rastu na drvetu kao šljive ili jabuke, nego ih stvaraju ljudi. U tom pogledu, Kosovo nije ništa manje veštačka tvorevina nego što je to Srbija. Drugo, nezavisno Kosovo nije proizvod NATO-a, nego želje Albanaca koji, u jednom trenutku, svoju budućnost više nisu videli unutar Srbije, nego izvan nje. Treće, uporno ignorisanje volje kosovskih Albanaca zatvorilo je put političkom, a otvorilo put vojnom rešavanju problema. Tokom bombardovanja stradali su, na žalost, obični građani, ali su obični i nedužni građani stradali i za vreme trogodišnje opsade Sarajeva, pa ova grupa intelektualaca nije našla za shodno da se, na primer, u javnosti oglasi sa snažnim apelom da se sa opsadom prekine. Kada se svojevremeno grupa „Živeti u Sarajevu“ javno oglašavala sa takvim zahtevima, jedan od potpisnika referendumskog apela im je cinično poručio da odu i žive u Sarajevu!

Još dva stava zaslužuju pažnju. „Zločinačkim bombardovanjem“ zgaženo je, poručuju potpisnici apela, međunarodno pravo. Međunarodno pravo je zgaženo i prilikom masakra u Srebrenici, a on je, by the way, prethodio bombardovanju SRJ, pa se tada potpisnici apela nisu oglasili zahtevom za njegovim poštovanjem. Potpisnicima apela ni sada ne pada na pamet da agrument međunarodnog prava ojačaju i vlastitim primerom, recimo tako što će snažno i nedvosmisleno podržati donošenje rezolucije o osudi genocida. Stoga nam se čini da oni međunarodnom pravu ne pridaju veliku važnost, baš kao što ni pripadnici vladajuće frakcije političke klase, a to je druga stvar na koju skrećemo pažnju, ne pridaju naročiti značaj Rezoluciji o vojnoj neutralnosti Srbije. Upravo zato nam i pitanje iz naslova ovog članka ne deluje naročito važno. Mnogo važnije je pitanje koje se ne postavlja, a glasi: želi li NATO ovu i ovakvu Srbiju u svom članstvu?! Ako je interes NATO-a da se proširi i na Srbiju, onda argumenti zagovornika učlanjenja u ovu vojnu alijansu, osim estetske, imaju istu važnost kao i argumenti njihovih protivnika. Nikakvu.

(www.autonomija.info)