Marijana Tabaković Perišić brižljivo čuva sećanje na oca, graditelja Novog Sada Đorđa Tabakovića, iza koga su ostali simboli grada poput Tanurdžićeve palate i Sokolskog doma.

U malom dvosobnom stanu, ušuškanom među visokim drvećem u novosadskom naselju Liman, ona se seća kakav je nekada bio – i njen otac, jedan od najznačajnijih srpskih arhitekata modernista, ali i njihov Novi Sad.

„Ovde gde sada sada stanujem, vozili smo se kao deca čamcem i hvatali žabe i kornjače“, priča 86-godišnja Marijana.

Prostor je isušen i podeljen na parcele da bi izniklo naselje Liman, za koje mnogi Novosađani kažu da je najlepše u gradu.

Predstavnici današnjeg Novog Sada žele da grad nastavi put ka reci, ovog puta da bi dotakao Dunav.

„Grad koji živi na reci, a nikad nije dodirnuo reku je promašen grad“, kaže Dušan Miladinović, direktor „Urbanizma“, javnog preduzeća koje kroji urbanistički razvoj grada.

Ove želje mogle bi da se ostvare kroz projekat kolokvijalno nazvan „Novi Sad na vodi“.

Građevinski poduhvat, koji je u delu javnosti žestoko osporavan, podrazumeva da bi se na prostoru nekadašnjeg Brodogradilišta, koje se nalazi uz Dunav, i koje je u privatnom vlasništvu, gradile višespratnice u kojima bi bili stanovi i poslovni prostor.

„Graditi visoku gradnju uz reku, zakloniti protok vazduha, pogled, sve…“.

Umesto da završi rečenicu, Marijana Tabaković Perišić odmahuje rukom.

„Svaki put kad prelazim Savski most u Beogradu, skrenem pogled da ne gledam onu izvrnutu flašu (Kulu Beograd) u Beogradu na vodi“, dodaje, objašnjavajući kako doživljava naselje koje je niklo na desnoj obali Save u glavnom gradu.

Ipak, kako će tačno izgledati „Novi Sad na vodi“ niko ne zna.

Za sada postoji samo ideja utisnuta u novi Generalni urbanistički plan, krovni planski dokument, koji određuje gde i šta može da se gradi.

U ovom planu se navodi će biti izgrađen „kompleks sa stambeno-poslovnim sadržajem“, okružen šetalištem, zelenim površinama, biciklističkom stazom, sadržajima „koji će biti pristupačni svim građanima“.

Lep grad da bude lepši, a priroda očuvana

Od kada je prvi put pomenuto bi se uz reku mogao graditi stambeno-poslovni kompleks, Novi Sad je zahvatio kovitlac optužbi, uvreda, fizičkih obračuna i protesta.

U julu 2022. godine kordon policije sa štitovima i pod punom opremom stajao je ispred građana koji su želeli da uđu na sednicu lokalne skupštine na kojoj se usvajao Generalni urbanistički plan (GUP).

Bilans tog dana bio je: usvojen GUP sa četiri od 67 glasova protiv, više privedenih demonstranta i nekoliko intervencija Hitne pomoći.

Društvenim mrežama kružila je fotografija na kojoj je jedan od demonstranata obuzdan tako što su ga trojica nepoznatih muškaraca oborila na zemlju, a jedan mu je klečao na vratu.

Godinu dana kasnije, novosadska skupština donela je odluku o izradi plana koji će još detaljnije definisati izgled „Novog Sada na vodi“, što je opet dovelo do sukoba ispred skupštine.

U tišini, izvan i iznad čeonih sudara vlasti i opozicije, predstavnika javnih preduzeća i nevladinih organizacija, stoje Šodroš, Kamenička ada i Ribarsko ostrvo – mesta koja su bar po imenu postala poznata i ljudima koji ne žive u Novom Sadu.

Radno je popodne i na Šodrošu, mirnom rukavcu Dunava, sede dvojica poznanika, Sead i Marko, na par metara jedan od drugoga, blago povijeni u stolicama na rasklapanje.

Bosih nogu uronjenih u pesak, sa pecaljkama ispred sebe, gledaju u mirnu vodu na čijoj se površini prelamaju senke oblaka i drveća.

„Sada ovde učim dete da peca“, kaže Sead, koji je ceo život proveo u obližnjem naselju Telep.

Malo dalje od mesta na kome sede, skriveno iza drveća stradalog u oluji, nalazi se mesto gde je bio postavljen Šodroš survajvor kamp.

Ovde su se aktivisti mesecima danonoćno okupljali kako bi sprečili seču drveća radi izgradnje novog mosta, još jedne novine iz urbanističkog plana.

Iza njih je ostalo nekoliko drvenih tabli sa porukama i iscrtanim srcima, odbačeni stoni-fudbal, prazna kutija kafe puna zarđalih eksera, polupolomljeni šatori.

Pet minuta hoda dalje je i Brodogradilište, čiji je prostor 2017. godine kupila kompanija Galens, a gde je planirana izgradnja stambeno-poslovnog kompleksa – srca „Novog Sada na vodi“.

Preko vode je Kamenička ada, rečno ostrvo prekriveno gustim rastinjem, na koje se nadovezuje skoro podjednako zeleno Ribarsko ostrvo.

Zajedno sa Šodrošem, aktivisti ovaj deo zovu „plućima Novog Sada“.

„Ovo što sada postoji ne može da se uporedi sa betonom.

„Oni žele da uzmu pare za sebe. Nisu odrasli ovde pa ne znaju kako je kad imaš ovakvo mesto, oazu, gde možeš da dođeš, pa makar na deset minuta, da smiriš živce od ovog grada“, kaže Sead.

Dok Sead govori, Markova udica počinje da trza, pa njih dvojica zajedno vade povećeg tostolobika iz vode.

Za razliku od Seada, Marko ne misli da je „Novi Sad na vodi“ loša ideja, ali bi voleo da se Šodroš, ovakav kakav je, sačuva.

„U Novom Sadu nema sličnog mesta da se nađe osim ako se ne izađe van grada“, kaže Marko, koji je u Novi Sad došao 2013. godine.

Nastavlja da je „Novi Sad već prelep grad“ i da „Novi Sad na vodi“ neće ništa značajno promeniti.

„Biće samo još više došljaka kao što sam ja.

„Ne mislim da je to loše, samo da se ne dira taj deo oko prirode.“

Kako je pravljen plan i koje su tačke sporenja?

Da bi se gradio „Novi Sad na vodi“, ali i da bi Šodroš, Kamenička ada, Ribarsko ostrvo donekle promenili izgled, bilo je neophodno da se donese novi Generalni urbanistički plan (GUP).

U starom GUP-u, prostor Brodogradilišta bio je definisan kao sportsko-rekreativna zona, što je područje gde nije moguće graditi stambene objekte.

Javno preduzeće „Urbanizam Novi Sad“ počelo je da radi na novom GUP-u, ali taj proces nije tekao glatko.

Prvi kamen spoticanja bila je dogradnja obaloutvrde, za šta je Urbanizam trebalo da dobije „zeleno svetlo“ od Voda Vojvodine, preduzeća čiji je osnivač Pokrajina.

Obaloutvrda je važna u novom GUP-u jer se njenom gradnjom štiti i prostor Brodogradilišta od plavljenja, što je preduslov za podizanje poslovno-stambenog kompleksa.

Mediji su tada preneli da preduzeće Vode Vojvodina, na čijem čelu je bio Slavko Vrndžić, nije želelo da izda neophodne dozvole.

U novembru 2020. godine na čelo Voda umesto Vrndžića došao je Srđan Kružević, nakon čega su dobijene potrebne dozvole.

Paralelno sa događajima u Vodama, nevladine organizacije i opozicioni političari isticali su da bi dogradnja obaloutvrde mogla da ugrozi Novi Sad i dovede do plavljenja.

Direktor Javnog preduzeća „Urbanizam“ Dušan Miladinović kaže da u početku „možda neki ljudi u Vodama Vojvodine nisu mogli da shvate da tražimo uslove za izradu planskog dokumenta, a ne za izgradnju“.

Napominje da su Vode Vojvodine želele da dobiju analizu stručnjaka pre nego što izdaju neophodne dozvole.

Prvu takvu analizu izradio je „Vojvodinaprojekt“, ali je Institut za vodoprivredu „Jaroslav Černi“ vratio ovu studiju na „doradu“ 2019. godine.

Između ostalih, mišljenje da je potrebna dopuna potpisala je i Marina Babić Mladenović, diplomirani inženjer i tadašnja izvršna direktorka Instituta, koja je radni vek provela u ovoj instituciji.

U kratkom telefonskom razgovoru za BBC, ona kaže da je Institut tada „zatražio dopunske analize od ‘Vojvodinaprojekta’ u skladu sa praksom u struci“.

Narednu studiju 2021. godine izradio je upravo Institut, koji je krajem iste godine prodat preduzeću Milenijum tim, koje učestvuje u izgradnji Beograda na vodi.

U tom trenutku, Babić Mladenović je bila u penziji.

Nova studija pokazala je da pomeranje odbrambene linije od poplava ne bi dovelo ni do kakvih problema, niti do plavljenja Novog Sada, rekli su iz Instituta „Jaroslav Černi“.

Marina Babić Mladenović kaže da je ovaj zaključak „izveden na osnovu najboljih hidrauličkih proračuna koje možemo da uradimo“.

Ona nije učestvovala u izradi ove druge studije, ali je imala priliku da je pročita.

„Ta studija je trebalo da odgovori na pitanje da li bilo kakve intervencije na obali Dunava menjaju režim velikih voda, nanosa. Zaključak je bio da ne menjaju.

„Plavna zona koja bi se isključila izvođenjem radova je toliko mala da ne može da ima veliki uticaj. Novi Sad ne bi bio ugrožen u smislu poplava koje bi se u budućnosti mogle pojaviti“, navodi sagovornica BBC na srpskom.

Pored pitanja plavljenja, isticani su i drugi prigovori u pogledu dogradnje nasipa.

Društvo arhitekata Novog Sada navelo je da pomeranje linije odbrambenog nasipa „uvlači Grad i građane Novog Sada u ogromna javna ulaganja“.

Dušan Miladinović međutim kaže da neće Grad već privatna kompanija Galens finansirati dogradnju obaloutvrde.

„Galens ima najveći interes da se to uradi“, kaže Miladinović.

Upitan na koji način će privatna kompanija finansirati izgradnju javnog nasipa, on kaže da su to pravni aspekti koji će naknadno biti definisani.

On nabraja dodatne koristi od širenja obaloutvrde – zaštita objekata u delu naselja Južni Telep, koji ima problem sa podzemnim vodama, stvaranje uslova za veslačku stazu, koja po međunarodnim standardima ne sme da bude u plavnom području.

„Nasip će pomoći da ne dolazi više do isušivanja na Kameničkoj adi tako da korenje drveća ostaje na suvom zbog čega je deo šume u ovom području već izgubljen“, dodaje Miladinović.

Koje sve izmene donosi novi urbanistički plan?

U rukavcu Šodroš biće napravljena veslačka staza, za koju direktor Urbanizma Dušan Miladinović kaže da je bila i u ranijim planskim dokumentima. Ovde će biti i marina, za koju Miladinović dodaje da je takođe planirana i u mnogo ranijim planovima, kao jedna od 12 najznačajnijih turističkih destinacija AP Vojvodine.
Kamenička ada će po Miladinovićevim rečima zadržati dobar deo šume, koja će biti zaštićeno područje. U GUP-u se navodi da će ovde biti i sportski, rekreativni i turistički objekti, što znači da će obuhvatiti biciklističke i trim staze, sportske terene, ugostiteljske objekte.
Na Ribarskom ostrvu takođe su planirani slični sadržaji.
GUP predviđa i izgradnju novog mosta, koji će prelaziti preko rukavca Šodroš pa glavnog korita Dunava na sremsku stranu, gde će se priključiti na državni put u Sremskoj Kamenici.
Obaloutvrda biće dograđena tako da obuhvati veći prostor zaštite od poplava.

Privatizacija obale ili novi sadržaji za Novosađane?

Pored nasipa, druga značajna tačka sporenja jeste i prenamena prostora Brodogradilišta, koje je kupila firma Galens 2017. godine.

Galens je privatna građevinska kompanija koja je izgradila niz stambenih i poslovnih objekata u Novom Sadu.

Iz ove firme još su 2021. poručili da su spremni da ovde grade „najmoderniji, humani stambeno-poslovni kompleks“, po ugledu na druge evropske gradove.

U prethodnom GUP-u ovaj prostor je bio određen kao mesto za sportsko-rekreativne sadržaje.

U novom GUP-u ovaj deo je postao „opštegradski centar“.

Ana Ferik Ivanovič, predsednica Društva arhitekata Novog Sada, kaže da opštegradski centri podrazumevaju „veći procenat izgrađenosti i veću spratnost“.

„Na ovom prostoru, uglavnom bi bili stambeno-poslovni objekti kojih inače imamo i najviše u gradu.

„Mi u tome ne prepoznajemo ništa ni kao opšte, ni kao gradsko„, kaže ona.

Predsednica DANS-a napominje da do sada niko nije zvanično prikazao kako bi zapravo izgledao „Novi Sad na vodi“ i da su se samo pojavljivali pojedinačni prikazi u medijima, koji pokazuju da bi tu iznikao ogroman broj zgrada na malom prostoru.

Ona veruje i da bi izgradnja „Novog Sada na vodi“ dovela do novih gužvi u ovom području, a postavlja i pitanje koliko će život stanovnika budućeg naselja biti prijatan.

„Ako nemaju gde da se parkiraju, ako dete nema gde da ide u školu, ako će stalno biti na udaru vetrova, koliko je to ekskluzivno“, pita se sagovornica BBC na srpskom.

Njena preporuka je da se investitoru, u zamenu za prostor Brodogradilišta, ustupi neka druga lokacija „jer grad ima prostora gde može da se širi“.

„Mi nemamo više prostora uz Dunav koji možemo da sačuvamo.

„Zato ovaj koji imamo treba da koristimo na najhumaniji mogući način, da bude dostupan svima“, ističe Ferik Ivanovič.

Dušan Miladinović, nekada i sam predsednik DANS-a, danas iz druge pozicije, poručuje da će obala ostati javna.

„Biće tu i hotel i niz ugostiteljskih objekata koji će opet svi da koriste“, kaže direktor JP Urbanizam.

On objašnjava da će se do uređene obale dolaziti biciklom ili peške, dok će automobilski saobraćaj biti ograničen.

„Privatna obala ne može da postoji“, ističe on.

Miladinović čvrsto veruje u ispravnost urbanističkog razvoja grada koji je zacrtan Generalnim urbanističkim planom.

„I mi koji radimo u Urbanizmu smo građani Novog Sada.

„Živimo ovde, želimo da nam deca ovde ostanu. Ko je lud od nas da pravi nešto što će njegovoj deci štetiti ili čega će njegovo dete stideti“, kaže Miladinović.

Šta bi danas rekao Đorđe Tabaković?

Miran, dobronameran, visokoobrazovan i svestran, Đorđe Tabaković ostavio je iza sebe više od 100 objekata najrazličitije namene u Vojvodini.

Njegova ćerka opisuje ga kao „fantastu u umetničkom smislu“, kome je novac bio na poslednjem mestu.

„Moj tata nije bio praktičan, mi nikad nismo imali para.

„Majka je morala da ga opominje da traži novac za svoj rad, a ja danas bolje živim nego što smo mi tada živeli“, kaže Marijana.

Dodaje da se njen otac, koji je tokom života bio i profesor u školi, scenograf, slikar, vodio funkcionalnošću i jednostavnošću.

„Verovao je da je estetika jednostavnosti više prilagođena osnovnoj prirodi čoveka i tu je nalazio lepotu.

„Mislio je da bombastičnost i preterana dekorativnost opterećuje, a jednostavnost otvara“, dodaje.

U periodu kada je radio između dva svetska rata, Novi Sad se intenzivno menjao.

To je i period kada se grad počeo širiti ka Dunavu.

Istoričar umetnosti Vladimir Mitrović, pisac monografije o Đorđu Tabakoviću, kaže da su još tada postojale urbanističke ideje da grad ne trebe da ide u širinu nego u visinu, što je na kraju ostalo kao „propuštena šansa“.

Upitan kako bi danas Tabaković posmatrao projekat „Novi Sad na vodi“, Mitrović kaže da je to „nategnuto pitanje“.

„Ne znam kako bi on kao evropski intelektualac, koji je stvarao između dva rata, mogao uopšte da zamisli megalomanski projekat od nekoliko zgrada sa 20-ak spratova“, kaže Mitrović.

On objašnjava da je i Tanurdžićeva palata, koja je jedno od najznačajnijih Tabakovićevih dela i simbol Novog Sada, u vreme izgradnje bila radikalna tvorevina u urbanizmu zbog monumentalnosti.

„Tanurdžić je bio bogati kapitalista, ali palata je ipak smisleno uklopljena u širu urbanističku celinu.“

U poslednjem intervjuu pred smrt 1971. godine, Đorđe Tabaković ispričao je da je slučajno ostao da živi u Novom Sadu.

Njegova ćerka kaže da je iz Pariza u Srbiju došao na poziv oca Milana, još poznatijeg arhitekte.

„U to vreme, kada vas otac pozove, niste mogli da odbijete.

„On je, međutim, zavoleo Novi Sad. Bio je to njegov grad i žalostilo bi ga da vidi kako danas izgleda i kako se razvija“, kaže Marijana Tabaković Perišić.

Beograd na vodi, Zagreb na suvom

Pre Novog Sada, ka vodi se uputio i do nje stigao i Beograd.

Međutim, projekat i čitavo naselje Beograd na vodi, prvobitno procenjen na 3,5 milijarde evra, prate razne kritike.

Četiristo kilometara dalje, Zagreb, glavni grad Hrvatske, zaustavljen je u prvom iskoraku.

Tako su težnje da se obala ne samo posećuje nego da se na njoj i živi dobile različite epiloge.

Par meseci pre nego što je objavljeno da je u Beogradu na vodi prodat 6.000. stan, mediji su preneli vest da stanari ovog naselja pripremaju protest, nezadovoljni kvalitetom izvedenih radova na nekim od zgrada.

Mada je poziv na protest stigao do medija, do okupljanja nikada nije došlo, pa je ostalo nejasno da li stanovnici ovog naselja pored Save imaju bilo kakvih problema i o čemu se zapravo radi.

Od kada su 2018. godine prvi stanari okrenuli ključ u bravi do maja ove godine, prema podacima preduzeća Beograd na vodi, useljena je polovina od 6.000 prodatih stanova.

Pored stanova, u ovom naselju, gde cena kvadrata ide do 10.400 evra, nalaze se hoteli, restorani, kafići, sportski tereni, igrališta, tržni centar i Kula Beograd, najviša zgrada u Srbiji.

Koliko je novca do sada u projekat uložila Srbija, a koliko dobila, nije poznato.

Ono što se zna jeste da u preduzeću Beograd na vodi, Srbija ima udeo od 32 odsto, a Igl Hils (Eagle Hills) iz Ujedinjenih Arapskih Emirata 68 odsto.

Kao i u slučaju Novog Sada na vodi, i Beograd na vodi nije mogao da prođe bez planskih dokumenata, koje su stručnjaci dovodili u pitanje, nasilja i protesta.

Kratka istorija projekta kaže da su prvi koraci načinjeni 2014. obnovom zdanja Geozavoda i rušenjem prvih zgrada na prostoru budućeg Beograda na vodi.

Nastavljeno je usvajanjem planskih dokumenata, ali i leks specijalisa 2015.

Po potpisivanju ugovora, iste godine postavljen je kamen-temeljac, a u noći između 24. i 25. aprila 2016. godine u naselju Savamala, pored reke Save, porušeni su objekti, što je pokrenulo seriju protesta.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić u više navrata je govorio da je on odgovoran za rušenje objekata.

„Sa ponosom vam saopštavam – ja sam bio čovek koji je doneo odluku da se ruše protivpravne udžerice u kojima su neki pravili ekstraprofit za sebe i da se gradi Beograd na vodi“, rekao je nedavno.

Sedam godina kasnije, predmet Savamala i dalje je u predistražnoj fazi u Prvom osnovnom tužilaštvu, rečeno je listu Danas u aprilu ove godine.

O slučaju Savamala više pročitajte ovde.

I Zagreb je bio na putu da prođe sličnom stazom do stambeno-poslovnog kompleksa uz Savu, koji je u Srbiji prepoznat kao „Zagreb na vodi“, a u Hrvatskoj kao „Grad u Gradu“ ili „zagrebački Menhetn“.

Projekat je „gurao“ tadašnji gradonačelnik Milan Bandić, koji je preminuo pre dve godine.

Novi grad trebalo je da se prostire na 110 hektara, koji bi bili dati stranom partneru, i da obuhvati zgradu sa čak 200 spratova, što je dočekano brojnim kritikama u javnosti.

Kao strateški partner izabrana je takođe firma Igl Hils.

Počele su i izmene planskih dokumenata, ali hrvatsko Ministarstvo građevine nije dalo saglasnost na novi Generalni urbanistički plan, pa gradska skupština nije ni mogla da ga usvoji.

To je bio kraj ideje o Zagrebu na vodi.

Pre nego što će Ministarstvo građevine staviti rampu pred Bandića, gradonačelnik je za BBC na srpskom rekao da je ovaj projekat kruna njegove karijere.

„Ja volim izazove i kada izgleda da su svi protiv, a ustvari je to glasna manjina koja ostavlja privid većine“, rekao je Bandić 2019. o projektu „Zagreb na vodi“.

(Danas, foto: Autonomija)