Nije bilo baš toliko iznenađujuća pojava Marka Miloševića, sina bivšeg predsednika Srbije, Savezne Republike Jugoslavije i krvoloka Balkana Slobodana Miloševića, za kojim je raspisana Interpolova poternica, koji bulazni nešto na video-snimku, pored spomenika svome ocu u Moskvi, o tome kako Rusija je naučila iz grešaka Srbije.

Iako je on suštinski nebitan faktor u modernom vremenu, te pripada nekoj praistorijskoj eri ovog kazamata, zaostavština njegovog oca je veoma živa.

Jedino je neprijatno gledati kako sin, kao da je potomak iz serije „Succession“, nastavlja da mokri po grobovima žrtava tog ljudožderskog režima, koji su vodili njegov otac, majka i ostali satrapi.

Čini se da je samoća koju oseća pred spomenikom svom ocu doprinela njegovoj distorziranoj percepciji stvarnosti.

Međutim, jeste da se ovde za džabe baljezga, da ko o čemu autor o prošlosti, ali valja se uvek podsećati da je upravo Slobodan Milošević, čovek koji je u sebi nosio ognjeni pečat haosa, dirigovao infernalnim orkestrom.

U turbulentnim danima devedesetih, bivša Jugoslavija postala je centar neizrecivog horora. Gde su vojska i policija Srbije kročili na teritoriji Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Kosova, ostavljali su iza sebe trulež i katastrofu.

Dok je država koju su nekada voljeno nazivali Jugoslavijom počela da se raspada, novorođeni vođa je zgrabio mikrofon i zapevao đavolju pesmu. Ali ova pesma nije bila posvećena ljubavi ili sreći, već besmislu i uništenju.

Poput božanstva od hiljadu lica, koje se smeje nad žrtvenim oltarom, on je koristio svoju retoričku veštinu da prevari mnoge, sakrivajući svoje prljave ruke iza paravana nacionalizma.

Mase su bile zavedene njegovim rečima, dok je njihova slepa vernost izazivala strahovitu patnju.

Potrebni su tomovi ovog lista da bi se nabrojala zlodela, koja su postavila temelje sadašnje države, ali, eto, genocid u Srebrenici ostaje duboko ukorenjen u kolektivnoj svesti kao najmračnija posledica te zlokobne vladavine.

Njegova politika mržnje i netolerancije podstakla je smrt i stradanje hiljada nedužnih. Srebrenica je postala simbol njegove odgovornosti za najstrašniji zločin na evropskom tlu nakon Drugog svetskog rata.

Pa i Oluja u Hrvatskoj, u senci nacionalsocijalističke garniture iz Beograda, posledica je vrtloga krvoprolića i proterivanja. Njegova politika agresije podstakla je da mnoge porodice ostanu bez domova.

Dok su vojska i policija na Kosovu sprovodile operacije koje su rezultirale masovnim proterivanjem i ubijanjem albanskog stanovništva. I Sarajevo je postalo žarište pakla, zarobljeno između zidova opsade.

Milošević i njegova kamarila posmatrali su kako se grad guši u nasilju i bedi. Karadžićeve i Mladićeve snage su blokirale i granatirale grad, oduzevši ljudima osnovna prava i dostojanstvo.

Sarajevo je zato i postalo simbol otpornosti, ali i mesto gde se svaki korak mogao pretvoriti u poslednji.

A onda je došao trenutak kada se sve to preselilo na nebo SPSrbije. Bombardovanje SRJ, pod vođstvom NATO snaga, bio je odgovor na dugogodišnji sadizam.

Noćni horizont nad Beogradom bio je osvetljen munjama, a zvuk avionskih bombi je bio kao tuga koja se širila iznad razorene države.

Dok su se bombe sručivale, obični ljudi su trpeli posledice političkih odluka.

Miloševićeva tiranija dovela je ovu zemlju na ivicu ponora, ostavljajući razorene domove i slomljene živote u svojoj zastrašujućoj baštini.

Zato spomenik Slobodanu Miloševiću postaje sve više kao spomenik mračnim silama. Kao da je Dart Vejder dobio svoj kip u samom centru sveta, dok njegovi fanatični sledbenici održavaju žive plamenove idolopoklonstva.

Bez obzira na geografsku pripadnost, zov zla se širi izdaleka, kao glas Ktulua koji odjekuje iz dubina.

(Danas, foto: lična arhiva)