Predsednik Srbije Aleksandar Vučić bio je ovog vikenda na slavlju osuđenog ratnog zločinca i svog političkog oca Vojislava Šešelja.

Snimak iz jednog beogradskog restorana na kojem sedi u društvu Šešelja dok im pevaju četničke pesme proširio se 12. juna društvenim mrežama.

Vučić je istog dana za televiziju Hepi izjavio da je bio na proslavi povodom venčanja Šešeljevog sina iako, kako je naveo, vode „različitu politiku“.

„Ne stidim se što sam kumovima otišao da čestitam krštenje i venčanje“, rekao je Vučić, odgovarajući na kritike dela javnosti u Srbiji i regionu.

Dodao je i da niko neće da mu govori „da li će da se odriče nekoga ko mu je krstio starijeg sina i ćerku“.

Privatne i političke veze Aleksandra Vučića i Vojislava Šešelja datiraju od ratnih devedesetih, kada su zajedno bili u Srpskoj radikalnoj stranci.

Politika ujedinjenja „svih srpskih zemalja“ u takozvanu veliku Srbiju, ratnohuškački govori i organizacija paravojnih jedinica odvela je Šešelja do optuženičke klupe međunarodnog suda.

U Hagu je 2018. osuđen na deset godina zatvora zbog ratnih zločina nad hrvatskim stanovništvom u vojvođanskom selu Hrtkovci.

Vučić se sa Šešeljem razišao 2008. kada je aktuelni predsednik Srbije formirao Srpsku naprednu stranku.

Prešli su put od najbližih saradnika, preko međusobnih optužbi i uvreda, do Šešeljeve javne podrške današnjoj Vučićevoj politici.

Šta se pevalo na Šešeljevom slavlju?

Govoreći o pesmi koja veliča nekadašnjeg četničkog vojvodu Pavla Đurišića, a koja prati snimak slavlja, Vučić je za televiziju Hepi rekao da „nije muzički urednik da bira muziku“.

Dan kasnije, na istoj televiziji gostovao je i domaćin proslave.

„Ja sam prvi naručivao četničke pesme, a onda su i neki drugi. Vučić nije naručio nijednu pesmu“, rekao je Šešelj 13. juna.

Na snimak druženja Vučića i Šešelja uz četničke pesme reagovali su mediji u regionu, ali i ministar branitelja Hrvatske Tomo Medved.

On je naveo da bi Vučić trebalo da se „posveti stanju u Srbiji i pitanjima koja se tiču Srbije“.

Direktor nevladinog Fonda za humanitarno pravo i nekadašnji portparol Haškog tribunala Nenad Golčevski podvlači da Vučić obavlja najvišu državnu funkciju i da se njegovo prisustvo na slavlju osuđenog ratnog zločinca ne može posmatrati kao privatni čin.

„Osoba koja obavlja takvu funkciju nema pravo da u privatnom svojstvu radi stvari koje ugrožavaju integritet i kredibilitet funkcije koju obavlja“, rekao je Golčevski za Radio Slobodna Evropa (RSE).

Za šta je Šešelj osuđen?

Mehanizm za međunarodne krivične sudove, koji je nasledio postupke Haškog tribunala, osudilo je u aprilu 2018. Šešelja na kaznu od deset godina zatvora zbog podsticanja progona, deportacije i prisilnog raseljavanja Hrvata u selu Hrtkovci u Vojvodini 1992. godine.

U pritvoru u Ševeningenu bio je od 2003, a pušten je novembra 2014. zbog pogoršanog zdravstvenog stanja.

U kaznu mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru, a u Tribunal se nije vratio ni na izricanje presude.

Politiku zbog koje je osuđen nastavio je javno da zastupa i po povratku Srbiju.

Uprkos presudi Haškog suda, bio je poslanik u republičkom parlamentu do 2020. kada njegovi radikali nisu prešli izborni cenzus.

U godini kada je osuđen za zločine u Hrtkovcima, policija ga je sprečila da sa radikalima uđe u ovo vojvođansko selo.

Okupili su se ipak na ulazu u Hrtkovce, tačno 26 godina od mitinga Srpske radikalne stranke i Šešeljevog govora posle kojeg su usledila masovna proterivanja hrvatskog stanovništva.

Iste godine radikali su održali i kongres stranke u kući u Hrtkovcima koju je Šešelj tamo kupio.

„Njegova politika je izgrađena na sejanju i potpirivanju međunacionalne i međureligijske mržnje. Na toj mržnji gradi svoju poziciju i prikuplja političke poene“, kaže Nenad Golčevski iz Fonda za humanitarno pravo.

Paljenje zastava susednih država, Evropske unije i NATO-a, verbalni napadi, pretnje i vređanja političkih neistomišljenika samo su deo posthaškog političkog angažmana lidera radikala.

Šešelj ga temeljno sprovodi i kroz svoj književni opus. Od 2001. do danas izdao je skoro 200 knjiga.

Među njima su i naslovi „Hrtkovci, selo gde me svako zna“, „Hrtkovci na kratko Srbislavci“ i „Hrtkovci moje mladosti“.

Negiranje srebreničkog genocida pretočio je u tri toma, koje je 2020. godine promovisao u više gradova Srbije.

Šešeljeva izdavačka kuća „Velika Srbija“, koja je naziv dobila po političkom programu radikala iz ratnih devedesetih, zauzima poslednjih godina centralno mesto na beogradskom Sajmu knjiga, najvećoj književnoj manifestaciji u Srbiji.

Istorija odnosa Vučića i Šešelja

Vučića i Šešelja veže decenija u kojoj su vođeni ratovi u bivšoj Jugoslaviji, a Srbija bila u izolaciji i pod sankcijama tokom režima tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića.

Aktuelni predsednik Srbije pristupio je radikalima ratne 1993. da bi dve godine kasnije napredovao do mesta generalnog sekretara stranke.

Ratovanje za „veliku Srbiju“ bila je tada neskrivena politika radikala prema susedima, dok se unutar zemlje ogledala u progonu nesrpskog stanovništva i pretnjama opoziciji i medijima.

Vučić je Šešelja u februaru 2003. ispratio u pritvor Haškog tribunala i tamo ga obilazio kao pravni savetnik.

Razlaz je usledio 2008. kada Vučić sa partijskim kolegom Tomislavom Nikolićem napušta radikale i osnivaju Srpsku naprednu stranku.

Povod za raskid zvanično je objašnjen „razmimoilaženjem povodom usvajanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Srbije Evropskoj uniji“, koji su Vučić i Nikolić podržali.

Od tog trenutka Šešelj iz pritvora u Hagu objavljuje knjige u kojima napada i vređa bivše saborce i optužuje ih za izdaju i zavere.

Vučić odgovara nazivajući ga „običnim lažovom“ i „monstrumom“.

Retorika i sa jedne i sa druge strane počinje da se menja po povratku Šešelja iz Haga 2014, kada su utihnule i najave lidera radikala o rušenju Vučićeve vlasti.

Danas je Šešelj čest gost na televizijama sa nacionalnom frekvencijom gde napada i vređa opoziciju i polemiše o svim društveno-političkim temama.

Na izborima 2022. podržao je predsedničku kandidaturu Aleksandra Vučića.

Odbijanje zahteva Haga

Šešelj je 2022. odbio saslušanje Haga povodom kršenja pravilnika tribunala.

Istovremeno, Beograd od 2015. odbija da izruči članove radikala Vjericu Radetu i Petra Jojića, koji su u Hagu optuženi za zastrašivanje svedoka u postupku protiv njihovog lidera.

Nadležni u Srbiji tvrde da za to „nisu ispunjeni uslovi“.

U izveštaju Savetu bezbednosti 12. juna, predsednica haškog suda Grasijela Gati Santana je odbijanje Srbije da uhapsi i preda Jojića i Radetu označila kao jednu od „najvećih pretnji“ sa kojim se sudski Mehanizam suočava.

Predsednica suda i glavni tužilac Serž Bramerc upozorili su i na nastavak „uznemirujućeg trenda negiranja genocida, veličanja ratnih zločinaca i provokativnih izjava osuđenih osoba“.

„Međunarodna zajednica je odlučna da ratne zločince izvede pred sud. Trebalo bi da bude podjednako posvećena širenju istine nakon što se ta suđenja završe“, rekao je Bramerc 12. juna pred Savetom bezbednosti.

Kakav je odnos vlasti prema ratnim zločincima?

Trend učešća ratnih zločinaca u političkom i javnom životu Srbije počeo je 2015. godine, povratkom osuđenika iz Haga po odsluženju kazne.

„Ne možemo ni pobrojati slučajeve kada osuđeni za ratne zločine postaju poslanici, visoki funkcioneri, na televizijama su ugledni komentatori i analitičari, čak imamo i slučaj kada je osuđeni ratni zločinac predavao na Vojnoj akademiji“, navodi Nenad Golčevski.

Bivši komandant Prištinskog korpusa Vladimir Lazarević vratio se 2015. u Srbiju avionom Vlade uz doček ministara.

Usledilo je mesto predavača na Vojnoj akademiji, titula počasnog građanina jedne opštine na jugu Srbije i učešće na skupovima vladajućeg Pokreta socijalista.

U aprilu 2023, Nebojša Pavković, koji u Finskoj služi kaznu za zločine nad albanskim stanovništvom na Kosovu, obratio se video-linkom iz zatvora đacima jedne osnovne škole u Vojvodini.

Javnom času prisustvovali su direktorka škole i gradonačelnik Novog Sada iz redova Srpske napredne stranke.

I Pavković i Lazarević su autori knjiga u izdanju Ministarstva odbrane Vlade Srbije.

Knjige piše i promoviše i Veselin Šljivančanin.

Nakon što se 2011. vratio u Srbiju po odsluženju kazne zbog zločina na Ovčari u Hrvatskoj, učestvovao je na tribinama vladajućih naprednjaka.

Bio je u pratnji predsednika Srbije 2017. na otvaranju jedne fabrike.

„Hoćete da ga vežemo u okove? Da ga ubijemo? To želite?“, rekao je tada Vučić odgovarajući na pitanje novinara zašto je sa osuđenim ratnim zločincem.

Mogu li ratni zločinci odahnuti?

Šljivančanin i haški osuđenik Vinko Pandurević dobitnici su priznanja Vojske Srbije i česti gosti televizija sa nacionalnom frekvencijom.

Isto je i sa Nikolom Šainovićem, koji je posle zatvora zbog zločina na Kosovu deo predsedništva vladajućih socijalista.

„Pitanje je da li je Srbija zemlja koja podržava pravdu i žrtve ili ratne zločine? Ne mogu se podržavati žrtve onda kad su Srbi žrtve, a ratni zločinci onda kad su Srbi ratni zločinci. Moramo stajati na jednoj ili na drugoj strani i treba da se odlučimo“, navodi Nenad Golčevski.

Na trend zvaničnog veličanja zločinaca i negiranja presuda iz godine u godinu upozoravaju izveštaji Evropske komisije o napretku Srbije.

U poslednjem dokumentu, u koji RSE imao uvid, navodi se da je „određeni broj srpskih političkih partija i ličnosti, uključujući i ministarski nivo, nastavio da pruža podršku i javni prostor osuđenim ratnim zločincima“.

Komisija upozorava i da osuđeni ratni zločinci u javnom prostoru nastavljaju da šire govor mržnje.

(Radio Slobodna Evropa, karikatura : STUPS)