Volite li školu?

Ja volim!

Volim je od kada znam za sebe. Moja prva sećanja su vezana za školsku klupu u kojoj sedim između dve devojčice i nešto crtam… Bežala sam od kuće, gde me je čuvala tetka, kod mame u školu, udaljenu stotinak metara i sve dok tetka ne dođe po mene, uživala sa đacima. Jedva sam čekala da i sama postanem đak i moja ljubav prema školi je sve više rasla. Ništa mi nije bilo teško, radoznalost je savladavala sve prepreke, nizale se petice i nagrade… Nastavnici su za mene bili svetlost koja mi je obasjavala puteve saznanja, osobe za koje se nikada nije postavljalo pitanje da li su u pravu, bili su moji prijatelji. I danas kad sretnem neke od njih, osetim strahopoštovanje i ljubav, radost što su još živi i poželim da i moji đaci jednog dana tako razmišljaju o meni.

Sa “ove strane katedre” sam malo više od 37 godina. Mnogi moji đaci su uspešni privrednici, naučnici, majstori svog zanata. Javljaju mi se sa raznih strana sveta i zahvaljuju se na svemu što sam im pružila i čemu sam ih naučila u elektrotehnici, a kad se sretnemo na nekoj od godišnjica mature i kad mi kažu da sam njihova “druga mama”, usta mi se razvuku u osmeh, a u očima zaiskre suze od neke lepote. Tada znam da nisam pogrešila što sam odvajala od svog slobodnog vremena da što bolje pripremim predavanja, što sam na časovima uvek imala vremena da ih posavetujem, da im ukažem na greške, da ih učim prijateljstvu, ljubavi, toleranciji, da ih vaspitavam…

Nažalost, ono čega sam bolno svesna je da je poziv prosvetnog radnika danas apsolutno obezvređen. Godinama unazad jedva sastavljamo kraj s krajem, nemamo dovoljno novca za lekove, za kvalitetnu hranu, sve češće gladujemo, a odlasci na koncerte, u pozorišta, na letovanje – sve su nam dalje. Kako će nam, tek, biti u penziji?

Ono što mi još teže pada je odnos koji prema nama imaju današnji đaci, pun nepoštovanja, podsmeha, bezobrazluka. Nastavnicima se izmiču stolice, prebijaju se na ulici, u njih se puca… Nije ni čudo, kad takav odnos prema nama imaju njihovi roditelji, koji dozvoljavaju sebi da se upliću u naš rad, da negativno komentarišu svaki naš pokušaj da se izborimo ne samo za veće plate, nego za bolje sveukupno obrazovanje, koje je na ivici provalije. A opet, nije ni to čudo, kad nas vlast tretira kao bespotrebnu profesiju, kad nam iz Ministarstva prosvete i Školske uprave svaki čas stižu novi zahtevi za pisanje raznih nepotrebnih izveštaja, popunjavanje besmislenih tabela, upitnika… Ako to nismo sve napisali, kao da nismo ni radili!

Posebna priča je to što svi zahtevaju veće ocene od zasluženih, što su mnogi prinuđeni da za neznanje daju dobre ocene, inače će se naći grupa roditelja koja će pisati peticiju u kojoj će tražiti da se nastavniku oduzme licenca, jer “daje preteške zadatke”! Priča se da će se u Zakon o osnovnom i srednjem obrazovanju uneti član po kome ćemo biti u obavezi da pismeno obrazložimo svaku ocenu kojom roditelj nije zadovoljan! I Ministarstvo će njima da povlađuje, a mi ćemo se naći na ulici, ako uopšte preživimo torturu bahatih đaka i njihovih roditelja.

I onda se postavlja pitanje zašto je sve manje studenata na fakultetima za nastavnike i zašto se za poziv prosvetnog radnika više ne opredeljuju najbolji đaci. Bojim se da će biti sve gore i da moje unuke neće imati ko da uči.
Ako se u Srbiji uskoro nešto ne promeni i obrazovanje ne vrati na mesto koje mu pripada, teško našoj deci, teško nama i teško Srbiji!

Jer, teško školi u kojoj više neće raditi oni koji je vole!

Biljana Stevanić, profesor elektrotehnike u Gornjem Milanovcu.

(Okruženje, foto: Pixabay)