„Danas je isti kulturni obrazac kojim je Srbija ušla u ratove“, ocenila je Izabela Kisić, izvršna direktorka Helsinškog odbora za ljudska prava Srbije. Kako je naglasila u intervjuu za Radio Slobodna Evropa (RSE), kulturna politika u Srbiji je kontinuirana decenijama.

„To je jedan nacionalistički, konzervativni, zatvoreni kulturni sistem“, rekla je Kisić, naglasivši da je za napredak Srbije neophodno imati novu i drugačiju kulturnu politiku.

Nevladin Helsinški odbor je sredinom januara organizovao konferenciju „Za novu kulturnu politiku: protiv dogmatizma“, na kojoj je učešće uzelo više od 70 umetnika i delatnika u kulturi.

Sa konferencije su upućene i preporuke za novu i drugačiju kulturnu politiku na kojima je ta organizacija radila sa ljudima iz kulture više od dve godine.

Kontinuitet kulturne politike

Kisić: Ljudi koji su učestvovali u ratnoj propagandi, intelektualci i umetnici, i danas su aktuelni. Naravno, ideologom tog pokreta smatra se Dobrica Ćosić i njegova dela se danas ponovo objavljuju u javnom životu, ali se snimaju i serije po njegovim delima, pri čemu se o njemu govori isključivo kao o piscu, i to kao dobrom piscu, van konteksta i van uloge koje je on imao u ratovima. Neki iz te generacije su i danas prisutni na javnoj sceni.

Takođe, imamo jednu novu generaciju koja zauzima tu scenu posle 2000. godine. Predstavnici te generacije danas su u gotovo svim važnim institucijama kulture u Srbiji – od Službenog glasnika do raznih odbora u Javnom servisu, odnosno RTS-u. Oni dominiraju i vodećim izdavačkim kućama koji imaju monopol na ovom tržištu. Taj isti obrazac prisutan je i danas, i ima ljude koji su na važnim mestima, koji zapravo nastavljaju taj ratni konfliktni obrazac kulturne politike.

Osim toga, kulturne institucije su devastirane, posebno u unutrašnjosti. Domovi kulture su potpuno uništeni i zapravo je veoma slabo ili gotovo nikakvo učešće građana u kulturnim aktivnostima. Zatim, veoma je veliki uticaj Srpske pravoslavne crkve na kulturu, i to se posebno vidi kroz kulturni podsistem obrazovanja.

Od dolaska patrijarha Porfirija posebno su se intenzivirali ti pokušaji uticaja na kulturni, javni, obrazovni sistem, što smo videli preko pokušaja uticaja na imenovanje direktora škola, osnaživanje veronauke u školama, mešanje u udžbenike, i tako dalje.

Veoma se šire te tradicionalne vrednosti koje su protiv ljudskih prava. Slobode su veoma sužene, univerziteti su kontrolisani, i ono što smo takođe zapazili jeste veoma snažan uticaj oportunizma i konformizma.

Tako se često, iako bi univerziteti trebalo i po zakonu da imaju slobodu, zapravo na fakultetima odlučuje o izboru dekana na osnovu toga da li ima veze sa vladajućom strankom ili ne, jer se misli da tako može nešto više da se uradi za fakultet. Međutim, to se pokazuje kontraproduktivno, i to je ono što zapravo sprečava promene.

RSE: Šta biste izdvojili kao najveći problem u kulturnom prostoru Srbije?

Kisić: Najveći problem jeste ta vrednosna orijentacija kulturne politike. Kultura je ovde jako moćno sredstvo. Stoga, kulturni delatnici i umetnici imaju jako veliku odgovornost. Tako da ja mislim da zapravo jedna od direktnih posledica ovakve vrednosne orijentacije kulturne politike jeste sve manja podrška evropskim integracijama. Bez promene u kulturnoj politici mislim da će se teško povećavati procenat podrške evropskim integracijama.

Naravno, ne zanemarujem i ozbiljan problem finansiranja kulture, ali ono je politički određeno. Svakako smatram da je veoma važno poboljšati položaj umetnika, pre svega na nezavisnoj sceni. Jako je važno govoriti o njima. To su ljudi koji rade odlične stvari i koji se bore u izuzetno teškim uslovima. Njima su vrata institucija zatvorena.

Mnogi su izbačeni iz prostora javnih institucija, a to su ljudi koji nas otvaraju ka svetu. Poboljšanje ekonomskog položaja umetnika i socijalnog statusa je izuzetno važno.

RSE: Za 2023. godinu se 0,66 posto republičkog budžeta odvaja za kulturu, što je manje u odnosu na prethodne godine. Šta to govori i kakav je odnos vlasti prema kulturi?

Kisić: Veoma je važno kako se vrednosno ova vlast odnosi prema kulturi. Oni mogu povećati budžet za kulturu, ali ako to urade na način kako je oni vide, to će biti povećanje budžeta za konflikt.

Mi takođe želimo da se poveća budžet za kulturu, ali jednu potpuno novu kulturnu politiku. Oni taj novac svakako neće uložiti u nezavisnu umetničku produkciju, u umetnike koji se bave temama prošlosti na način koji ne odgovara ovoj vlasti. Tako da bi to njihovo povećanje budžeta moglo da znači povećanje budžeta za kulturu srpskog sveta, koja je pandan ovom ruskom svetu.

Uticaj Rusije na kulturnu scenu u Srbiji

RSE: Kako na kulturnu scenu u Srbiji utiču svetska dešavanja?

Kisić: Pre svega, utiče ono što je negativno. Ovu kulturnu scenu ohrabruje taj koncept ruskog sveta. Gostovanja stranih intelektualaca koji se finansiraju iz budžeta ili onih koji gostuju u institucijama kulture ovde, uglavnom ide na one koji dolaze upravo iz tih krugova ruskog sveta.

Recimo Aleksandar Dugin je ovde bio nekoliko puta, i razni desničari dobijaju ekskluzivne javne prostore kao što je Matica srpska, a drugim kulturno-umetničkim delatnicima koji misle na jedan drugačiji način ti prostori su zatvoreni.

Ono što iz sveta dolazi kao uticaj, odnosno ono prema čemu je jedino ova kultura otvorena, to su upravo oni kulturni procesi koji ohrabruju i osnažuju konzervativnu i nacionalističku politiku, u čijem centru je oblikovanje identiteta na etno-konfensionalnim osnovama.

Naravno, postoji jedna nezavisna kulturna scena koja jako dobro komunicira sa savremenim tokovima u svetu.

RSE: Da li je za bolju kulturnu sliku neophodno raditi na suočavanju s prošlošću?

Kisić: Kultura sećanja bi trebalo da bude jedan od prioriteta nove kulturne politike. Za nas to znači da zapravo kultura i umetnici treba da tematiziraju upravo ono što je dovelo do rata, znači neke mračne događaje, mračne procese iz naše istorije, i da se zapravo rasvetli ta odgovornost i šta je ideološka srž ratova i zločina.

Mržnja nije nešto što je urođeno kako se ovde želi predstaviti, govorim o mejnstrimu (mainstream) naravno, onome što je dominantno. Konflikti nisu nešto što je rezultat nekih nepremostivih razlika između civilizacija i kultura. Mržnja je nešto što je politički stvoreno i politički indukovano.

Skoro sam videla jedan intervju ministarske kulture Maje Gojković, gde ona kaže da je kultura sećanja jedan od prioriteta Ministarstva kulture. To je jedna potpuna laž.

Ona u centar pažnje stavlja pitanje žrtve srpskog naroda, i to je naravno nešto o čemu se takođe treba govoriti. Međutim, način na koji oni to rade jeste da bi se stvorio taj jedan mit o herojskoj prošlosti, da bi se mobilisale mase na tom pitanju žrtve i da bi ulazilo u konflikte sa drugima u regionu.

Dakle, njima je kultura sećanja u funkciji proizvodnje konflikta, a ne u funkciji toga da se preispita odgovornost, pa u ovom slučaju i odgovornost intelektualaca i umetnika za nacionalizam, rasizam, konflikte, rat i uopšte zločine.

RSE: Da li očekujete da će biti pomaka i rada od strane države na unapređenju kulturne slike u narednom periodu?

Kisić: Ja ne očekujem da će oni koji čine vlast sada menjati vrednosnu orijentaciju kulturne politike. Ono što mi čujemo u javnom govoru i što je u medijima koji su pod kontrolom vlasti ili bliski vlasti, jeste jedan nacionalistički, rasistički, mizogen, ksenofoban jezik, koji zapravo normalizuje zlo.

Tako da ja ne očekujem, ali to ne znači da mi ne treba da se borimo za novu kulturnu politiku, i mislim da je jako važno da upravo artikulišemo jednu alternativu, jer jedino tako je promena moguća.

RSE: U zborniku “Za novu kulturnu politiku: protiv dogmatizma”, koji je objavljen u izdanju Helsinškog odbora za ljudska prava Srbije, autori i autorke tekstova analizirali su vladinu Strategiju za razvoj kulture 2020-2029. Koji su zaključci?

Kisić: Vladina strategija je izuzetno konzervativna, nacionalno orijentisana i zatvorena, i izrazito centralizovana. To se vidi iz tog njenog uvodnog dela, gde se govori o srpskom kulturnom prostoru i isključivo srpskim vrednostima. Vidi se da je reč o kulturi srpskog sveta, koja je zatvorena prema bilo čemu što dolazi sa zapada i van tog srpskog nacionalnog korpusa.

Ova kulturna strategija ide i u prilog svim antiglobalističkim pokretima u Srbiji, što je takođe jedna od karakteristika naše kulturne scene. Ta kulturna politika, prema Strategiji, izrazito je centralizovana, a to znači da je jedini arbitar u kulturi država, bilo da je reč o nacionalnom, pokrajinskom ili lokalnom nivou, a da nikakvu šansu ne daje za učešće građana u tim procesima.

Ona insistira na tim srpskim kulturnim vrednostima, a kada je reč o kulturi sećanja, u njoj se na nekoliko mesta pominje genocid, ali se tu nigde ne misli, niti se pominje genocid u Srebrenici.

RSE: Rekli ste da je neophodno imati novu kulturnu politiku. Šta bi ona podrazumevala i koje su vaše preporuke?

Kisić: Ona mora biti otvorena, decentralizovana, mora da podržava savremenu, inovativnu umetnost. Kada je reč o tradiciji, treba da se ima u vidu da tradicija može da se interpretira na različite načine. To treba dozvoliti, otvoriti prostor, kao i za stvaranje novih tradicija, jer savremena umetnost često u jednom momentu postane tradicija.

Neophodan nam je otvoren kulturni sistem, gde se neće fokusirati sve samo na kulturu u okviru jedne granice, nego se mora raditi na tome da se kulture međusobno prožimaju. Ne možemo kulturu svesti na neke uske etno-konfensionalne granice.

Potrebno je preispitati ulogu intelektualaca, umetnika, kulturnih delatnika za ratove, nacionalizam, rasizam, zločine, i tako dalje. Veoma je važno razviti jednu kulturu sećanja, koja će tematizovati te mračne stranice iz srpske istorije, jer jedino je to način da izađemo iz tog nacionalističkog posrnuća, i postanemo deo i regiona i deo sveta. Naravno, veoma je važno raditi na korenitoj reformi obrazovanja, odvojiti crkvu od obrazovnih i javnih kulturnih institucija.

Iva Gajić (RSE, Foto: MC)