Antifašistička aktivistkinja Marija Srdić opisuje borbu protiv fašizma na ulicama Novog Sada tako što predstavlja dve perspektive: „čaša je poluprazna“ – ljudi na protestima je malo, promena nema i dalje tonemo u glib. Ili „čaša je polupuna“ – uporno se održava plamen otpora i pobune, koji će u jednom trenutku obezbediti kritičnu masu nezadovoljnih i izazvati političke promene.

„Sklona sam ovoj drugoj perspektivi i nikada ne prihvatam širenje defetizma. Uostalom, kako kaže Margaret Mid: „Nikada nemojte sumnjati da mala grupa odvažnih pojedinaca može promeniti svet. Naprotiv, oni ga jedino mogu i menjati“, ističe Marija Srdić u intervjuu za VOICE.

U jednom intervjuu izjavili ste da su „desničari u našem javnom prostoru deo mejnstrim politike“. Kroz koje aktuelne situacije možemo to videti?

Politička desnica je, ne samo kod nas već svuda u svetu, deo mejnstrim političke scene. Ono o čemu sam govorila i kontekst te izjave (koliko se sećam) odnosio se na ekstremnu desnicu, uključujući i onu spremnu na upotrebu nasilja u svojim akcijama.
Prvo, tvrdim da Srpska napredna stranka i njeni eksponenti nikada nisu stvarno prigrlili vrednosti slobode, pravde i jednakosti, već su se samo na neko vreme „maskirali“ u evropejce i umerenjake. Oni koji su izašli iz Šešeljevog šinjela nemaju kapacitet za transformaciju u demokrate i umerenjake. Naivno je bilo u takvu mogućnost poverovati. To se naročito dobro vidi kada su pod pritiskom. A ove godine, naročito od kada je počeo rat u Ukrajini i umnožili se problemi na Kosovu, nasilni narativ je ono čemu se vraćaju – militarizam, kult vođe, herizma i žrtvovanja ali i frustracija zbog moći neprijatelja, prezir prema slabijima, ponovo su tu.
Drugo, u fazi u kojoj su SNS i njeni lideri nastojali da se predstave kao prihvatljiva konzervativna opcija, partneri Zapada, dozvoljeno je da u javnom a potom i političkom prostoru ordiniraju grupe i organizacije koje služe kao ‘politička strašila’. Uz Haškog osuđenika Vojislava Šešelja u Narodnoj skupštini, desničarske oranizacije poput Srpske desnice, Pokreta Levijatana, Srpske stranke Zavetnici, pojavljivale su se na izborima kako bi se slala poruke „ako ne podržavate nas, oni bi mogli da vam se dogode“. U međuvremenu, političko klatno dramatično je otišlo udesno. Uz opisane unutrašnje prilike toj su situaciji pogodovali i spoljašnji faktori – globalna kriza izazvana posledicama pandemije i rata u Ukrajini. Ne vidim da će se to klatno uskoro vratiti u ravnotežu.

Antifašistička koalicija je pre nekoliko godina napravila mapu pod nazivom „Gde živi ekstremizam?“. Koliko se ta mapa izmenila do danas?

Kada smo krajem 2018. godine završili mapiranje, na njoj smo imali 23 desničarske organizacije i pokreta koji su se prema svojim proklamovanim vrednostima, javno dostupnim programima i identifikovanim nasilnim praksama mogli podvesti pod „desni ekstremizam“. Naravno, treba imati u vidu da je ekstremna desnica danas konglomerat različitih, vrlo često protivrečnih ideologija, što otežava lako definisanje. Bilo kako bilo, broj grupa i organizacija se tokom protekle četiri godine povećao. Posebno ukazujem na činjenicu da su iz delova identifikovanih ali i novih desničarskih grupa formirane takozvane Narodne patrole koje su tokom 2020. i 2021. godine postale poznate po širenju antimigrantskih stavova i napadima kako na migrante tako i na ljude koji im pružali pomoć, ali i na građanske i mirovne aktiviste.
U digitalnom prostoru svoje ideje šire preko Fejsbuk grupe „Stop cenzuri“, koja, prema istraživanju BIRN-a okuplja više od 300.000 članova. Ta grupa je pokrenuta u martu 2020. godine pod nazivom Pokret STOP naseljavanju migranata, kao forum za komentarisanje tekstova o tome kako migranti i izbeglice siluju, ubijaju i pljačkaju. Tokom pandemije koronavirusa, grupa je promenila ime i okrenula se anti-vakserskim pričama. Sadržaji koje objavljuju predstavljeni su kao ono što su vlade i mediji odlučili da sakriju, a zapravo je reč o lažnim vestima koje je moguće raskrinkati najjednostavnijim proverama.
Novu pojavu u delovanju ekstremne desnice predstavlja i uključivanje pripadnika antivakserskog pokreta i teoretičara zavere u politički život. Za sada je najpoznatiji pokret Živim za Srbiju koji predvodi doktorka Jovana Stojković. Tokom poslednje predizborne kampanje pojavljivala se u javnosti sa pripadnicima Levijatana ali i sa Gornom Davidovićem Firerom, vođom zabranjene neonacitičke organizacije Nacionalni stroj koji je nakon oslobađajuće presude Apelacionog suda za napad na učesnike antifašističke šetnje „Stop fašizmu“ u Novom Sadu 2007. godine ponovo vidljiv u javnom životu.
Na mapu bi danas, verujem, trebalo uvrstiti i mrežu parapolicijskih organizacija, među kojima su u javnosti najvidljivije DBA i Pravoslavni vitezovi Templari. U mapiranju koje je BIRN sproveo tokom 2021. godine pokazano je da su sve organizacije ovog tipa imenovane tako da asociraju na uticajne nadnacionalne institucije: Internacionalna policijska organizacija – IPO, Svetska policijska protivteroristička organizacija – CTO i slično… značke koje stavljaju u prvi plan podsećaju na one koje koristi policija i bezbednosne agencije. Ovo istraživanje pokazalo je da je DBA samo jedna u mreži međusobno povezanih organizacija u civilnom sektoru bezbednosti, povezanih sa Srpskom naprednom strankom.

Protiv podizanja spornog „spomenika nevinim žrtvama 1944/45“ u Novom Sadu protive se sve antifašističke organizacije zbog spiska imena među kojima ima osuđenih ratnih zločinaca. Sa druge strane, gradonačelnik Novog Sada kaže da je taj spomenik doprinos boljim odnosima mađarskog i srpskog naroda. Kakve su posledice ovakvog narativa vlasti kada govorimo o borbi protiv fašizma?

Ja bih pre rekla: protive se ne samo antifašističke organizacije već i više od pet hiljada Novosađana i Novosađanki koji su podržali peticiju „Digni gard, odbrani grad, STOP SPOMENIKU FAŠISTIMA“, protivi se i 130 uglednih ličnosti našeg akademskog, umetničkog i javnog života, a protive se svi slobodoumni ljudi i humanisti.
Ponavljam kada god je moguće, pa ću i ovom prilikom: spisak nevinih žrtava koji je sastavni deo odluke o podizanju spomenika sadrži imena najmanje 18 ratnih zločinaca, uključujući i one koji su naložili, organizovali i sproveli najveći zločin u istoriji grada – Novosadsku raciju, u januaru 1942. Na tom su spisku imena Nađ Mikloša, okupacionog gradonačelnika Novog Sada, odgovornog za ratne zločine počinjene u gradu tokom okupacije, Zombori Đule, upravnika okupacione policijske kapetanije u Novom Sadu, učesnika u pripremi i sprovođenju racije, Balog Imrea koji je tokom racije lično bajonetom ubijao decu, Jakobac Slavka, člana ustaškog pokreta i pripadnika jedinica koje su počinile brojne ratne zločine u selima Fruške gore, Tot Janoša učesnika u masovnim ubijanjima i saučesnika u ubistvu devet članova porodice Kolarov – Mašin iz Rumenačke ulice, kao i drugih zločinaca.
Šta god govorili bivši i sadašnji gradonačelnici, Miloš Vučević i Milan Đurić, i lideri Saveza vojvođankih Mađara Ištvan i Balint Pastor, odluka o podizanju spomenika koji na osnovu ovakvog strašnog i sramotnog spiska trebalo da se postavi u Novom Sadu, mora biti stavljena van snage. Dobri odnosi među ljudima i narodima mogu se graditi samo na istini. Zločinci i žrtve nikada i nigde ne smeju biti izjednačeni. Zato je ukidanje Odluke o podizanju spomenika i fomiranje nove komisije čiji bi zadatak bio da utvrdi stvarni spisak nevinih žrtava i okolnosti njihovog stradanja jedino razumno rešenje.
Kako vidimo, gradska vlast, pod pritiskom javnosti, svesna velikog otpora građana, već mesecima odlaže postavljanje spomenika na uglu ulica Ive Andrića i 1300 kaplara na Limanu. Možda je u ovom trenutku najveći problem to što moćnici SNS i njihovi partneri u vlasti nisu u stanju da priznaju grešku i izvine se. U ovom trenutku smo u nekoj vrsti „zamrznutog konflikta“. Mislim da su gradski čelnici svesni da će otpor postavljanju skulpture biti žestok. Svako od njih bi da taj posao ostavi nekom drugom.

„Revizionizam priprema teren za neko novo zlo“, rekli ste u jednom intervjuu. Koje je to novo zlo?

Odgovor je jednostavan. To je novo-staro zlo fašizma i nacizama. Baš kao i u slučaju spomenika o kome smo govorile, kada zločince proglasite žrtvama, kada kvinslinge i saradnike nemačkih, mađarskih ili italijanskih okupacionih vlasti predstavite kao pobednike Drugog svetskog rata, kada svim sredstvima nastojite da omogućite rehabilitaciju Draže Mihailovića, Milana Nedića, Dimitrija Ljotića ili Nikole Kalabića, a u isto vreme brišete dostignuća herojske, partizanske, antifašističke borbe, vi svoje društvo i njegove naraštaje svrstavate na pogrešnu, tamnu stranu istorije. Brišete razliku između dobra i zla. I za posledicu već danas imate veličanje Ratka Mladića i organizovane skupine dečaka koji čuvaju grafite i murale sa njegovim likom. Mlade ljude spremne da kidišu na svakoga ko bi prolivanjem farbe ili bacanjem jaja želeo da se ukaže na pogubnost monumentalizacije lika ratnog zločinca.

Koliko se građani u Novom Sadu uključuju u proteste protiv fašizma, šta je ono što ste iz svog iskustva primetili da ih najviše podstiče da izađu na ulice i sudeluju u pomenutoj borbi? Da li je to dovoljno? I koliko su ljudi svesni opasnih trendova u društvu, koji trenutno bujaju, uprkos i nedavnom iskustvu iz devedesetih godina?

Novi Sad godinama ima najdinamičniju antifa i generalno aktivističku scenu u Srbiji. Ako razmišljamo logično, tamo gde jačaju fašističke tendencije, tamo gde su problemi veliki, budi se otpor, dižu se antifašisti i građani. Na sceni je i dalje stari kolektiv AFANS, iako manje aktivan nego ranije. Tu su tradicionalne organizacije poput Saveza antifašista Vojvodine i Novog Sada koje okupljaju stariju i srednju generaciju antifašista. Ima i novih kolektiva, poput 23. oktobra, Antifašističke koalicija, Omladinske studentske akcije… Na antifašističkim protestima i akcijama najviše građana se okuplja onda kada su naši drugovi i drugarice ugroženi ili napadnuti. Tako je prošlogodišnji protest nakon napada dvojice desničara na novinara i antifa aktivistu Daška Milinovića okupio veliki broj ljudi. Protest nakon prebijanja studenata i aktivista Krova nad glavom i AFK 2019. godine takođe je bio značajan i ukazao na trend radikalizacije prilika u društvu. Ove godine aktuelni su ekološki protesti, borba protiv Generalnog urbanističkog plana (GUP-a), izgradnje Novog Sada na vodi i uništavanja dunavskog priobalja. Julski protest „Buna protiv mafije“ organizovan nakon prebijanja aktivista koji su se protivili donošenju novog GUP-a podigao je tempraturu u gradu. Žestoko je bilo i u sudarima sa policijom na Šodrošu, tokom oktobra ove godine.
Situaciju na ulicama Novog Sada možemo videti iz dve perspektive: „čaša je poluprazna“ – ljudi na protestima je malo, promena nema i dalje tonemo u glib. Ili „čaša je polupuna“ – uporno se održava plamen otpora i pobune koji će u jednom trenutku obezbediti kritičnu masu nezadovoljnih i izazvati političke promene. Sklona sam ovoj drugoj perspektivi i nikada ne prihvatam širenje defetizma. Uostalom, kako kaže Margaret Mid: „Nikada nemojte sumnjati da mala grupa odvažnih pojedinaca može promeniti svet. Naprotiv, oni ga jedino mogu i menjati.“

Šta je ono što Vas pokreće kao aktivistkinju u suprotsvljanu ideologijama zla, zašto je ta borba važna?

Antifašizam nije nekakva stranačka ni nacionalna opcija. Kada ga prihvatite i integrišete u svoj pogled na svet, on za vas znači otvorenost prema različitosti, zalaganje za slobodu i ravnopravnost, internacionalizam. Znam da su sve ovo pompezne i monumentalne reči. U naopakom svetu, kakav je naš, često su predmet salonskih naklapanja ili na drugoj strani, podozrenja i podsmeha. Ipak, šta smo bez njih? Preplašeni miševi. Ništice. Mene antifašizam potvrđuje kao samosvesno biće. I jača hrabrost sa kojom se ne rađamo, nego je gradimo u borbama koje vodimo.

Na koji način institucije reaguju na desničarske organizacije koje su aktivne u našoj zemlji? U istraživanju u okviru projekta Antifašisitčke koalicije objavljena je i analiza rada pravosuđa u pogledu procesuiranja postupaka protiv diskriminacije. Šta je ta analiza pokazala? Da li je odgovor pravosuđa adekvetan, odnosno srazmeran opasnostima ugrožavnja građanskih sloboda i prava kroz delovanje neofašističkih grupa, napada na LGBT populaciju…?

Ulazak ekstremne desnice u civilni sektor i „demokratske okvire delovanja“ je način maskiranja fašističkih ideja i praksi u upotrebu prava na slobodu govora i slobodu udruživanja. Mnoge organizacije i grupe postale su legitimni učesnici javnog života, korisnici budžetskih sredstava namenjenih radu udruženja građana, korisnici javnih prostora za organizovanje skupava (tribina, projekcija filmova, predstavljanja knjiga i časopisa…) čiji sadržaji predstavljaju upravo primere širenja rasne, nacionalne i verske mržnje i netrpeljivosti, pozivanja na nasilje protiv pojedinih manjinskih grupa (Roma, Albanaca, Hrvata, migranata, ljudi istopolne orijentacije i dr), negiranje zločina Drugog svetskog rata i ratova devedesetih, veličanje zločinaca i osuđenih u Haškom tribunalu, zastupanje antifeminizma i anti-antifašizma i sl. Ne samo da ovakve aktivnosti ne nailaze na reakcije i osude institucija nego se postupci u slučajevima kršenja zakona, pre svega mislim na napade i nasilje, ne pokreću. Ako se postupci pokrenu, traju godinama, presude su oslobađajuće (kao u slučaju Gorana Davidovića), a kazne su uslovne, blage i u nesrazmeri sa težinom dela i njegovim posledicama. S druge strane, mi danas u Novom Sadu svedočimo desetinama krivičnih i prekršajnih postupaka koji se pokreću protiv aktivista, organizatora i učesnika protesta i akcija za očuvanje Šodroša ili protiv postavljanja spomenika na Limanu. Poruka države je, dakle, kristalno jasna.

Pre nekoliko meseci imali smo incidente prilikom pokušaja uklanjanja murala Ratka Mladića u Beogradu, zbog čega je bilo i reakcije iz međunarodne zajednice, međutim izostala je reakcija institucija u Srbiji. Kakva se poruka time šalje?

Naprotiv, reakcija domaćih institucija u ovom slučaju nije izostala. Aktivistkinje koje su bacile nekoliko jaja na zid sa oslikanim likom Ratka Mladića Aida Ćorović i Jelena Jaćimović su tada privedene na način koji je zgrozio celokupnu javnost, protiv njih je podneta prekršajna prijava. Ti postupci su još u toku. Ne bih bila iznenađena da budu oglašene „krivim“. Mi već dugo živimo inverziju. Krivci su nevini, žrtve su krive.

Nedavno je obeleženo 80 godina postojanja Antifašističkog fronta žena Jugoslavije (AFŽ). Koliko se danas vrednuju ovako bitne organizacije, odnosno njihova civilizacijska uloga? I u kojoj meri nam se zapravo dešava civilizacijski sunovrat u pogledu dosegnutih standarda ljudskih prava, pa i prava žena?

Mi, antifašistkinje Srbije, pokrenule smo inicijativu da se 6. decembra okupimo u Bosanskom Petrovcu i obeležimo 80 godina od osnivanja Antifašističkog fronta žena Jugoslavije, najmasovnije ženske organzacije na našim prostorima. Drugarice iz Slovenije, Hrvatske, Bosne i Herecegovine, Crne Gore i Makedonije prihvatile su sa oduševljenjem ovu inicijativu.
Okupile smo se da odamo počast prethodnicama koje su za nas izborile slobodu, pravo glasa, odvajanje crkve od države, pravo na školovanje u svim profesijama, na jednako plaćeni rad, na slobodu rađanja, na zaštićeno materinstvo i dostojanstvenu starost.
Program je uključio impresivnu Svečanu akademiju, izložbu „Šta smo započele, vi završite – AFŽ 1942. -….“ i Konferenciju koju smo dan kasnije održale u Bihaću, sa ciljem da osmislimo i pokrenemo novu antifašističku mrežu koja će povezati žene sa svih prostora nekadašnje zajedničke države.
Kostatovale smo da su u poslednjim decenijama u svim našim zemljama mnoga osvojena prava urušena i ugrožena – i radna, i rodna, i politička. U isto vreme antifašističke vrednosti se relativizuju i obesmišljavaju. I da fašizam nije tema prošlosti, već permanentna pretnja koja uvek traži načina da dođe do svog punog izraza.
Jedna od delegatkinja se u svom govoru zapitala: „Ako u ovakvim okolnostima dočekujemo 80 godina od AFŽ-a, šta ćemo uraditi u narednih 20 godina kako bismo stogodišnji jubilej obeležili u društvu dostojnom nasleđa AFŽ-a?“
Na kraju , moram da kažem i ovo: ne sećam se da me je neki skup toliko pokrenuo i na kome sam među stotinu učesnica prepoznala iskreno, bezrezervno savezništvo, spremnost da se stvarnosti gleda u oči i da se ona menje u najboljoj tradiciji AFŽ-a.

Svetlana Paramentić (VOICE)