Nedavno su u Srbiji publikovani rezultati istraživanja koje je provelo udruženje “Srbija protiv smrtne kazne”, po kojem je čak 69 odsto građana za njeno ponovno uvođenje. Istraživanja javnosti na ovu temu rade se u proteklih 20-ak godina, od 2001. naovamo. Sve do 2013. godine većina ispitanika bila je protiv smrtne kazne, kada je došlo do naglog, izraženog porasta podrške smrtnoj kazni.

Dakle, 2013. godina je bila prekretnica. Režim Aleksandra Vučića je na vlasti od 2012. godine. Ima li to, možda, neke veze? Advokat Ivan Janković iz pomenutog udruženja je svojevremeno rekao da se, istorijski gledano, podrška smrtnoj kazni javlja i raste uglavnom u autoritarnim društvima.

U jednom ranijem razgovoru, 2014. godine, kada je postalo očigedno da raste broj pristalica ponovnog uvođenja smrtne kazne, psiholog Žarko Korać, potpredsednik Đinđićeve Vlade Srbije, rekao je da je priča o ponovnom uvođenju smrtne kazne zapravo posledica “histerije koju jednim delom podstiču mediji”, kao i činjenice da se državni službenici “ne usuđuju da jasno kažu da postoji Krivični zakonik, da Srbija ima zakon, sudove i policiju”.

Mentalno i moralno zagađenje

“Histerija koju jednim delom podstiču mediji” zapravo je svakodnevna slika Srbije koju proizvode tabloidne novine, portali i televizije, što je pojačano do maksimuma od dolaska “naprednjaka” na vlast: hipreprodukcija afera, neprestano targetiranje protivnika režima, crna hronika sa naslovnim stranicama i vestima iz kojih lije krv, senzacionalističko izveštavanje o temama poput silovanja, pedofilije, otmica dece, ubistava, mafijaških obračuna, “pravljenja ćevapa od ljudskog mesa” i sličnih horora i doslovnih gadosti, koje sa profesionalnom novinarskom etikom nemaju ama baš nikakve veze.

Za sve to vreme, REM – Regulatorno telo za elektronske medije – nalazi se, kako mu i ime kaže, u dubokoj (rem) fazi sna. Nedavno su tako bez po muke obnovili licence notornim televizijama Pink i Hepi, koje 24/7 sistematski zatupljuju građane svojim šund sadržajima, uz obilatu pomoć i odobravanje države. Da stvar bude gora, te su televizije svakodnevni trening-centri za osobe koje promovišu govor mržnje. Da stvar bude još gora, česti gosti u njihovim kafansko-galamdžijskim “talk show” programima su i osobe koje su pravnosnažno osuđene za ratne zločine. TV Hepi je čak jednom prilikom “ugostio” i Ratka Mladića, direktnim telefonskim uključenjem iz tadašnjeg pritvora. Bez obzira na sve to, dakle bez obzra na nebrojena kršenja zakona, REM ih je ponovo nagradio licencom. Posledica: mentalno i moralno zagađenje nastavlja nesmetano da se širi.

Ista stvar se dešava i na kioscima: nenaviknutom oku ni psihički ni fizički neće biti dobro kada se sudari sa naslovnicama tabloida koji su mutirali u svoje najnakaznije, endemske forme.

Savet za štampu, samoregulatorno telo koje – za razliku od REM-a – deluje autonomno u odnosu na državne institucije, redovno i savesno monitoruje pisanje ovih štampanih glasila koja se lažno predstavljaju kao novine. Broj kršenja Kodeksa novinara Srbije je u kontinuitetu zapanjujuće veliki. Savet za štampu, međutim, može “samo” da izriče moralne osude i da poziva na profesionalnu i ljudsku savest one koji uređuju ta štampana glasila. Ali, za njih kategorija savesti – avaj! – ne postoji.

Šta bi se tim povodom moglo uraditi, ako moral ne funkcioniše? Na primer, aktivirati istražne organe iz sfere borbe protiv privrednog kriminala, da ispitaju kako i na koji način je moguće da te “novine” koštaju toliko malo, imaju tako malo oglasa, a ipak postoje. Da li se tim povodom ikada išta pokušalo uraditi? Ne.

Nefunkcionisanje sistema prevencije zločina

Porazni rezultati istraživanja – da je smrt pravda – guraju društvo unazad, kazala je u komentaru na porast podrške ponovnom uvođenju smrtne kazne Katarina Golubović, predsednica Komiteta pravnika za ljudska prava. Ona je istakla još jednu važnu poentu: takvo uverenje kod građana odraz je ne samo želje za odmazdom i činjenice da u društvu slabo funkcioniše sistem prevencije zločina, već i visokog nepoverenja u institucije.

I, zaista, šta se desilo u poslednjih deset godina sa ionako slabašnim institucijama?

Pravosuđe se u javnosti percipira kao korumpirano, iako nema sumnje da i među sudijama i tužiocima ima časnih i nepotkupljivih ljudi. Izvršna vlast tako je eliminisala sudsku vlast, koja bi trebalo da je kontroliše. Skupština je pretvorena doslovno u cirkus, u kojem sede – uz časne izuzetke – sve sami stranački “botovi”, bez prava na sopstveno mišljenje, sa glasanjem “na dugme”, po zapovesti iz stranačkih centrala. O tome svedoči i istraživanje koje je nedavno sproveo Fakultet političkih nauka u Beogradu, a čiji bi se rezultati mogli sažeti u jednoj rečenici: niti poslanici znaju koga predstavljaju, niti građani znaju ko ih i kako predstavlja. Skupština kao zakonodavna vlast koja bira izvršnu vlast i samim tim joj je u teoriji nadređena takođe je, dakle, eliminisana iz trke.

Od nezavisnih kontrolora vlasti poput mainstream medija ostao je uglavnom samo pepeo, regulatorna tela poput REM-a, Zaštitnika građana itd. takođe su zatrta, što znači da je izvršna vlast za sebe otvorila brisani prostor na kojem ne samo da može nego i radi šta god joj padne na pamet.

Doduše, i od izvršne vlasti, oličenoj u Vladi Srbije, slabo je šta ostalo. Evo, prošlo je šest i po meseci od izbora, a Srbija još uvek nema vladu. Nema veze, i kad je dobije, ta će vlada biti samo marioneta predsednika Srbije, jedine institucije u državi koja ne samo da funkcioniše nego na sebe preuzima nadležnosti svih uništenih institucija i tako svakodevno, po nekoliko puta, krši Ustav.

Da zlo bude veće, Srbija – sem u tragovima – nema političku opoziciju, koja se u suštinskim stvarima (Kosovo, “srpski svet”, spoljna politika, rat u Ukrajini…) zaista suprotstavlja Vučiću.

Na osnovu svega rečenog, da li je onda čudno što su građani u državi duboke i svakodnevne nepravde, u državi u kojoj kod “običnih građana” dominira osećaj nebezbednosti, nezaštićenosti i selektivne pravde – željni pravde, makar ona bila i po srednjovekovnom modelu smrtne kazne? Da li je u državi u kojoj se građani sistemski, planski i organizovano nacionalistički raspamećuju ne samo za ovih Vučićevih deset godina već bezmalo i svih 35 godina, od dolaska Miloševića na vlast, čudno što ljudima nije jasno jednostavno civilizacijsko dostignuće koje kaže da smrt nije pravda? Da li je čudno što se u društvo nepravde uvodi atmosfera linča?

‘Narod željan osvete i krvi’

O stepenu sluđenosti govori i činjenica da se, prema istraživanjima, više nego ubedljiva većina građana Srbije izjašnjavaju kao vernici. Pitanje je jednostavno: kako je moguće da tvrdite da ste vernik, a da se zalažete za smrtnu kaznu nad čovekom kojeg je, kako religijske knjige uče, stvorio Bog, na svoju sliku i priliku, pa samo onda on ima pravo da odlučuje o pitanjima života i smrti? Možda je moguće zato što dominantna verska zajednica u Srbiji, Srpska pravoslavna crkva, svako malo odlikuje nekog pravnosnažno osuđenog ratnog zločinca. Reč je o kontinuitetu te verske zajednice, čiji se prvosveštenici nisu libili da potpiruju ratove na prostoru nekadašnje zajedničke države i da duvaju u ratne trube, zajedno sa miloševićevskim ratnim propagandistima, koji su takođe abolirani posle pada Miloševića, a naročito dolaskom Vučića na vlast.

Ukidanje smrtne kazne plod je vekovne borbe i civilizacijska je tekovina. Činjenica da je većina građana Srbije za ponovno uvođenje smrtne kazne još je jedan sindrom anticivilizacijskih tokova koji su u ovoj državi u punoj snazi već tri i po decenije. Ili, rečima Olivere Sašek Radulović, sociološkinje iz Niša, u izjavi za beogradski dnevnik Danas:

“Ljudi su u svakodnevnim brigama i nedaćama za očuvanje sopstvenog života izgubili čovečnost (…) Život u Srbiji je nekoliko decenija unazad mučenje i to ostavlja posledice i na mentalno stanje nacije. Zašto smo postali narod željan osvete i krvi – treba pitati sve garniture političara, od devedesetih naovamo”.

Zaista, zašto su građani Srbije postali “željni krvi i osvete”? Ruku na srce, to zvuči kao retoričko pitanje, s obzirom da nam se sa fasada naših zgrada diljem države smeju likovi poput Ratka Mladića i Vladimira Putina, a na TV ekranima svakodnevno defiluju njihovi adoranti. Prvi je osuđen na doživotnu robiju zbog izvršenog genocida i nepojamnih ratnih zločina. Drugi upravo sličnim metodama pokušava da do temelja zatre Ukrajinu.

Kakvo je to društvo koje divinizuje ovakve monstrume? To je društvo koje je izgubilo sposobnost elementarnog razlikovanja dobra od zla.

“Srbija koja nije rešila problem rasprave o svojim ratnim zločinima i zločincima, sada hoće da ubija na osnovu smrtne kazne. Niko u Hagu nije osuđen na smrtnu kaznu jer ne postoji. I tako i treba da bude”, kazala je jednom prilikom antropološkinja Svetlana Slapšak.

Dakle, kako bi ovih 69 odsto pristalica vraćanja smrtne kazne u zakonodavstvo Srbije odgovorilo na pitanje: da li ste za to da se “naši” ratni zločinci streljaju? Nažalost, odgovor možemo naslutiti…

(Al Jazeera, foto: Gradski portal)