Poslanik Dveri u Narodnoj skupštini – Boško Obradović je tražio da se čak osam udžbenika, većinom iz osnovne, ali i srednje škole, povuče iz nastave jer nisu u skladu sa razumevanjem i viđenjem „tradicionalne porodice“, dotičnog poslanika.

Obradović smatra da su učenici, preko udžbenika koje je izdvojio, indoktrinirani krivim&perverznim shvatanjem porodice, pola i i rodnog identita koja, opet, nikako ne odgovaraju etosu tradicionalne srpske familije. Nije ovo prvi put da se političari žale na udžbenike… Bilo je prigovora i i na relevantne naučne teorije, kao što je teorija evolucije jer se nekim političarima nije sviđala ideja da smo potekli od majmuna, te su dotični tražili da se umesto Darvinove teorije evolucije u udžbenike ubaci „biblijska“ teorija o genezi čoveka, a osim toga teorija evolucije je samo jedna od teorija i ovim polit- kritičarima nije bilo jasno zašto ne bi i neka druga teorija mogla biti relevntna, a ne samo ta o čovekolikim majmunima (setih se one anegdote iz Jagodine kada je aktivistkinja Palmine stranke izjavila kako ona ne bi nikada videla majmuna da nije bilo Palme – misleći na njegov zoološki vrt).

Ako se vi sada logično pitate zašto se pitanjem definisanja porodice, na primer, ne bave stručnjaci već političari, onda valja napomenuti da se tim pitanjem i bave stručnjaci (barem kada su udžbenici u pitanju) samo što ih nestručna lica sabotiraju, tipa B. Obradović, u njihovom radu. Stručnjaci ili stručna javnost ne mora i ne sme da trpi zbog neobrazovanosti, politikanstva ili čistog hira nekih političara kojima trenutno odgovara da se bave pitanjem validnosti pojedinih naučnih teorija predstavljenih u udžbenicima. A da ne pričamo o tome kakvu to štetu pravi našoj deci koja se obrazuju i uče iz tih istih udžbenika koje sada osporavaju političari preko medija… Kakvu sliku ili predstavu o školi i obrazovanju će imati ta deca? Kome da veruju?

U Srbiji je, od početka godine, u porodičnom nasilju stradalo (ubijeno) dvadeset tri žene… Ove žene su žrtve nasilja svojih bračnih partnera, a sama država nije ništa učinila na prevenciji nasilja u porodici bez obzira što se broj žrtava (žena) povećava iz godine i godinu. Pitanje je da li bi i znali za ove podatke da nije nevladinih organizacija koje se bave pravima i zaštitom žena od nasilja, ali uglavnom su ove organizacije na meti javnosti jer „pronalaze problem“ tamo gde „ne postoji“… Često se može čuti, pa čak i od nekih političara i analitičara, kako su ove žrtve „slučajne“ i ne odražavaju nametnutu sliku nasilja u porodicama u našem društvu. Za ovaj, nažalost preovlađujući diskurs javnosti žrtve nasilja nisu naša realnost već su izraz frustriranosti ljudi i organizacija koje iznose podatke o ubijenim ženama. Ako se ova realnost i prihvati u javnosti onda je ona izvor svekolike relativizacije bazirane na „nepouzdanim“ podacima ili pak „zlonamernosti’ već spomenutih uzbunjivača.

Zašto naše društvo ne prihvata, ili pak teško i primećuje nasilje u porodici gde su najčešće žrtve, pored dece, upravo žene? Zamislite da su umesto žena u pitanju policajci, javni službenici ili političari – država bi sigurno proglasila neku vrstu vanrednog stanja kako bi se stalo u kraj tom tragičnom trendu, dok bi javnost sigurno stala uz državne institucije. Međutim, kada se radi o žrtvama (ženama) porodičnog nasilja država reaguje nevoljno i zbunjeno, a javnost se, osim zgražavanja, uglavnom ograđuje i pravi nevešta nad ovim slučajevima, a ukoliko ih neko i podseti na šokantne podatke o npr. dvadeset tri ubijene žene, samo u ovoj godini, to se onda pripisuje zlim namerama stranih agentura i provokatora kako se obično karakterišu već spomenute organizacije koje ukazuju na tragediju žena žrtava porodičnog nasilja.

Problem je što kod nas, pod uticajem tradicije i patrijahalnog odgoja, nasilje nad ženama se u neku ruku i podrazumeva kao način dokazivanja muške dominacije u porodici, tako da se i fizičko zlostavljanje žena, koje često prouzrokuje fatalan ishod, uglavnom pravda „potrebom“ za čvrstom muškom rukom ili pak već „poslovičnom ženskom neposlušnošću“ i „urođenim nedostatkom inteligencije“.

U ovako patrijahalnom društvu, kao što je naše, teško je javnosti nametnuti teme kao što je zaštita žena od nasilja jer oni koji veruju u „tradicionalne“ vrednosti naprosto ne prepoznaju, a kamoli razumeju u čemu je problem. Šta tek reći na temu rodnog identita, a da vas odmah ne optuže da ste „homoseksualac i izdajnik“ čiji je jedini cilj da uništi srBsku tradiciju.

Kako objasniti jednom Bošku Obradoviću da je rodni identitet tema koja ima i moderne interpretacije, a ne samo narodsko-klerikalne kojih se on, ali i mnogi poput njega, drže kao pijani plota. I onda bi takvi kao Obradović da nam menjaju udžbenike i uče našu decu šta su prave vrednosti… Pa takvi kao što je dotični Obradović ni do prosvetiteljstva nisu dobacili, mada se ono desilo pre tri veka. I sa kojim pravom oni sebi dopuštaju da menjaju udžbenike i utiču na školsko obrazovanje?

No, Obradović&co nisu samo opasnost po obrazovanje, već predstavljaju sami po sebi rizik za našu građansku slobodu. Ako ovi obradovići pobede, a u većini su, ovde će zavladati mrak, a mi ćemo postati bedni podanici jeftinih politikanata i primitivaca koji se kriju iza njihove izmišljene tradicije.

(Autonomija, foto: Pixabay)