Dugi niz godina moj odnos prema instituciji braka bio je klasičan milenijalski: ne treba mi država, da bih živela sa kim hoću! Isto tako, smatrala sam da država nije nikakav garant ljubavi, vernosti i poštovanja. Jedino što ti brak može doneti – to su nevolje, razmišljala sam.

Kad s nekim raskidaš, na primer… kao da to već samo po sebi nije dovoljno teško, još imaš Ugovor koji si sklopio s Državom, dajući joj sva prava da ti se dodatno zapljune u život. Da te natera da se s bivšim partnerom barem još jednom sretneš na sudu, a da ne govorim o troškovima koje još treba da platiš. Pa, nije dosta što si sebi lično srušio svet, nego još duguješ pare Državi i Državnom budžetu, zbog toga što si usput razorio njen omiljeni sistem kontrole – brak.

Kad je LGBT zajednica počela svoju borbu za pravo na sklapanje istopolnih zajednica, pitala sam se zašto to rade… i da li uopšte znaju šta rade?… Toliko patrijahalnog zla i nasilja, nastalo je u tim brakovima, da je nemanje prava na brak – zapravo šansa za redefiniciju partnersko-porodičnih odnosa… Dobro se sećam sebe, kako te stvari smatram, naglas, za nekim šankovima, nekih hipsterskih lokala, misleći da sam „posebna pahulja“, vlasnica feminizma i rolerkostera od života, u kom je sve i uvek, na strani suprotnoj od tradicije.

Nisam ni primećivala kako u međuvremenu rastem, kako sazrevam i kako se moja interesovanja menjaju… Jednoga dana, prosto mi više nije bilo do hipsteraja, niti do sedenja za šankovima zadimljenih lokala.

Odjednom mi se više nije išlo na rejv, koliko u Ikeu… a više nisam mogla ni da pijem, ako ne večeram, niti da radim, ako se nisam naspavala.

Sem toga, promenio se i moj doživljaj ljubavi… i to odjednom, takoreći: na rez.

Kao da sam se jednog dana samo probudila sa svešću da nije ljubav sve što boli, već da bi zapravo trebalo da teši, da leči i da popravlja. Nakon dve decenije burnih veza, veza bez obaveza i stalne strepnje, oko toga ko je kome prvi pisao i ko je odgovorio ili nije – iznenada mi više nije bilo do toga.

Do tih ego-igrica i lupanja čežnje. Kao da nemam dovoljno stresa na poslu… kao da mi nije dosta nerviranja oko politike… i kao da mi je malo bola, koji za sobom donosi činjenica da nam roditelji nisu besmrtni – nego mi fali da se još malo drkam i stresiram, u odnosu koji bi trebalo da se naziva ljubav!… Idi beži!… Ne treba mi ništa na pola!

Moraš da me voliš ili ostaviš na miru, rekla je Mimi Mercedez i ja sam nekoliko meseci bindžovala tu pesmu, puštajući je na repeat. Sem toga, u ljudskopravaškom bablu koji čini moje prirodno stanište, da ne kažem: društveno okruženje, nailazila sam na sve čvršće argumente za ostvarivanje prava na istopolne zajednice. Počela sam da shvatam da je pravo na brak – privilegija, koja nije svakome dostupna i da sam verovatno glupa, ako ne koristim privilegiju koja mi je data.

Sem ovih logičkih problema, pojavio se i jedan lingvistički. Od nekih godina, čoveka sa kojim živiš, ne možeš više nazvati „dečkom“. Zvuči neozbiljno… Ne možeš da ga nazvati ni „partnerom“, jer mada je tehnički-formalno tačno, nabijeno je političkim implikacijama… i vrlo loše prolazi na slavi, kod rodbine u selu.

Ako bi mlađu verziju mene radovala ta vrsta jezičke provokacije patrijarhata, odrasla ja sam se umorila od stalnog pričanja iste priče… Dovoljno mi je dosadno što moram neprekidno da ponavljam da sam dramaturškinja, a ne dramaturg i spisateljica, a ne pisac… I samo mi još fali da se objašnjavam s tetkama i ujacima, zašto je čovek kog volim moj „partner“, a ne jednostavno – suprug.

Reč „suprug“ počela je da mi zvuči dostojanstveno i adekvatno za „režim ljubavi“ u kome živim. A onda je i ceo svet potpuno poludeo: pandemije, ratovi, vanredna stanja, inflacije i restrikcije i svi ti nemili događaji, učinili su da – s jedne strane, želim da u sistemu jasno piše sa kim živim, ko je moj prvi kontakt u slučaju nesreće, koga volim, na kraju krajeva… i ko me voli i brine za mene.

S druge strane, poslednjih godina desilo se toliko loših stvari, da sam se zainatila u nameri da obrnem sreću, tako što ću na agendu svoje porodice i prijatelja, staviti bar jedan lep i svečan događaj.

I tako… Izgleda da je institucija braka, nešto ko pihtije. Čuveni grafit kaže da pihtije idu sa godinama, što zvuči malo grubo i cinično… ali, pobogu! Neću valjda pisati romantične stvari, u dnevnim novinama. U svakom slučaju, svemir je rekao: MOŽE… i ja sam rekla: DA.

Moj izabrani predstavnik generacije iks, u daljim tekstu: suprug! Uostalom, vrlo je milenijalski – biti nestalan, iznenaditi i odustati od ubeđenja. Pa, kad je tako – neka je, lepo je i može!

(Danas, Foto: N1)