U trenutku kada shvata da više ne može da zaštiti sebe i svoju porodicu, istraživački novinar Đorđe Padejski donosi odluku da napusti Srbiju i seli se u Sjedinjene Američke Država. Te 2011. godine radio je kao direktor i glavni i odgovorni urednik Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS), čiji je i osnivač. Bio je, kako kaže, dugogodišnji “kišobran” za mlade novinare CINS-a, koje je štitio od pretnji i pritisaka moćnika koji i danas vladaju Srbijom. Danas, dok u Finiksu razgovora sa novinarem Autonomije, kroz smeh kaže da je zahvalan “tim ljudima”. U glavnom gradu Arizone trenutno pohađa doktorske studije. Inače živi u Kaliforniji, gde radi kao predavač na Stenfordu, jednom od najprestižnijih svetskih univerziteta. Ipak, njegova priča je “vojvođanska”. Rođen je u Zrenjaninu o kome danas nostaglično govori, dok upoređuje neuporedivo – plodnu Vojvodinu i pustinju u Arizoni. Zapravo poredi ljude koji upropaštavaju plodnu ravnicu i koje ne može razume, sa nekim drugim ljudima koji od pustinje prave pogodno tlo za život.

Da li se sećate tog trenutka pre 11 godina kada ste doneli odluku da napustite Srbiju, samo zato što ste odgovorno radili svoj posao?

Naravno da se sećam. U principu, nije bila ideja da mi potpuno napustimo Srbiju, zato što je program na koji sam te 2011. godine bio primljen trajao samo godinu dana. Taj program je bio neka vrsta privremenog rešenja dok ne definišemo neka naredna. Danas to možda izgleda idilično ali tada je bilo poprilično problematično. Ja sam imao tu sreću da su me priznali za nekog ko sam već tada bio i dozvolili mi da mogu da napredujem u toj oblasti dalje.

Toj odluci prethodili su i pritisci i pretnje. Šta se sve izdešavalo pre nego što ste odlučili da se odselite u SAD?

Nekoliko faktora. Jedna sveopšta atmosfera u kojoj istraživački novinari žive, ne samo u Srbiji ali pogotovo u Srbiji. To je neprestano izlaganje pretnjama. Posebno za ljude koji su kao ja u to vreme vodili timove koji su radili na nekim jako važnim temama za državu. Istraživali smo sve ono što je tadašnja Vlada Srbije radila, šta su radili tadašnji tajkuni. To je vrlo brzo postalo problematično. Vrlo brzo smo se našli na meti onih koji i dan danas ugrožavaju istraživačke novinare. Između ostalog, nama je stan obijen u centru Beograda. Pritom, ništa od nikakvih vrednosti nije izneto ali je zato sva moja dokumentacija bila pregledana i razbacana. Kasnije će se ispostviti da nikada nisam mogao da nađem policijskog službenika koji je vršio uviđaj u našem stanu. Ispostaviće se da ta osoba nije radila za policijsku upravu već za neku drugu upravu, a da je vršila uviđaj na terenu za nešto što nije izgledalo kao najobičnije obijanje stana. To su bili neki neverovatni scenariji. Neki detalji su toliko pikantni da može da bude neki dobar triler, o tome kako neki novinar strada. Život novinara na Balkana te dovede to toga da te ništa ne može iznenaditi. Nisam ja jedini koji je kroz to prolazio. Gledao sam kolege koji su postajali žrtve tog sistema i nažalost propadali. Ja samo nisam želeo da se to desi meni i mojoj porodici. Nisam želeo da moj slučaj postane priča.

Verujem da malo ljudi zna da ste inicijator osnivanja Centra za istraživačko novinarstvo Srbije. Tamo ste proveli pet godina – od 2006. do 2011. kao direktor i glavni i odgovorni urednik, a rastali ste se CINS-om u ne baš lepim okolnostima?

Bilo je puno interesantnih stvari koje su se tada desile. To je jedna jako inspirativna faza mog života i zaista sam ponosan na stvari koje je ta faza života iznedrila i iskustvo koje sam stekao. Tada je sve bilo štap i kanap. CINS je bio jedan sto i jedan kompjuter. To je bila jedna prostorijica koja mi je data u NUNS-u, da bi posle nekih 5 godina CINS postao brend, poznat portal, donatori su nastavili da nas podržavaju i CINS je postao jedna institucija. Na kraju, ponosan sam što CINS i danas postoji, na tu armiju mladih ljudi koja je prošla kroz tadašnje seminare i škole koje sam organizovao. Upravo ti mladi ljudi i jesu neka energija o kojoj pričam i koja mi nedostaje. Ali to je momenat kada se izgubila ta bitka posle demokratskih promena od 2000. godine, jer naša struka nije iskoračila da izvrši pritisak, da se učine sistemski napori da se omogući da mediji budu slobodni i nezavisni od toga da li će na vlasti da bude Aleksandar Vučić ili Boris Tadić, odnosno od bilo koga ko je na vlasti. Da se prosto naprave uslovi da mediji mogu da budu slobodni. Mislim da se tada zapravo lomila situacija. U tom trenutku pokušao sam da nađem način da se ostvarim profesionalno i da tu energiju prenesem na mlađe ljude. Hteo sam da neke veštine prozapadnog istraživačkog novinarstva koje sam usavršio prenesem na tadašnje mlade novinare u Srbiji. I zaista sam u tom pogledu ponosan.

Da li se kajete zbog nekih odluka koje ste donosili tada kao direktor CINS-a?

Bio sam naivan misleći da mogu da zaštitim mlade novinare. Trudio sam se, naime, da im omogućim da oni ne moraju da znaju ko me je zvao i zašto, ko mi je pretio i rekao ’slušaj, ovo nemojte da istražijete’ i slično. Mislio sam da će, ako to prihvatim na sebe, njima biti bolje. I u neku ruku sam i bio u pravu tada. Ali, danas kada razmišljam o tome mislim da je to bilo pogrešno, zato što je trebalo da znaju. Na kraju su, samim tim što su nastavili da se bave istraživačkim novinarstvom, počeli da i sami imaju slična iskustva i na kraju identične scenarije koje sam i ja doživeo.

Od koga su dolazili ti pritisci dok ste bili direktor CINS-a?

Bilo ih je mnogo. Da li od nekih običnih portparola, ili od ljudi koji su u medijima… Bilo je i onih koji su radili u nekim vladinim agencijama, kao i onih koji su imali privatne agencije. Odeš na neki intervju a kada se isključe kamere dobiješ neku ’poruku’. Dakle, od najdikretnijih do… Recimo, jednom prilikom sam dobio poruku „e, taj i taj inspektor se raspituje za tebe, je l’ bi hteo da se javiš za intervju’ (smeh). Tako da to ide do nekih banalnih problema. I tada su, kao i danas, istraživački mediji stalno bili pod pritiskom tužbi, a u to vreme CINS ih je već imao nekoliko. Sa druge strane, bilo je pritisaka i od ljudi iz naše struke. Bilo je puno ljudi iz struke koji su bili povezavni sa političkim garniturama u ono vreme.

Da li su ti ljudi i danas na visokim državnim pozicijama?

Da, ti ljudi su i danas tamo. I ti ljudi verovatno i danas rade iste stvari koje su i tada radili.

Kako studenti ovde u Americi reaguju kada im kažete da ste morali da napustite svoju zemlju zato što ste bili istraživački novinar?

To i dalje izaziva nevericu. Ali, mnogi moji stipendisti dolaze iz nekih zemalja koje nisu demokratske i imaju iste probleme. Uzmimo primer ruskih novinara koji odgovorno rade svoj posao, oni su danas gotovo svi van Rusije. Ptrema tome, nije to toliko neuobičajeno, ali i dalje izaziva nevericu. Srećom, moja porodica je preživela sve to, ali ima ljudi doživljavaju najgore scenarije, nisu to naivne stvari. Studentima je ovde to poprilično egzotično i interesantno. Ali, studenti nalaze i inspiraciju u toj priči. Kada je Donald Tramp postao predsednik dobijao sam poruke od kolega i studenata koji su me pitali kako ćemo sada da živimo u ovoj diktaturi, ti imaš iskustvo živeći za vreme Miloševićevog režima u Srbiji… Svi su tražili savet.

Kako vam deluje deluje novinarstvo u Srbiji danas?

Danas kad pogledam medijsku scenu u Srbiji, a moje viđenje je verovatno iskrivljeno jer je ne pratim toliko, deluje mi da je entuzijazam ubijen. Toliko toga negativnog dolazi od medija, ne samo u Srbiji nego u čitavom svetu, da su prosto novinari počeli da razmišljaju šta dalje. Recimo, SOJO (solution journalism) predviđa i taj korak dalje. Nije dovoljno samo istraživati neki sistemski problem, već istražiti i mogućnosti za rešavanje tog problema. Neka istraživanja pokazuju da publika reaguje pozitivnije na takve priče. Ja novinarstvo doživljam kao časnu profesiju koja može da promeni svet oko nas. Deluje idealistično, a poznajem i veliki broj novinara u Srbiji koji se ne bi složili sa tom konstatacijom, ali za mene je to svrha ove profesije. Zaista smatram da vredi insvestirati u karijeru i profesiju da se neke stvari promene. I zato mislim da su neke nove novinarske snage neophodne, pogotovo na Balkanu, da donesu novu energiju.

Razlikuje li se represija nad medijima u Srbiji danas od periode kada ste radili kao istraživački novinar?

Mi smo nasledili sistemsku represiju prema medijima i novinarima. Represija nije prekinuta još od vremena Miloševića. I taj kontinuitet u pritiscima je, nažalost, postojao i u vreme nekih demokratskih vlada. Bilo je momenata kada su stvari bile daleko optimističnije, ali nažalost mnogi od tih ljudi su spremili teren za nekoga kao što je aktuelni predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji je de facto bio faktor koji je zatvarao medije devedesetih, dakle on lično. Veliki problem je što su demokratske vlasti posle 5. oktobra propustile tu šansu da učine medije slobodnim. Zato je Vučiću bilo lako da samo preuzme sistem u kojem su novinari neprijatelji vlasti. A u najbukvalnijem smislu su i tretirani kao neprijatelji: prisluškivanje, pretnje, ubistva… Ta atmosfera se nije promenila. I taj kontinuitet je simbolično vidljiv u liku današnjeg predsednika Srbije.

Posle deset godina u SAD, kako gledate na život u Srbiji?

Mi smo sada u Arizoni. Ja sam, inače, iz Vojvodine. Kada pomislim da je Arizona prava pustinja, šest miliona ljudi živi ovde u Finiksu, a imate ljude koji rade svaki dan na tome da ovu pustinju pretvore u neko okruženje u kom može da se živi, čak i pod ovim nenormalno visokim temperaturama. Prave od ove pustinje plodno zemljište da nešto uzgajaju, kreiraju veštačka jezera. Ljudi imaju taj preduzetnički duh. Čovek je tu da menja svoju sredinu, da je pravi boljom, da ide napred. Živeći u Srbiji sam stekao utisak da je ključno to ’daj da budemo dobri, da se utalimo’, to je prosto neki trend koji mi je teško da razumem. Ali opet, kada uporedim Vojvodinu i Arizonu… Vojvodina, koja je neverovatno plodno zemljište, baciš seme nikne šta god želiš, a mi kod mog rodnog grada Zrenjenina dovodimo najprljaviju proizvodnju automobilskih guma iz Kine. Ko normalan to može da dozvoli? Ko normalan misli da će ta deca tamo imati normalne živote? Da li ti ljudi koji tamo donose odluke uopšte imaju ideju da i oni tamo žive? Kako smo sposobni da urušimo stvari koje su oko nas date, na izvol’te?

Petar Alimpijević (Autonomija)