Nakon deklarativnih izjava podrške Inicijativi za REKOM, utišali su se glasovi predsednika Srbije i Hrvatske, Borisa Tadića i Ive Josipovića na tu temu. Proredili su se i susreti dvojice predsednika, koji su se u jednom trenutku toliko često viđali da smo pomislili da su postali najbolji prijatelji. Očito, tema pomirenja u ovom času ni jednom ni drugom više nije politički prioritet. Josipović se kroz druženja sa Tadićem zapravo pozicionirao spram tadašnje vlade koju je predvodio HDZ. Tadić je procenio da ne sme „preterati” sa pomirenjem, zbog držanja „balansa” prema tzv. patriotskoj opoziciji.

U Srbiji su raspisani izbori, a prilično je očigledno da tema REKOM-a neće biti deo predizborne retorike ovdašnjih glavnih političkih činilaca. Za izbore će, kao i obično, biti nadgornjavanja u socijalnim i patriotskim demagoškim temama, dok će glas žrtava ostati – opet – u zapećku.

Bosna i Hercegovina je i dalje razapeta sopstvenim unutrašnjim problemima pa ispada da niko od političara u toj državi i „nema vremena” da se bavi temom pomirenja, makar ona bila i krucijalna za budućnost te države. Utisak je da pojedini bh. političari zapravo imaju interes da do utvrđivanja činjenica o proteklim ratovima nikada i ne dođe, kako bi  unedogled mogli nastaviti vladati na istoj matrici koja je i dovela do ratova.

Makedonija se, pak, ponovo našla u vrtlogu nacionalizama, koji ozbiljno prete da eskaliraju u nešto mnogo gore od čarki. Tamošnja javnost, sve i da hoće, sada se plaši da potegne pitanje suočavanja sa sukobom iz 2001. godine, jer smatra da bi to bilo dolivanje ulja na vatru. Kosovo je takođe zauzeto samo sobom i borbama na unutrašnjopolitičkoj sceni, dok se ideja REKOM-a u Sloveniji zapravo tek treba promovisati, zbog preovlađujućeg stava javnosti da je suočavanje s nedavnom prošlošću priča sa kojom ta država manje-više nema ništa.

Jedino zvanična Podgorica, gde vlast DPS-a ne dolazi u pitanje, ima „hrabrosti” ne samo da podrži REKOM, već i da se, u liku predsednika Filipa Vujanovića, ponudi kao „advokat” ideje u celom regionu. Crnogorski predsednik uputio je pismo predsednicima svih država u regionu u vezi sa REKOM-om. Pitanje je samo da li je iko pročitao i razumeo poruku…

Nacionalističkim političarima ne ide na ruku utvrđivanje činjenica i „vraćanje u prošlost”. Oni se zalažu za logiku: „Dosta je priče o prošlosti, hajde da planiramo budućnost”. A ako već moraju da pričaju o skoroj prošlosti, o njoj govore sa aspekta sopstvenih „istina”. Jer među njima ima i onih koji su, ovako ili onako, saučestvovali u zločinima. Što se tiče „proevropskih” političkih partija, njihova logika je: „Neka se time bave oni koji su ratove i zločine zakuvali”.

„Ubeđivanje” političara u regionu da je REKOM ne samo potreba nego i jedan od osnovnih preduslova za bilo kakvu budućnost, naravno, neće biti lako. Uostalom, niko nije ni očekivao da hoće. Ali, ideja REKOM-a ima težinu oličenu u 550.000 potpisa građana regiona, u 150 konsultacija sa predstavnicima širokog sprektra civilnog društva koje su rezultirale usvajanjem Statuta buduće komisije, u stotinama organizacija i hiljadama uglednih pojedinaca koji su podržali Inicijativu za REKOM.

Jer, ukoliko države ovog regiona zaista žele da postanu deo savremenog civilizacijskog prostora, onda će se morati pridržavati i merila koja u takvim društvima važe. Zbog toga valja apelovati i na evropske političare da budu saveznici REKOM-a i da, s vremena na vreme, „osveže sećanje” svojim balkanskim sagovornicima. Ali, glavni posao ipak moramo uraditi sami sa sobom i sa našim političarima. Što pre – to bolje.

Dinko Gruhonjić
(autor je novinar iz Novog Sada i član Tima zagovarača Inicijative za REKOM)

* Tekst je objavljen u Glasu Inicijative za REKOM

(http://zarekom.org/Glas-Inicijative-za-REKOM/index.sr.html)