Dokle će Poljaci biti partneri u paunovom plesu koji Viktor Orban vodi sa Evropskom unijom više od jedne decenije? Zbog rata u Ukrajini nije lako nastaviti tkati strateške planove sa Varšavom, a istovremeno poslovati i sa Rusima.

Poljaci su dugo previđali Orbanovu svojstvenu rusku politiku, ali sve je jasnije da nisu voljni da beskonačno tolerišu izgovore mađarskog premijera i njegovo pravdanje u vezi Moskve. Pogotovo što to pravdanje sadrži niz simboličkih elemenata koji se čine nepotrebnim čak i za paunov ples. Na primer, nije bilo nužno da se Orban šali na račun ukrajinskog vođstva koja vodi borbu na život i smrt, a i samog predsednika Vladimira Zelenskog, kojeg je nazvao protivnikom u predizbornoj kampanji.

Ali moćnog čoveka Poljske Jaroslava Kačinjskog, koji je do sada bio u dobrim odnosima sa Orbanom, iznerviralo je i to što je mađarski premijer upadljivo izbegavao da se opredeli u vezi masakra civila u Buči, povodom kojeg lider konzervativne Partije prava i pravde (PiS) smatra da samo slepac ne vidi da u pozadini stoji Moskva, i zato je Orbanu predložio „pregled kod oftalmologa“.

U međuvremenu, u javnosti i Fidesovim medijima redom se objavljuju mišljenja bliski vlasti da možda nisu Rusi ti koji masakriraju u Ukrajini.

Kačinjski je ranije obećao da će sačekati rezultate izbora u Mađarskoj pa će tada evaluirati Orbanove korake, ali pošto je to očigledno bilo i jeste više od obične kampanje, sada već priča o tome da će preispitati buduće odnose. A to ne baca dobro svetlo ni na budućnost Višegradske saradnje (V4) Poljske, Mađarske, Češke i Slovačke.

Rad V4 je čak suspendovan na nekoliko nedelja, kao što je baš Kačinjski ranije otkrio. Drugačije i nije moglo biti, jer nije bilo moguće održati ni običan sastanak ministara odbrane u Budimpešti, jer niko nije želeo da se pokazuje u društvu mađarske vlade. Češka ministarka odbrane Jana Černohova napisala je sledeće: „Veoma mi je žao što je jeftina ruska nafta sada važnija mađarskim političarima nego ukrajinska krv.“ I to ne misli tako samo ona, već i političari u vladama drugih zemalja V4. Nije slučajno što su lideri svih višegradskih zemalja već posetili Ukrajinu, početkom aprila je to uradio i slovački premijer, koji je zbog bezbednosnih razloga izostao iz prethodne poljsko-češko-slovenačke posete premijera Kijevu.

Pre mađarskih izbora, Kačinjski je još smatrao da je moguće sačuvati V4 kao lobističku grupu EU, ali i to je sada postalo neizvesno.

A raspad grupe bio bi ogroman šamar za Orbanove geopolitičke planove, jer on je zamišljao blok u centralnoj i istočnoj Evropi kome nisu potrebni američki ili nemački „zaštitnici“.

„Postoji ovaj svet, naš svet, koji je između, recimo, sveta Nemaca i sveta Rusa. Ovo je jedno geografsko područje, a pitanje koje se tokom istorije postavlja nama – i narodima poput nas – zvuči ovako: ko će i kako će organizovati ovaj svet između ruskih i nemačkih teritorija“, rekao je ranije Orban, smatrajući da bi Poljaci bili pogodni za taj zadatak.

Prema viziji mađarskog premijera, „ako dobro organizujemo svoje brodove, svoje trupe oko Poljaka, i ako možemo da se dogovorimo sa njima, onda će Centralna Evropa moći da brani svoje interese mnogo jače, bićemo bogatiji, razvijaćemo se brže nego da smo tražili spoljašnje protektore“. Alijansi je dodao i istorijsku dimenziju: „Gubi se u magli prošlih vekova kada se poslednji put ukazala tako sjajna prilika da narodi srednje Evrope sami kroje sopstvenu sudbinu, pametno raspoređeni oko poljskog glavnog broda od Baltičkog mora sve do Balkana.“

Orban je razmišljao u okvirima svojstvene evropske geopolitike u kojoj bi se jezgro Evrope organizovano oko nemačko-francuske osovine i (Istočno-) centralna Evropa koja bi se mogla formirati oko poljsko-mađarskog dvojstva i izgraditi strateški suverenu Evropsku uniju.

Potonja je takođe bila kompatibilna sa idejom francuskog predsednika Emanuela Makrona o povećanju samostalnih odbrambenih kapaciteta Evrope. Međutim, Poljaci nisu bili zainteresovani za strategiju u centralnoj i istočnoj Evropi koja bi ih udaljila od Amerikanaca. Prema njihovoj strategiji nacionalne bezbednosti, glavna pretnja poljskom bezbednosnom okruženju jeste Moskva, tačnije njena „nova imperijalna politika koja se ostvaruje koristeći vojnu silu”.

Za njih, nasuprot tome, vodeći brod je SAD, a ne Istočno-centralno Evropski savez sa nekim maglovitim ciljem i jedna sve dalja samostalna Evrope. Da ne pominjemo da je nezavisna evropska odbrambena sposobnost koju podržava Orban nezamisliva bez jedne u većoj meri federalne unije i ujedinjene evropske spoljne politike – koju on najintenzivnije demolira.

Čini se da je Orban to do sada uvideo i odustao od svojih velikih geopolitičkih planova.

Poljski predvodnik je, izgleda, prošlost, barem Orban sada već tvrdi da „poljsko-mađarska i Višegradska saradnja nije geopolitički savez, nije stvorena radi zajedničke spoljne politike, već s ciljem da srednjeevropske države efikasnije zastupaju svoje interese u EU”. On danas već priznaje da se spoljnopolitički pogledi Varšave i Budimpešte razlikuju po dugom nizu pitanja, a „poljsko-mađarski savez mora delovati u oblasti gde može da bude najuspešniji, a to je pitanje samoodbrane unutar EU“.

Zaista, čak je i Kačinjski ukazao na to pre mađarskih izbora, ali Varšava odjednom drži više gvožđa u vatri. Upadljivo je naime, da EU nije pokrenula mehanizam za vladavinu prava protiv Poljske, već samo protiv Mađarske.

Poljska uspešno može da demonstrira svoju ulogu u rusko-ukrajinskom ratu kao privrženost evropskim vrednostima i uspela je da stekne dovoljno podrške i prijatelja da izbegne disciplinske mere, zaključio je Tibor Navračič, bivši evropski komesar, stari-novi član parlamenta iz redova Fidesa.

Iako se posle izbora Orban i dalje nadao da će uspeti da ojača savez sa Poljskom, bar protiv EU, jer „ne može da se stoji sam u takvoj oluji, ili ko zna. Ali bolje je ne pokušavati.” Međutim, ako Poljaci mogu da izbegnu osudu zbog manjkavosti na polju vladavine prava, pitanje je da li će biti spremni da stave veto na postupak po članu 7 u korist Mađara, po prethodnom poljsko-mađarskom receptu da se zalažu jedan za drugog unutar EU. „Bez gestova, saveznika i saradnje, manevarski prostor države će biti fatalno sužen“, zaključuje Navračič.

A ako savezništvo sa Poljskom propadne, onda ova Višegradska saradnja, koja je od promene vlasti u Češkoj i Slovačkoj sve češće nazivana V2, lako može postati V1. Slovačko-mađarski odnosi su veoma kritični, ministar spoljnih poslova Slovačke, Ivan Korčok ima jak atlantistički pristup, sličan onom kod Poljaka, a predsednik Boris Kolar je već počeo da govori da je Orban sklopio sporazum sa Putinom o podeli Slovačke.

Češki ministar spoljnih poslova iz Piratske stranke takođe je kritičan prema spoljnoj politici Mađarske. A Češka će od ovog leta predsedavati u EU po principu rotacije, i to će u svakom slučaju graditi na bliskoj saradnji sa vodećim državama EU. A to znači da zemlje članice V4 mogu zastupati svoje zajedničke interese koji još uvek mogu da postoje u EU – sve dok ne odstupaju od glavnog pravca Unije.

Prevela: Kristina Orovec (Autonomija/HVG360, foto: Beta/AP)