Jedno društvo propada, ili je već propalo, kada u njemu nestane pravog osećanja za skandal, za nedopustivo, za ono što se ne sme dogoditi, a ako se dogodi, ne sme ostati bez posledica.
Jer je to društvo u kojem se ničemu ne zna mera: glupostima se pridaje nesrazmeran značaj, a ozbiljne stvari ostaju ispod radara.
Kada gradonačelnik Novog Sada i potpredsednik tzv. vladajuće partije Miloš Vučević kaže da će „zamoliti“ Aleksandra Vučića da na jesen ponovo raspiše parlamentarne izbore, to može zvučati kao sasvim sporedna glupost iz dnevnog drangularijuma beznačajnosti koje traju jedan dan. Naposletku, svako može da traži bilo šta od bilo koga, zar ne?
Kada, međutim, čujemo Vučevićevo objašnjenje, u elementarno zdravom i zrelom društvu morali bi da se upale svi alarmi. U redu, znam: da je Srbija takvo društvo ne bi ni ovakav Vučić ni ovakav Vučević ni ovakve izjave bili mogući. Ali je ipak zastrašujuće ako se preko ovoga pređe kao da ništa nije izrečeno.
Izbori u jednoj državi, naime, nisu privatna prćija niti stvar procena i raspoloženja pojedinaca. Oni se raspisuju u pravilnim razmacima, u skladu sa zakonom. Mogu biti i vanredni, ali onda kada vlast izgubi većinu ili se desi neki drugi poremećaj koji dotadašnju konstelaciju učini neodrživom. Vučić i ekipa već su suštinski poremetili ovaj standard, raspisujući izbore kad im se ćefne, ali im bar obrazloženja nisu bila otvoreno tiranska.
Vučević, međutim, kaže ovo: građani Srbije su se pokazali dobrim i odgovornim na predsedničkim izborima, ali su zabrljali, opustili se i promangupirali se na parlamentarnim, pa su glasali za kojekoga po nekom svom čudnom nahođenju, umesto da lepo glasaju za zna-se-koga. Mi smo (vlast) uradili svoj deo posla, ali građani su zakazali, i mi sada, bez svoje krivice, imamo problem. I zato bi građani morali da se uozbilje, da izađu na popravni ispit i da ovaj put glasaju onako kako mi od njih s pravom očekujemo. Inače…
Inače šta tačno? Nemam pojma, možda će Vučević da pošalje Dragoslava Bokana na nas.
Sasvim ozbiljno, osećanje koje je preplavilo mučenog Vučevića i vučenog Mučevića sigurno je bar po jednom preplavilo svakoga od nas: da građani „pogrešno“ glasaju, da su neozbiljni i površni i božesačuvaj, i da bi bilo sjajno ako bi se sledeći put malko opametili. Samo što je to jedna neprevrela emotivna reakcija privatnog lica, najčešće neizrečena ili izrečena u privatnom krugu.
Kada, međutim, visoko pozicioniran javni funkcioner i čovek vlasti dopusti sebi da kritikuje građane zbog toga kako su glasali i da im preti kaznama tj. popravnim ispitom, možda i serijom popravnih ispita sve dok mu ne udovolje, onda je to brutalno jasan totalitarni refleks, uveden u javni prostor od nekoga ko poseduje nezanemarljivu društvenu moć.
U demokratskom društvu to se zove skandal. I to skandal od one vrste zbog koje se gubi svaka javna pozicija i nestaje se iz političkog i javnog života, jer njegovog aktera prikazuje kao osobu nedoraslu osnovnim pravilima demokratskog uređenja, štaviše, osobu koja javno govori da je demokratija dobra samo dok je fasada, a da je inače bolje kad se građanima unapred podele radni zadaci, uključujući i glasačke. A takva osoba je javna opasnost.
Naravno, svi znamo da u ovoj zemlji ima mnogo opasnijih ljudi od Miloša Vučevića. Ali, nisu li ga baš ti i takvi ljudi osilili toliko da je procenio da više nije zazorno da se s pozicije vlasti kaže kako građani na izborima mogu i da pogreše, i kako im onda treba, hm, omogućiti da tu grešku isprave? Ako oni možda grešku ne vide, neka, mi smo strpljivi, uvideće. Ima da glasaju dok ne shvate.
Najskandaloznije kod ovakvog skandala je što ostaje u izvesnom smislu reči neprimećen, to jest što se tretira kao samo još jedna od podjednako legitimnih ideja koje cirkulišu ostacima izmrcvarenog javnog prostora. Vučić odbacuje vanredne izbore, ali ne kaže ništa o zanimljivom misaonom procesu koji njegovog potpredsednika dovodi do te ideje. Opozicija se ne izjašnjava. Mediji ćute. „Soko“ klizi po šinama od Beograda do Novog Sada bez presedanja, a ostale pruge po Vojvodini vade se i daju u staro gvožđe. Ide proleće, sedećemo po baštama i pitaćemo se, uz hladan špricer, otkud nas je sve ovo snašlo kad nismo ništa krivi i kad smo baš pazili. Nije Vučević u krivu da smo krivi, samo ne konta da nismo krivi njemu, nego sebi.
STUPS: Bestijarijum