“Ja sam prešla granicu sa Poljskom desetog ili jedanaestog dana rata zbog bezbednosti, iako Lavov, iz kog potičem i gde živim nije bio izložen većoj opasnosti. Međutim, pre nekoliko dana imali smo eksplozije u samom gradu”, ispričala je za Autonomiju Kristina Steljmah, docentkinja na slavistici Lavovskog nacionalnog univerziteta Ivan Frnako koja je izbegla u mesto Oljštin na severu Poljske.

Odlučila je da ode u Poljsku zbog dece i majke koja je u starijim godinama i tamo su već više od nedelju dana. Tu se osećaju bezbedno i imaju sve što im je potrebno.

“Nikad ne znaš kako će se rat odvijati. Mi smo bili na zapadu koji je bio prilično bezbedan, mada je to sve, naravno relativno. Panika se širi jako brzo kada je neka eksplozija u blizini grada. Mislim da bi došao taj trenutak u kome bih žalila da nisam otišla na vreme”, kazala je ona.

Za vreme rata, kako je dodala, normalne stvari više ne funkcionišu kao ranije.

“Meni je starije dete bilo u bolnici, trebali su joj specifični lekovi koje nisam mogla više da nađem. Tražila sam po celom gradu, a mi ne možemo da prestanemo sa tim lečenjem. Nisam mogla da dozvolim situaciju da joj ne obezbedim medicinsku pomoć i podršku kada ona zavisi od tih lekova. I to je bio glavni razlog zašto smo otišli u Poljsku”, navela je.

Kristina Steljmah sa porodicom trenutno je smeštena u malom gradu u severnom delu Poljske, gde se, kako kaže, čuje dosta ukrajinskog i ruskog jezika na ulicama.

“Poljaci su inače veoma emotivni po pitanju naše krize i vrlo su uključeni. Postoje inicijative na nivou države, recimo, da izbeglice mogu da idu u školu. Ja sam starije dete odmah upisala i nisam imala birokratskih poteškoća”, rekla je ona.

Prema njenim rečima, izbeglice iz Ukrajne u Poljskoj imaju specijalni status.

“Na primer, u gradskom prevozu ne moraš ni da pokažeš taj specijalni status, već je dovoljno pokazati samo ukrajinski pasoš. Tako da, to često funkcioniše i bez tih birokratskih poteškoća. Srećom, još nisam imala potrebu da odem kod lekara ili u bolnicu, ali znam da je to skoro na nivou poljskih građana. Kad negde odeš i kažeš da si iz Ukrajine, nemaš toliko papirologije, ljudi pomažu”, navela je.

Dodala je da se na svakom koraku prikuplja neka pomoć, ima dosta volontera koji svojim prevozom dovoze ljude od granice.

“Nisam iznenađena jer su to bliski narodi, ali svejedno, stvarno oduševljavaju te male sitnice. Slučajni ljudi na ulici koji žele da pomognu. Već na granici nude čajeve, sendviče. Čekaju ljudi, pitaju, žele da pomogne. U situaciji kad više ne postoji ta neka normalnost jer imamo rat u Evropi u 21. veku, ipak vidiš da uvek ima ljudskost”, istakla je Kristina Steljmah.

Smatra da je Poljska “sledeća država posle Ukrajine koja bi bila na cilju”, te da su Poljaci najviše svesni kako se to brzo može proširiti jer su i oni u svojoj istoriji imali negativnih iskustava sa Rusijom.

“Oni nemaju zablude što se tiče Rusije. Nisam čula ništa zvanično po pitanju formiranje teritorijalne odbrane, ali na primer, u studentskom domu u kojem trenutno boravim, jedan dečko koji je vojno lice, student, otišao je na granicu sa Belorusijom i Poljskom, da se verovatno ta granica ojača. Poljaci su svesni da, čim bi se to proširilo, proširilo bi se na njih”, napomenla je ona.

Dodala je da zvanična statistika pokazuje da je kroz Poljsku prošlo više od dva miliona Ukrajinaca, od koji su neki otišli dalje u Nemačku, a neki ostali, uglavnom u većim gradovima kao što su Varšava i Krakov.

“Pre nekoliko dana saopštili su i da više nemaju kapaciteta da prime izbeglice iz Ukrajine. U Varšavi je, mislim, trenutno svaki deseti stanovnik iz Ukrajine„, ukazala je Kristina Steljmah.

Boris Varga, Svetlana Paramentić (Autonomija, foto: screenshot)